KONOBARICA - Haiku radionica (8)

Konobarica
salamu u hleb stavi.
Letnja oluja.

Dimitar Anakiev

Ovaj haiku sam juče napisao: to je obična skica iz života, učinjena tehnikom jukstapozicije ( ili superpozicije, unutrašnjeg poredjenja dve slike ), zato je naravno pesma dvodelna. Ideja za ovu pesmu nastala je na autobuskoj stanici u Radovljici, i imala je nešto drugačije elemente. Prva skica trenutka bila je sledeća:

Ćopavi moler
salamu u hleb drusnu.
- XXXXXX

Ono što me je privuklo u gornjem realističkom zapis koga sam video na stanici je vitalitet radničkog života, njegova grubost i otvorenost, životnost - jednom rečju. Tražeći kasnije nameru reči tj. kigo za ovu pesmu želo sam da upotrebim neki sezonski izraz-pojavu koji svojim vitalitetom i snagom podržava vitalitet doživljenog trenutka ( Bolja slikarska tehnika bi možda bila pored crne staviti belu, da je istakne kontrastom, komplementarnošću tj. izabrati tih i miran kigo ). Imao sam u mislima poznatu Busonovu pesmu o samuraju koji ulazi u krčmu i snažnim potezom odlaže mač za snežne oluje. Stavio sam za probu frazu "Letnja oluja" i dopala mi se je. Medjutim ubrzo sam video da subjekt ćopavi moler otvara pitanja koja nisu skladna sa slikom: zašto je baš važno da je taj radnik ćopav ? ( iako je u stvarnosti bio ) Otvara li to druga pitanja, kao na primer: da li je ranjen u ratu ili je od rodjenja takav ? Drugim rečima značenje trenutka se je zakomplikovalo upotrebom te fraze i udaljilo od istine trenutka. I konačno, da li je nužno moler subjekt tog trenutka ? Počeo sam da tražim zamenu za za prvu frazu i došao do zanimljive reči od tačno pet slogova: konobarica. Odgovaralo mi je to što nema prekida u ritmu jer "ispeglanost" prvog stiha prebacuje svu pažnju na drugi stih u kome se je nalazila radnja bitna za ovu pesmu-sliku. Medjutim, sa konobaricom je glagol "drusnu" postao nepogodan, trebalo je nešto normalnije što viši odgovara promenjenom subjektu. Konačni rezultat, koji sam osetio da funkcioniše skladno kao pesma je bio znatno drugačiji od polazne slike: Umesto vitaliteta slikom dominira tihost nekog bara i nekog života koji nečujno prolazi u metežu života. I da, kigo i sadržina su u kontastu. Dakle sve suprotno od mojih početnih namera. Hoću reći: istina života, u kojoj nastaju ideje za haiku nije jednaka istini pesme. Umetnost je još istinitija od života, reči su Masaoke Šikija. I to je posao svih koji žele da se bave umetnošću haiku poezije: tražiti istinu dublju od one koju percipiramo čulima u svakodnevnom životu. Prisetih se nekih haiku radionica koje sam pokušavao da radim sa nekim našim pesnicima pre desetak godina. Vrlo često sam mogao čuti ovakve komentare za svoje predloge menjanja elemenata pesme: "E, ne nije tako bilo, života mi... Nije to bila vrana, to je bio vrabac... lepo sam video, časna reč." Uobičajno mišljenje za amatere u svim umetnostima je da su zaljubljeni u sve što vide čuju i napišu. Medjutim, haiku je u stvari umetnost za one koji ne veruju svojim očima i žele da vide šta se nalazi iza percepcije. Ili da upotrebim reči sensei Hoshinage: Haiku sam počeo da pišem zato što nisam verovao da je more plavo. Život me je naučio da nikad ne treba verovati svojim očima.