VLADIMIR DEVIDE

( Vladimir Devide )

Moje dugogodišnje prijateljstvo sa Vladimirom Devideom započelo je 1990. na neobičan način. U to vreme sam svoje haiku znanje crpeo iz njegovih brojnih knjiga o haikuu i Japanu u kojima je čitalac zaista mogao pronaći visoku duhovnost a romantični pesnik inspiraciju. Zatim sam pročitao u zagrebačkom Vjesniku intervju sa njim u kojem se mi je činilo da pronalazim mesta koja značajno odudaraju od visokih standarda duhovnosti koje nude njegove knjige. Govorilo se je bilo, ako se dobro sećam, o domaćem haiku stvaralaštvu, i meni su se mnogi od pomenutih autora, ili pesama - ne sećam se tačno, učinili nedopustivo slabi. Razljućen udarom na svoj idealizam napisao sam mu pismo u kojem sam zahtevao objašnjenje, a umesto objašnjenja dobio od Vladimira poziv da ga posetim: dugogodišnje prijateljstvo koje je sledilo bilo je jedno od najpresudnijih iskustava koja su odredila moj život, ponašanje u društveno-političkoj krizi i ratnim dogadjanjima koja su sledila i naravno, pesništvu. Svoju prvu slovenačku knjigu "Lastovke" (1998) posvetio sam njemu. Navodim neke od haikua iz te zbirke, koje su po mišljenju slovenačke kritike bili pisani u "arhajični slovenščini":

Po nevihti
iz enega potočka so
nastali trije.

Tekmujeta v sreči:
zacvetela jablana in
rumeni regrat.

Tablica GO-
50-13-J, in potem
majhen, rdeč avto.

Najbolj skrita
kraška pot: odvržene
ženske spodnjice.

Lastovka leti
in podobna je edino
lastovki.

Dani se
in čarovnija vlaka
postaja vidna.

Vse kar se vidi
iz potujočega vlaka
takoj izginja.

Jutro in vlak
istočasno prispeta
na Jesenice.

Zraven
spomenika molči
električni drog.

Avstrijec se
pogovarja s psom
po nemško.

Ljubi vse ženske
in lepi jih na steklo:
tovarnjakar.

Na obeh straneh
ograje - regrati
enako rastejo.

Pisani metulj
je poljubil stari
cvet deteljice.