RICHARD WRIGHT vs. "AMERICAN HAIKU"

(Richard Wright, 1908-1960)

Haiku je i u rodnom Japanu skoro po pravilu predmet ideoloških sukoba i kao takav prečesto taoc konceptualnih neslaganja. U matičnoj domovini ove naj-jezgrovitije poetske forme je kažu oko 1,300 haiku udruzenja sa registrovanih preko 30,000,000 pesnika, a mnogobrojne škole haikua su često medjusobno nepomirljivo posvadjane, svaka za sebe misleći da je "pravi haiku" upravo njihov proizvod. Ove "bure u čaši vode" mogu imati vrlo dramatične dimenzije i dovode do ozbiljnih sukoba, a izgleda prenele su se i u polje medjunarodnog haikua koji svoji medijum nalazi u engleskom jeziku. I gle čuda: uprkos mnogobrojnim dokazima da je haiku moguće vrlo uspešno pisati u engleskih 5-7-5 slogova preovladjujuće je mišljenje stručnjaka da je engleski jezik nepodoban za klasičnu formu jer je dužina stihova za 1/3 veća od prosečne dužine japanskih 5-7-5. Tako je statističkim i gotovo naučnim metodom, pomoću "objektivnih činjenica", pobedjena poezija u zemlji koja svojom veličinom i uticajem presudno odredjuje razvoj haiku izvan Japana. Pesnici 5-7-5 forme, kakav je na primer Richard Wright, danas se ne mogu naći u uticajnim antologijama američkog ili medjunarodnog haikua ( Kao što su na primer: World Haiku, Williama Higginsona ili kultna Tha Haiku Anthology, Cora van der Hauvela ). Richard Wright ( Ričard Rajt ) je poznati američki politički aktivista, borac za crnačka prava i romanopisac, koji je zbog svog levičarskog angažmana živeo u egzilu u Francuskoj. Autor je obimnog haiku dela
"Haiku, This Other World" u kojem je sakupljeno 817 haikua (!), koji su svi bez razlike pisani u striknih, engleskih 5-7-5 slogova (!). Lako je zamisliva frustracija autora koncepata o nepodesnosti 5-7-5 forme zbog tako kolosalne pojave kakva je Wright, pesnika koji piše u striknoj formi, i to izuzetne haikue. Zato je Wright morao ponovo u egzil, ovaj put pesnički: isključen iz izabranog društva "američkih haikua". Pogledajmo par slučajno izabranih Wrightovih haikua za primer:

One sad, one shy,
Low on the spring horizon
The soon and the moon

Amid the daisies
Even the idiot boy
Has a dignity

u slobodnom prevodu:

Jedan tužan, drugi stidljiv
Nisko na prolećnom horizontu
Mesec i sunce

Medju krasuljcima
Čak i maloumni dečak
Ima dostojanstvo

Šta drugo reći posle čitanja ovih pesama do to, da elita američkog haikua koja svojim uticajem vlada i medjunarodnom haiku scenom "nije društvo krasuljaka" a "crni dečak" Richard Wright u "američkom haiku" nema ni dostojanstva ni mesta. U svakom slučaju u medjunarodnom haikuu, bar za sada, nemamo 1,300 škola već samo jednu. Treba pritom reći da je najuticajnija antologija američka antologija The Haiku Anthology doživela mnogobrojna izdanja menjajući svoj volumen ali ostajući konceptualno zatvorena. S obzirom, da teorija "jezičke nepodobnosti" za 5-7-5 formu ne može izdržati ozbiljnu estetsku raspravu, ovoj teoriji dodate su i druge koje su po karakteru klasične stigmatizacije. Na primer ta, da klasična forma po svom karakteru pretstavlja konzervativizam, dok je "free-form" u duhu otvorenog demokratskog društva i pritom se poziva na nacionalno-mitološku konotaciju klasične forme u Japanu. Ovde treba primetiti dve stvari: istorija klasične forme u Japanu i na Zapadu nisu niukakvoj vezi i drugo pozivanje na "slobodnu formu" predstavlja takodje umeštanje ove teme u mitologiju, ovaj put američku, u centralni američki mit: "mit o slobodi". I tako opet dolazimo do važnosti mitologije u haiku, ali ovoj put ne kao njegove sadržine i predmeta pevanja - što je slučaj u Japanu, već korišćenje nacionalne mitologije za kontrolu forme haikua. Što će reći: u ime slobode vrši se konceptualna redukcija.
U pozadini izbacivanja 5-7-5 forme iz korpusa američkog i medjunarodnog haiku stoje sasvim drugi razlozi, zamagljeni i skriveni koprenom pomenutog mita. Delimično je to svakako legitimna želja za osamostaljivanjem američke nacionalne haiku literature i emancipacija od Japanskog haikua, dakle, želja ne biti podredjen kao večiti učenik, poći svojim putem, koja bi bila naravno pozitivna da uz nju ne stoji takodje želja za moć i nadvladu u haiku, koju omogućava nadmoćan položaj engleskog jezika u svetu. Medjutim, još važniji razlog postaje shvatljiv iz pukog čitanja Wrightovih pesama: na prvi pogled pada u oči njihova lakoća i prozračnost, neuhvatljivost, napunjenest vazduhom i sloboda duha. Upravo tu slobodu duha, paradoksalno, nosi fiksna forma, jer pesnika preko "banalne obaveze" da izbroji slogove- lako razumljive svakom detetu - oslobadja komplikovanih zanatskih radnji koje zahteva imažizam slobodne forme.
Dakle odbacivanjem prostih, arhetipskih, načela izgradnje haikua na ritmu, haiku se premešta iz profanih slojeva pučanstva ka elitizmu malog broja spretnih zanatlija, a postavljen zahtev "kvaliteta" te zanatske produkcije od haiku pravi "robu" tj. kapitalizmu podredjenu poeziju.
Upravo zbog potreba te "poetske industrijalizacije" mi danas u medjunarodnom haiku nemamo "1,300 škola" već jedan džinovski haiku McDonalds.
Prisećam se reči Vladimira Devidea koje je nekom prilikom negde zapisao, da je na nama izbor hoćemo li haiku učiti od Amerikanaca ili Japanaca. Distinkcija oko klasične forme - koja u sebi krije izbor izmedju ritma i slike kao glavnog oslanca u pisanju haikua- može biti u tom smislu vrlo značajna. Ako haiku za nas znači prelazak kulturnih granica, pitanje je, da li putem haikua praktikujemo japansku ili američku formu ?
Richard Wright bi danas bio vrlo ponosan na svoju domovinu zbog uspeha Baraka Obame koje nije dočekao. Izvesno je da će njegova poezija duže čekati liberalizaciju američkog haikua. Svima nama "barbarima" koji participiramo u medjunarodnom haiku upravo američka kultura puno znači kao most neophodan za širenje lokalnih kulturnih granica, ali taj razlog može prestati ako medjunarodni haiku postane provincija po sebi. Evo još jedne od Wrightovih pesama:

Upon crunching snow,
Childless mothers are searching
For cash customers

Na škripućem snegu
Majke bez dece prose
Od kupaca novac

PS. Džima Kejšna je zaintrigirao naslov ovog posta ( samo to je mogao razumeti ) i napisao mi mail sa porukom da bi još precizniji naslov bio: RICHARD WRIGHT vs. AMERICAN CULTURE