ZELENE JABUKE - Haiku kalendar (24)

Crtež Slavoljuba Stankovića: Jabuka, 1999.


ZELENA JABUKA/leto,život

Kolona vojnika
omamljena svežinom
zelenih jabuka.

Bojan Jovanović

Teško je opredeliti Bojana Jovanovića
a ne spomenuti njegovu javnu tihost i izuzetno obimno i kvalitetno haiku delo. Po gruboj proceni u tri svoje zbirke koje sam video
( Propoved mrava 1993, Peščana majka 1996, Kuća iz oblaka 1999, sve tri izdate u niškoj Prosveti ) objavio je oko 1200 haikua vrlo ujednačenog kvaliteta. Bojan je pesnik lirske meditacije sa prirodom, medjutim, i svakodnovni život ulazi u njegove haikue. Pročitao sam vrlo pažljivo sve tri njegove knjige ( prve dve sam dobio od Dobrivoja Jevtića, tadašnjeg urednika Prosvete, dok mi je treću poklonio autor sa posvetom prilikom promocije u Nišu )
i pronašao obilje pesničkih ideja od kojih mnoge plene svežinom opažanja. U tom obilju meditacija ( koje autor naziva tvarke kao da želi da istakne da su to pesme bliže prirodi nego kulturi, literaturi, dakle, da i nisu pesme ) izdvajam gornju pesmu za Srpski haiku kalendar koja mi se čini uopšte najbolja medju njegovim pesma iz sledećih razloga: prvo, jednostavnost izraza. Bojan ima mnogo pesama sa vrlo atraktivnim ( zenovskim ) idejama u kojima paradoks vidjenog upravo bode oči. U ovoj pesmi ne opažamo ništa specijalno, niti atraktivno. Dalje, u mnoge od svojih pesama Bojan zapisuje dvodelno, gradeći neku vrstu mehaničkih jukstapozicija. Gornja pesma je po svom karakteru običan jednodelni, pravolinijski iskaz i zapisan kao najobičnija skica vidjenog. Medjutim, ovaj haiku ima u sebi nešto zlobno ( izraz pozajmljujem od jedne slovenačke kolegenice izrečen drugim povodom za drugu pesmu, ali mi se dopao ). Zlobno znači u prvom redu nešto skriveno. Ali u redu, skrivena značenja nisu novost u haiku. Ovde je bitan karakter tog skrivenog značenja i taj karakter je zloban. Odmah u oči pada sezonska reč - kigo: zelene jabuke. Skoro da možemo osetiti i njihov kiseli ukus od kojeg nam se usta već refleksno skupljaju. Upitamo li se za nameru reči koju u sebi ima svaki kigo odmah nam padne napamet nezrelost plodova ( usta su se već skupila ). Principom unutrašnje, prirodne jukstapozicije ova reč se poredi sa opštim simbolom, to je reč: vojnik. Vojnici nisi plastično opisani poput jabuka vec dati uopštenim izrazom vojne kolone. Medjutim kigo je već preneo boju i na vojnike čiju uniforma ozeleni, a takodje je preneo i svoju nameru: nezrelost. Dolazi do potpunog izjednačavanja smisla jabuka i vojnika. I pošto su vojnici omamljeni jabukama, ništa normalnije nego očekivati da će neki od vojnika pružiti ruku i ubrati jabuku. Ta namera, iako nije napisana, već je utkana u sliku. I tu se pojavljuje zloba. Prerano otkinuta jabuka simbolizira i preranu vojničku smrt. Vojnik bere jabuku ne znajući da bere sebe, da je izabrao smrt. Ova jednostavna, gotovo pastoralna skica na vrlo skriven način tematizira preranu vojničku smrt. Vojnici su zapravo omamljeni svojom smrću ! Po svemu izuzetan i svojom jednostavnošću spektakularno dubok haiku.