15 GODINA 'HAIKU NOVINA' - Sećanje na prvi broj

( Na slici: prva strana, prvog broja Haiku novina )


Prvi broj Haiku novina izašao je oktobra 1993. u Nišu.
Tiraž prvog broja bio je 400 primeraka a novine su imale 12 stranica formata A4. Medjutim, bezmalo sve rubrike i koncept časopisa isti je kao danas. Sećam se kako smo sa Slavoljubom Stankovićem danima sedeli u njegovom ateljeu u podkrovlju kuće u ulici Stanoja Bunuševca i rešavali dizajn. Ja sam donosio odluke ali me je Slavoljub, koji je pre toga radio kao grafički urednik u dnevnom listu ( niške Narodne novine ), obučavao objašnjavajući šta znači ako stupci budu ovakvi, šta će biti ako slova budu onakva itd. - pristupili smo sasvim profesionalno radu kao da udaramo temelj kuće koja će trajati hiljadu godina. Ništa nije bilo na otprilike, a Slavoljub je voleo da ponavlja poslovicu, svoj umetnički kredo: Kako počneš tako traješ. Onda smo otišli u Slavoljubov bivši kolektiv, Narodne novine, gde su nam ljubazno pokazali tj. meni, ceo proces izrade, pravljenja preloma i štampanja. Zahvaljujući tako temeljitoj pripremi ušao sam u izdavanje Haiku novina osećajući se već starim, iskusnim urednikom koji zna sve o novinama, izdavaštu i uredjivanju. Ali, šalu na stranu, ta temeljita priprema i dobar kolektiv koji se vremenom stvarao, verujem da su bili i ostali zdrav koren na kojem je Dragan, opet u krugu vrednih saradnika - čiji stalni član je Slavoljub ostao do danas, nadzidavao i istrajavao kroz sve dnevno političke i istorijske muke.
U vreme izlaženja prvog broja inflacija u Srbiji je bila milionska. Moja lekarska plata koja je u nekoliko godina pala sa 2200 DEM na 500 DEM iztopila bi se zbog inflacije za nekoliko dana. Kad je čovek tada dobio platu trebao ju je odmah pametno potrošiti ( najbolje kupovinom maraka, ako je moguće ), a račune platiti što kasnije. Takva je bila taktika i situacija života. Ipak, tih 500 topljivih DEM za ondašnju Srbiju nije bilo malo para, naprotiv ( "Moja platica, moja slobodica"). Tako da mnogi nisu shvatali da ostavljam lekarski posao i okrećem se nekakvim novinama, a o haiku ih većina tada u Nišu nije ni pošteno čula. U kući mojih roditelja je vladalo opsadno stanje, jer su mislili da sam poludeo, a isto sam čuo i od kolega pesnika i književnika koji su za nešto manje pare sedeli po lokalnim redakcijama koje je finansirala država. U to vreme su se niški alternativci sakupljali u knjižari Dom, u suturenu ulice Orlovića Pavla br.20. Ja sam tamo takodje provodio dane i bio glavni inventar. Sećam se komentara devojke vlasnika Doma, koja čuvši šta planiram rekla: Znači Šomi, ti ćeš sad kao XXX. Šomi je bio moj šatravački, 'mangupski' niški nadimak a taj XXX bio je lokalna pijanica koji je dolazio da otspava po par sati u Dom. Takav je bio moj tadašnji rejting i perspektiva. Medjutim, ispalo je sve drugačije. Novine su nailazile na dobar prijem kod svih čitaoca, kao nešto novo, sveže i dobro, a naišle su i na podršku Hirošija Jamasakija, Mome Dimića i beogradskog kluba koji se tada osnivao. Haiku novine su zato svaki broj promovisale u Udruženju književnika Srbije, što je veoma odudaralo od dotadašnjeg javnog života haikua koji je bio ograničen na provinciju ( Požega-Odžaci-Kula). Mi smo iz korena promenili odnos do te pesničke forme koji je do tada bio prisutan. Izašli smo iz samoljubivog svaštakluka dotadašnjeg jugoslovenskog haiku pokreta u kojem su svi hvalili sve, i okrenuli se haikuu kao pravoj literaturi, štampali novine u ćirilici i tražili od pesnika disciplinu i poštovanje literarnih kriterijuma. Počeli smo u stalnoj rubrici da masovno prevodimo i objavljujemo japanski savremeni haiku da bi mogli uopšte da uspostovimo neke vrednosti kojih pre nije bilo nigde, i da prevodimo tekstove autora za koje se pre nije dosta znalo. Kad malo bolje razmislim Srpski haiku kalendar je logična posledica politike haikua koju smo vodili sa Haiku novinama. Istovremeno, ostavili smo i otvorena vrata za kulturnu razmenu sa okolinom jer nam je ta funkcija bila takodje važna. Haiku novine smo prodavali u nekoliko glavnih beogradskih knjižara u, i oko, ulice Kneza Mihajla ( Na Studentskom trgu, i u Gezi Konu su bili glavni prodajni punktovi ), a isto je bilo i u Nišu ( Dom i Svetlost ). Sa prvim brojem počeli smo i javno da objavljujemo adrese japanskih haiku konkursa ( koje su se do tada 'dilale' ispod ruke, za prijatelje ) jer smo želeli da što više pesnika uputimo prema Japanu. I naravno, sledeći dogadjaj od značaja koji će obeležiti Haiku novine je pojava Dragan J. Ristića sa kojim su novine dobile sve što je kasnije on sa njima uspeo da uradi - takodje na krajnje neverovatan način ( možda samo da pomenemm finansiranje od strane Vlade RS, koje je Dragan jedne godine uspeo dobiti - HN su verovatno dosad jedini haiku časopis izvan Japana finansiran od vlade neke države ). Ali o tome neću ja pisati, to će Dragan, kad se jednog dana bude sabirao i oduzimao. Ja sam Haiku novine uredjivao do 1995. a onda je ih preuzeo Dragan, dok sam ja otišao za Sloveniju. Uz sećanja na prvi broj želeo bih da objavim i nekoliko kuriozitetnih haikua iz njega: prvo jedan Slavoljubov haiku a onda i jedan moj reklamni haiku pisan jednom od tadašnjih sponzora Haiku novina, kompjuterskoj firmi Libis g. Miladinovića, i drugom sonzoru - putničkoj agenciji Mondorama:

Skakavac skoči
pred svakom stopom
pre no što zgaziš.

Slavoljub Stanković

Libis kompjuteri-
pišu
haiku!

Mondorama!
Vodi nas pravo
u Japan !

Dimitar Anakiev

PS. Po Bašoovoj kvalifikaciji ovi bi haikui spadali u niži razred, medjutim ja se ne stidim što sam ih pisao - naprotiv, bili su mi dokaz životnosti haikua, koji se eto mogao upotrebiti i za zaradjivanje tj. dobijanje sponzorstva. Kasnije sam još jednom pisao reklamne haikue, ovaj put za Skopsku pivaru, na književnom konkursu čija tema je bila ako se ne varam 'Sakam skopsko' ili nešto slično. Ti haiku su bili i malo višeg ranga od gornjih (kojima takodje nisam nezadovoljan ), inventivniji i maštovitiji ( sada ih nemam više, izgubili se ) a bili su objavljeni u knjižici koju je zatim objavila Skopska pivara. Svašta čovek može da radi sa haiku !