Posts
.jpg)
KAČKET ( fr. casquette ) - kapa/ Zima, život
Potajno probah
majstorov kačket - još mi
glavu pokriva.
majstorov kačket - još mi
glavu pokriva.
Dimitar Anakiev
Za ovaj haiku je vezana anegdeta iz Kumamota. Učitelj Hošinaga je obično dolazio na naše razgovore pešice, koristeći javni prevoz. Oblačio se za te prigode neformalno i skromno, na glavi je imao kačket a iza uva je obično nosio utaknutu običnu olovku, poput naših raznih majstora, stolara na primer. Kada bi u tom izdanju čovek sreo Hošinagu na ulici, verovatno bi pomislio da u zadnjem džepu nosi metar i da upravo dolazi da premeri otvor za plakar koji će da napravi. Sa tom olovčicom iz uva pisao je beleške za haikue u mali blokčić a zarezivao je olovku perorezom, ne rezačem. Da još kažem i ovo o učitelju Hošinagi: ne govori niti reč engleskog ( zato ima prevodioce medju učenicima koji čekaju sa džepnim kompjuterima i odmah provere svaku reč koju je kazao, da ne bi došlo do kakve zabune ) i ne koristi kompjuter. Gledejući ovog omanjeg čoveka koji zarezuje olovku na kolenima i razgovara meko ali srdačno, dopuštajući i da se prekine usred rečenice iznenadnim pitanjem, niko ne bi mogao da pomisli da iza njega stoji tako grandiozna kulturna moć. Kada sam kasnije prisustvovao proslavi pedesetogodišnjice njegovog časopisa HI-HI ( Zvuk padanja snega ) u elitnom Kumamoto Castle Hotelu bio sam iznenadjen ne samo kraljevskim nivoom proslave ( kakvu kod nas ne bi dočekao niti Vuk Karadžić, ako bi se slučajno prikazao ) već i neverovatnim, religioznim, poštovanjem koji su brojne zvanice pokazivale prema učitelju Hošinagi... Anegdota o kačketu je sledeća: jednom prilikom je učitelj Hošinaga negde žurio, naš razgovor je trajao kraće, a on je u žurbi zaboravio svoj kačket. S obzirom da sam rastao na japanskoj literaturi u kojoj razni učitelji namerno zaboravljaju svoje stvari da bi ih učenici našli i čuvali kao religiozne predmete -na taj način su se održavali i gajili lični odnosi izmedju učenika i učitelja - kačket sam sav presrećan uzeo i brižljivo spakovao medju svoje stvari... Poslednjeg dana mog boravka u Kumamotu medjutim izvadim Hoshinagin kačket i stavim ga na glavu. Hteo sam da putujem sa kačketom na glavi. Medjutim, primetim da su moji američki prijatelji koji su me sada videli sa Hošinaginim kačketom, prvo pobeleli, pa pozeleneli i na kraju pocrveneli - razvila se je i svadji nalik diskusija. Uzalud sam objašnjavao da je kačket za mene relikvija: za njih je to bila gotovo kradja - u svakom slučaju nešto nedopustivo. Videvši da izbija ozbiljan diplomatski incident uručio sam kačket jednom od njih koji se obavezao da će ga još isto poslepodne vratiti ( ušta ne sumljam). Razmišljao sam kasnije šta je učitelj Hoshinaga mogao misliti kada mu je moj američki prijatelj verovatno zadihano vraćao kačket ? Sigurno se ljubazno zahvalio, ali pretpostavljam da je pomislio da Zapadnjaci nikad neće shvatiti šta je haiku. Jer i konačno, čak i racionalno gledajući - kada neko prevali desetine hiljada kilometara da bi učio od nekoga, gotovo normalno je da tu ima nešto više od racionalnog i da racionalnost nije jedina mera života. Gornji haiku je tako moj pokušaj da ipak zadržim Hošinagin kačket na svojoj glavi.
Naša reč "kačket" je francuskog porekla i tamo danas označava uopšte kapu ( a ne samo kapu sa širitom kako piše Vujaklija ). Kod nas on ima značenje koje u engleskom znači "flat cap" - ovej termin je u Engleskoj u 19. veku imao klasno značenje, jer su 'flat cap' nosili radnici, majstori i šegrti i označavala je 'klasnu svest' - anti-aristokratsko držanje. Danas je i 'flat cap' univerzalan, bezklasni fenomen, sa kojim može i golf da se igra. Kapa, pa tako i kačket je zimski kigo.
PS. Još jedan haiku koji uzima za kigo pokrivač glave, je sledeći haiku Mome Dimića:
Za ovaj haiku je vezana anegdeta iz Kumamota. Učitelj Hošinaga je obično dolazio na naše razgovore pešice, koristeći javni prevoz. Oblačio se za te prigode neformalno i skromno, na glavi je imao kačket a iza uva je obično nosio utaknutu običnu olovku, poput naših raznih majstora, stolara na primer. Kada bi u tom izdanju čovek sreo Hošinagu na ulici, verovatno bi pomislio da u zadnjem džepu nosi metar i da upravo dolazi da premeri otvor za plakar koji će da napravi. Sa tom olovčicom iz uva pisao je beleške za haikue u mali blokčić a zarezivao je olovku perorezom, ne rezačem. Da još kažem i ovo o učitelju Hošinagi: ne govori niti reč engleskog ( zato ima prevodioce medju učenicima koji čekaju sa džepnim kompjuterima i odmah provere svaku reč koju je kazao, da ne bi došlo do kakve zabune ) i ne koristi kompjuter. Gledejući ovog omanjeg čoveka koji zarezuje olovku na kolenima i razgovara meko ali srdačno, dopuštajući i da se prekine usred rečenice iznenadnim pitanjem, niko ne bi mogao da pomisli da iza njega stoji tako grandiozna kulturna moć. Kada sam kasnije prisustvovao proslavi pedesetogodišnjice njegovog časopisa HI-HI ( Zvuk padanja snega ) u elitnom Kumamoto Castle Hotelu bio sam iznenadjen ne samo kraljevskim nivoom proslave ( kakvu kod nas ne bi dočekao niti Vuk Karadžić, ako bi se slučajno prikazao ) već i neverovatnim, religioznim, poštovanjem koji su brojne zvanice pokazivale prema učitelju Hošinagi... Anegdota o kačketu je sledeća: jednom prilikom je učitelj Hošinaga negde žurio, naš razgovor je trajao kraće, a on je u žurbi zaboravio svoj kačket. S obzirom da sam rastao na japanskoj literaturi u kojoj razni učitelji namerno zaboravljaju svoje stvari da bi ih učenici našli i čuvali kao religiozne predmete -na taj način su se održavali i gajili lični odnosi izmedju učenika i učitelja - kačket sam sav presrećan uzeo i brižljivo spakovao medju svoje stvari... Poslednjeg dana mog boravka u Kumamotu medjutim izvadim Hoshinagin kačket i stavim ga na glavu. Hteo sam da putujem sa kačketom na glavi. Medjutim, primetim da su moji američki prijatelji koji su me sada videli sa Hošinaginim kačketom, prvo pobeleli, pa pozeleneli i na kraju pocrveneli - razvila se je i svadji nalik diskusija. Uzalud sam objašnjavao da je kačket za mene relikvija: za njih je to bila gotovo kradja - u svakom slučaju nešto nedopustivo. Videvši da izbija ozbiljan diplomatski incident uručio sam kačket jednom od njih koji se obavezao da će ga još isto poslepodne vratiti ( ušta ne sumljam). Razmišljao sam kasnije šta je učitelj Hoshinaga mogao misliti kada mu je moj američki prijatelj verovatno zadihano vraćao kačket ? Sigurno se ljubazno zahvalio, ali pretpostavljam da je pomislio da Zapadnjaci nikad neće shvatiti šta je haiku. Jer i konačno, čak i racionalno gledajući - kada neko prevali desetine hiljada kilometara da bi učio od nekoga, gotovo normalno je da tu ima nešto više od racionalnog i da racionalnost nije jedina mera života. Gornji haiku je tako moj pokušaj da ipak zadržim Hošinagin kačket na svojoj glavi.
Naša reč "kačket" je francuskog porekla i tamo danas označava uopšte kapu ( a ne samo kapu sa širitom kako piše Vujaklija ). Kod nas on ima značenje koje u engleskom znači "flat cap" - ovej termin je u Engleskoj u 19. veku imao klasno značenje, jer su 'flat cap' nosili radnici, majstori i šegrti i označavala je 'klasnu svest' - anti-aristokratsko držanje. Danas je i 'flat cap' univerzalan, bezklasni fenomen, sa kojim može i golf da se igra. Kapa, pa tako i kačket je zimski kigo.
PS. Još jedan haiku koji uzima za kigo pokrivač glave, je sledeći haiku Mome Dimića:
U tramvaju
šeširi starih dama
ne žure nikud.
šeširi starih dama
ne žure nikud.
Moma Dimić
Na delu imamo pesničku figuru sinegdohu - vrstu metonimije u kojoj pesnik po principu pars pro toto, preko šešira govori o starim damama tj. starosti. Kigo je takodje šešir, oznaka za zimu. Inače je sinegdoha u haikuu vrlo popularna vrsta metafore koja je vrlo bliska duhu i načinu haikua.
No comments:
Post a Comment