PLAMEN SVEĆE

Sensei(1) Hoshinaga Fumio, je vodeći haiku majstor na ostrvu Kyushu i jedan od najznačajnijih modernih japanskih haiku pesnika. Sensei Hoshinaga vodi mnogobrojne haiku škole u Kumamotu i okolini i jedan od njegovih đaka je mladi doktor engleskog jezika Ito Yuki, provodilac i stručnjak za kulturu plemena Kuma. Moj odnos sa senseijem proticao je paralalno i sa mojim odnosom sa Itom, koji je kao nevidljiva i tiha senka bio uvek pri ruci sa svojim džepnim kompjuterom -rečnikom japanskog spreman uvek da požrtvovno i nenametljivo ali odlučno pomogne bilo u tumačenju posebnih znakova ili da objasni neki kulturni i istorijski detalj, ili pak da donese času vode i pomogne u bilo čemu. Svaki interes koji bih tokom dana izrazio prema bilo kojoj temi, Ito bi zapamtio i uveče bih, po povratku u svoju sobu u e-pošti računara pronašao Itovu poruku sa preciznim detaljima svega što me je interesovala, čak i onih stvari koje sam samo uzgred i gotovo nezainteresovano pomenuo. Neverovatna je predanost ovog mladog čoveka ( doktora nauka ! ) u služenju ( ako je to prava reč ) svojem haiku učitelju i svima koji sa učiteljem dolaze u kontakt i zahvalnost za znanje o umetnosti haikua koje dobija od njega. Od mojih američkih prijatelja Richarda i Jima saznao sam da upravo jednako iskustvo imaju sa Itom. Pokušao sam da putem haikua izrazim zahvalnost Itu, koji je nečujan kao hiljaduruka hobotnica održavao celi sistem najdubljih odnosa. Haiku sam napisao u stilu sensei Hoshinage koji svoje haiku stvaralaštvo često bazira, kao da bi se igrao, u ritmu i ritmičkoj strukturi pesme:

Hoshinaga-Ito,
Dimitar-Ito, Jim-Ito,
Richard-Ito, Ito !

Kasnije sam pokušao da se odužim Itu sa prevodom i publikovanjem njegovih haikua u našim časopisima, ali je Ito čuvši da će časopis doneti i haikue sensei Hoshinage, odmah bez komentara povlačio svoje pesme, smatrajući se verovatno nedostojnim za objavljivanje poezije zajedno sa učiteljem, a možda je to smatrao i nepristojnim. Razmišljajući kako da predstavim Ita u svom blogu, zaključio sam da ga je nemoguće predstaviti bez svog učitelja, čiji sjaj i pečat duboke duhovnosti Ito nosi i bio sam siguran da će ta prezentacija Ita zajedno sa učiteljem biti njemu najveća pohvala i čast - veća od bilo čega.
Učenje bilo koje japanske tradicionalne umetnosti nezamislivo je bez ovakvog odnosa Učitelja i Učenika ( gde su oba napisana velikim slovom! ) i koji bazira na emocionalnom odnosu kakve poznajemo u porodici. To je odnos nalik na odnos Otac-Sin/Kći u najduhovnijem smislu tih reči, jer se smatra da se duhovno znanje može preneti samo sa čoveka na čoveka, kao prenošenje plamena sa sveće na sveću. Taj učenički obrazovni sistem japanci zovu Senpai (先輩, Senpai)- kōhai (後輩, kōhai), što znači to isto: Učitelj-Učenik i on je i danas veoma raširen i postoji paralelno sa zapadnjačkim sistemom javnog obrazovanja. Taj odnos koji podrazumeva starijeg i mladjeg i dobrovoljnu bezpogovornu odanost i poslušnost nije uvek zavisan od godina ( iako po pravilu jeste ) već po umetničkom stažu i vremenu provodenom u "porodici": ko dodje kasnije, taj je mladji i u tom statusu će prema starijem ostati doklegod je u porodici ( ne postoji mogućnost "preticanja" ).
Kada su posle drugog svetskog rata Amerikanci zauzeli Japan, hteli su ga promeniti; medju stvarima koje je trebalo iskoreniti, po njihovom mišljenju, medju najvažnijima je bilo uništiti obrazovni sistem Senpai-Koohai jer su ga smatrali uzrokom za japanski "konzervativizam".
Očito, i hvala Bogu, taj plan nije uspeo i Ito Yuki se je naselio u moj blog, zajedno sa svojim senseiem Hosinagom Fumiom.

(1) sensei - "učitelj", istovremeno i izraz poštovanja i starešinstva