Posts
.jpg)
LETNJA OSEKA, leto, zemlja
Ljetna oseka.
Školjke na osami
leže spljoštene.
Školjke na osami
leže spljoštene.
Ljubomir Dragović
Ljubomir Dragović je pesnik lirske meditacije sa prirodom i po predanosti, kako prirodi, tako i meditaciji, se može uporediti sa poznatim američkim pesnikom, Blajtovim ( RH Blyth ) učenikom, Džejmsom Heketom ( James W. Hackett ). Možete pročitati bezmalo sve Ljubomirove pesme a da ne pronadjete nijednu direktnu društveno - kulturnu refleksiju, niti bilo kakav biografski podatak. Oko pesnika se dogadjaju dramatična istorijska zbivanja ali on ih ne registruje svojom poezijom. Za Ljubomira Dragovića je haiku pre svega eskapizam od društveno-istorijske stvarnosti. Na poseban način takav autorski odnos pretstavlja i potpunu negaciju istorijske stvarnosti ali ne njenom kritikom već okretanjem glave od nje prema prirodi u kojoj pesnikova lirska duša nalazi hranu i utehu. Po svom doslednom položuju "napolju, iz dvorišta" ( soto ), tj. ne pripadanja "kući" (uchi ) kulture, Dragović je takodje sabrat japanskim odpadnicima od društva i kulture Santoki i Hosaiu dok na ovim prostorima sličnu medatativnu liriku gaje i Bojan Jovanović i Tomislav Mijović - svaki od njih trojice, ili šestorice, sa posebnim i prepoznatljivim autorskim rukopisima. U najboljim Ljubomirovim pesmama, u onima u kojima ostvaruje višak značenja tj. tamo gde nadilazi realističko skiciranja prirode i doseže metaforičnost - u tim metaforama i skrivenim značenjima su takodje i odredjene kulturne paradigme i ispovedne crte. Gornja letnja pesma je takav slučaj. U njoj autor, verovatno pritešnjen novom balkanskom stvarnošću u kojoj se i sam našao u delikatnom položaju, identificira sebe sa sudbinom školjke, koja kao da je spljoštena od težine mora koju trpi. More se je povuklo i spljesnuta školjka ostala usamljena i nasukana. Metafora mora kao velikog istorijskog procesa koji pritiska i melje pod sobom i metafora školjke kao nemoćne individualne sudbine koja je potpuno u vlasti mora je vrlo rečita. Na metaforičan način pesnik kao da progovora o sebi ali i o sudbini bilo kojeg malog čoveka zahvaćenog velikim istorijskim tokom. Pesma ima dva istosmerna kigoa koji se dopunjuju: letnja oseka i školjka i oba pesnik koristi i kao univerzalne simbole - metafore. Pesma je napisana u tačno 17 slogova, sa nešto izmenjenim ritmom: 5,6,6, koji medjutim deluje prirodno. U mnogim pesmama Dragović pokazuje izuzetan lirski talenat ali gornja pesma o spšljoštenoj školjki je najrečitija od svih njegovih haikua koje sam uvek sa zadovljstvom čitao.
PS. Ovo pesničko pominjanje Ljubomira, kolosalne pojave u našem haikuu, navodi me i na potpuno privatna osećanja. Nekoliko puta smo se, više usput i po nekim hodnicima ili festavalima i sajmovima, susretali i uvek mi je susret sa njim bio vrsta prazničnog dogadjaja. Pored pesničke bliskosti i kolegijalnost tj. pripadnosti istoj haikuističkoj porodici, zbližavala nas je i raseljenička sudbina jer smo obojica devetesetih lutali po bivšoj Jugi, ko dve zabludele ovce, od nemila do nedraga. Pa ako Ljubomir kojim slučajem bude čitao ovoj blog, i ako još luta po svetu, bilo bi mi drago i da zaluta do Slovenije i poseti me. Ostavljam i adresu : Na Mlaki 1 B, 4240 Radovljica, mobilni: +386.40.246.853.
PPS. Kad ovo pišem o kolosalnosti Ljubomira u "našem haiku" imam na umu i srpsku i hrvatsku književnost, kojima Ljubomir jednako pripada - i obema literaturama treba da je na čast da imaju takvog pesnika. ( Baš mi je žao što se Ljubomir ne uklapa u političke koncepte balkanskih političara :-). Sećam se da mi je svojevremeno jedan beogradski kritičar pričao da ne može da recenzira Ljubomirove pesme jer su pisane na hrvatskom, te da ne pripada korpusu srpske već hrvatske literature. Na žalost je takva "stručna" uskogrudost tipična za Balkan ali verujem da haiku ima moć premoštavanja uskogrudosti - možda je to čak i misija haikua na Balkanu i verujem da je Ljubomir jedan od glavnih haiku misionara.
Ljubomir Dragović je pesnik lirske meditacije sa prirodom i po predanosti, kako prirodi, tako i meditaciji, se može uporediti sa poznatim američkim pesnikom, Blajtovim ( RH Blyth ) učenikom, Džejmsom Heketom ( James W. Hackett ). Možete pročitati bezmalo sve Ljubomirove pesme a da ne pronadjete nijednu direktnu društveno - kulturnu refleksiju, niti bilo kakav biografski podatak. Oko pesnika se dogadjaju dramatična istorijska zbivanja ali on ih ne registruje svojom poezijom. Za Ljubomira Dragovića je haiku pre svega eskapizam od društveno-istorijske stvarnosti. Na poseban način takav autorski odnos pretstavlja i potpunu negaciju istorijske stvarnosti ali ne njenom kritikom već okretanjem glave od nje prema prirodi u kojoj pesnikova lirska duša nalazi hranu i utehu. Po svom doslednom položuju "napolju, iz dvorišta" ( soto ), tj. ne pripadanja "kući" (uchi ) kulture, Dragović je takodje sabrat japanskim odpadnicima od društva i kulture Santoki i Hosaiu dok na ovim prostorima sličnu medatativnu liriku gaje i Bojan Jovanović i Tomislav Mijović - svaki od njih trojice, ili šestorice, sa posebnim i prepoznatljivim autorskim rukopisima. U najboljim Ljubomirovim pesmama, u onima u kojima ostvaruje višak značenja tj. tamo gde nadilazi realističko skiciranja prirode i doseže metaforičnost - u tim metaforama i skrivenim značenjima su takodje i odredjene kulturne paradigme i ispovedne crte. Gornja letnja pesma je takav slučaj. U njoj autor, verovatno pritešnjen novom balkanskom stvarnošću u kojoj se i sam našao u delikatnom položaju, identificira sebe sa sudbinom školjke, koja kao da je spljoštena od težine mora koju trpi. More se je povuklo i spljesnuta školjka ostala usamljena i nasukana. Metafora mora kao velikog istorijskog procesa koji pritiska i melje pod sobom i metafora školjke kao nemoćne individualne sudbine koja je potpuno u vlasti mora je vrlo rečita. Na metaforičan način pesnik kao da progovora o sebi ali i o sudbini bilo kojeg malog čoveka zahvaćenog velikim istorijskim tokom. Pesma ima dva istosmerna kigoa koji se dopunjuju: letnja oseka i školjka i oba pesnik koristi i kao univerzalne simbole - metafore. Pesma je napisana u tačno 17 slogova, sa nešto izmenjenim ritmom: 5,6,6, koji medjutim deluje prirodno. U mnogim pesmama Dragović pokazuje izuzetan lirski talenat ali gornja pesma o spšljoštenoj školjki je najrečitija od svih njegovih haikua koje sam uvek sa zadovljstvom čitao.
PS. Ovo pesničko pominjanje Ljubomira, kolosalne pojave u našem haikuu, navodi me i na potpuno privatna osećanja. Nekoliko puta smo se, više usput i po nekim hodnicima ili festavalima i sajmovima, susretali i uvek mi je susret sa njim bio vrsta prazničnog dogadjaja. Pored pesničke bliskosti i kolegijalnost tj. pripadnosti istoj haikuističkoj porodici, zbližavala nas je i raseljenička sudbina jer smo obojica devetesetih lutali po bivšoj Jugi, ko dve zabludele ovce, od nemila do nedraga. Pa ako Ljubomir kojim slučajem bude čitao ovoj blog, i ako još luta po svetu, bilo bi mi drago i da zaluta do Slovenije i poseti me. Ostavljam i adresu : Na Mlaki 1 B, 4240 Radovljica, mobilni: +386.40.246.853.
PPS. Kad ovo pišem o kolosalnosti Ljubomira u "našem haiku" imam na umu i srpsku i hrvatsku književnost, kojima Ljubomir jednako pripada - i obema literaturama treba da je na čast da imaju takvog pesnika. ( Baš mi je žao što se Ljubomir ne uklapa u političke koncepte balkanskih političara :-). Sećam se da mi je svojevremeno jedan beogradski kritičar pričao da ne može da recenzira Ljubomirove pesme jer su pisane na hrvatskom, te da ne pripada korpusu srpske već hrvatske literature. Na žalost je takva "stručna" uskogrudost tipična za Balkan ali verujem da haiku ima moć premoštavanja uskogrudosti - možda je to čak i misija haikua na Balkanu i verujem da je Ljubomir jedan od glavnih haiku misionara.
No comments:
Post a Comment