DEČIJI HAIKU - Škola Jožeta Štucina

( Na fotografiji: Jože Štucin, na tolminskom kamenu )

Kako učiti decu haiku ? Na ovo pitanje je i lako i teško odgovoriti. Postoje japanske tradicionalne metode: da li ih prenositi ili stvarati svoje metode ? Sećam se, kad sam Almu, svoju kćerku, učio haiku, još kao malu devojčicu, da mi se činilo važnim otići u prirodu. Moj jedini savet je bio: Ako ti nešto privuče pažnju-zapiši. To pomalo liči na japanski ginko ( poetske šetnje prirodom ). Kasnije smo zajedno čitali te zapise i zajedno birali i diskutovali. I ta naša diskusija o haiku traje i danas, kada ona, zauzeta drugim stvarima redje piše. Za haiku treba zaustaviti vreme. Alma je sad u US ali čita ovaj blog i komentariše mi pitanja forme u haiku. Zašto tako a ne ovako ? Posebna stvar je učiti decu u školi. Kod nas je nekad po mnogim školama bila nastava haikua, ali danas je to prava retkost. Zato mi se čini sledeći tekst Jožeta Štucina vredan pažnje. Jože je poznati slovenački pesnik, urednik i pedagog. Živi u mojem nekadašnjem 20 godišnjem habitatu Tolminu, mestu održavanja prvog susreta Svetskog haiku udruženja (2000), mestu gde je kažu nekad živeo Dante Aligijeri bežeći od Pape i mestu izuzetne lepote. Jože je u tom idiličnom kraju razvio zanimljiv metod učenja dece haikua, koji odiše savremenošću i liberalnošću. Jožetov vrlo sistematičan i metodičan tekst o njegovoj javnoj haiku školi preveo sam sa slovenačkog u delu koji pokazuje pristup i metodologiju, te rezultat - izabrane haikue:


Jože Štucin
O osnovnoškolskom haiku konkursu
( izvod iz dužeg teksta )


Polazišta:

Ideju o dečijem haiku dobio sam u jesen 2002, kad smo na časovima muzičkog vaspitanja pokušali da uz muziku pišemo tekstove. Tema je bila priroda i uopšte život. Taj školski čas je bio eksperimentalan. Interesovalo me je kako će deca u „sintetičnom“, impresivnom obliku haikua uspeti da izraze svoje osećaje, doživljaje i razmišljanja.
Rezultat je bio vrlo zanimljiv. Pokazalo se je da deca vrlo brzo shvataju osnovne zakonitosti haiku poezije i da im baš kratka forma odgovara. Nastao je lep broj vrlo uspelih haikua, koje smo zajedno sa likovnim pedagogom Lucijanom Lavrenčičem izdali u ručno napravljenoj zbirki, što je i u tradiciji haiku izdavaštva. Tiraž je bio tek toliki da je svaki od autora mogao dobiti svoj primerak knjige Krava, bizon, konj. Već tada je Lucijan Lavrenčič doneo odluku o saradnji sa likovnim radovima učenika; tušem su oslikavali sadržinu haikua.
Nekoliko pesama, koje su nastale u tom periodu, poslali smo uradništvu japanskog časopisa JAL FOUNDATION, koji je ekskluzivni medij za dečije haikue na svetu. Objavili su nam pesmu učenice Maje Rutar:

List sa drveta
poleteo-ceo svet
je video.

Još iste godine smo odlučili pokušati raširiti konkurs na susedne osnovne škole. Početkom školske godine 2003/2004 smo raspisali Prvi slovenački osnovnoškolski haiku konkurs i poslali ga nekim školama.

Haiku je dete uma i srca

Deci je kratkoća bliska, zbog mogućnosti celovitog obuhvatanja sadržine i forme. U principu žele sve odmah shvatiti. Kada se upoznaju sa haikuem većini se to čini laka forma, nešto, čemu obično vole da kažu bezveze i što nije teško pisati. O zamkama i teškoćama, kad svake godine počnemo pisanje, naravno mudro ćutim. Nema smisla odmah na početku postavljati deci granice i zauzdavati ih, i čini mi se besmisleno uopšte davati neke smernice, sem onih najopštijih, kao što su, na primer, da je u pitanju kratka pesma, trostih, da rima nije poželjna, da je potrebno 'obraditi' samo jednu misao, dogadjaj, osećaj, trenutak... da se je nekad haiku voleo oslanjati na prirodu, na godišnja doba, da se sve vrti oko jedne ključne reči, da treba da je što prirodniji, kao da bi ga govorili a ne pisali, da neki put čak možemo da brojimo slogove itd. I već sve ovo je apsolutno previše. Oni djaci koji su previše školski orijentisani odmah sebi stvore pravila, koja se moraju poštovati. Onda je sa stvaralačkom slobodom kraj, sem ako sam sebe odmah zatim ne relativiziram. Zato na kraju uvodne reči odmah sve pobijem što sam rekao, naglasim, da je to samo opšti okvir, kojega je moguće kršiti i zaobilaziti. Za motivaciju zatim upotrebim stari trik: muzičku kulisu ( pišemo je na časovima muzičkog ) i za uzor – pišem zajedno sa njima takodje i ja. Ali, kod deljenja nemilosrdno belog papira, počnu problemi. Kod većine. Kako početi i šta uopšte napisati. Upozoravam, da je to tek prvi kontakt sa materijom. Prvi pokušaj pisanja haikua u njihovom životu. Mnogi od njih imajo išvrljane sveske sa nekakvim stihovima, kako im kažu, a mnogi od njih su smešno poetični što nije bez vrednosti, tako da su bar u načelu upoznati sa nekakvim pesničkim govorom – ali, te reči su prepisane, sele se iz sveske u svesku, nemaju nikakvu dodatnu kreativnu vrednost višestruke upotrebe. U tom pogledu su prepreka, jer ih uče podražavanju, ali sam im zahvalan jer deca preko njih saznaju za komunikativnost poetskih reči, metafora, sadržaja.

Medjutim, haiku mora biti njihovo delo. Kao rešenje problema se javi um: vidim, da premotaju moja uputstva nazad i počnu da ih ostvaruju potpuno razumno – pišu u tri stiha, neki se čak uhvate za brojanja slogova i žele matematički rešiti poetski problem, dok neki 'regresiraju' u svoje, u svesku napisane, stihove i pokušaju sa varijacijama tudjih reči. Podvlačim, to je prvi kontakt, prva nelagodnost, kojoj do neke mere pomaže razum, da je prebrodi. Nekolicina, kojih je u svakom razredu bar nekoliko, vrlo brzo shvati suštinu i više ne dozvoljavaju da im se smeta – već u prvom pokušaju im neki haiku dobro uspe, i po pravilu se takvi vraćaju pisanju i to rade ( što je ustvari naš cilj ) takodje kući, u slobodnom vremenu, u svojim privatnim trenucima, intimno. Takvima se je znači aktiviralo i srce. Počnu da pišu čiste haikue, koji nastaju spontano i zbog unutrašnje potrebe. U pet, šest godina našeg konkursa se je pojavilo nekoliko pojedinaca, koji su za sebe napisali cele zbirke haikua. Da njihov rad nije bilo samo 'izaći u susret učiteljevim hirovima' dokazuje takodje to da nastavljaju sa učešćem na našim konkursima i kada napuste osnovnu školu. Iz mnoštva onih koji su probali njih par usvoji haiku način izražavanja kao svoj.

Konkurs kao pokret

Kad smo shvatili vrednosti masovnog pisanja haikua ( praktično svi učenici na obe škole u kojima predajem žele da probaju, verovatno i zbog toga da bi bili izabrani i objavljeni u zborniku, iako mi se ta motivacija čini marginalna, jer se mnogi uključuju svake godine, pa se nikad ne 'kvalifikuju' ) počeli smo bez zaziranja da širimo konkurs i pozive poslali svim osnovnim školama u Sloveniji i čak i u inostranstvo ( Makedonija, Srbija, Hrvatska ), te slovenačkim školama u rasejanju (Italija ). Odazivi vrtoglavu rastu. Ove godine učestvuje preko šestdeset škola. Konkurs je znači postao svojevrstan pokret, jer pretpostavljam da u svim školama koje se priključuju haikue piše više djaka no što je u završno-otposlatom izboru ( iako to ne mora biti tačno, relevantnih podataka nemam ), što znači da svake godine proba pisati haiku više hiljada dece, dok ih u zbornik udje mnogo manje. Selekcija je nužna, da bi izbegli produkciju bez vrednosti. Ali u masovnosti vidimo skrivenu vrednost, zbog koje ustrajavamo već pet godina...

Nekoliko primera iz zbirke Krava, bizon, konj ( 2002 ):

zagledam se u nebo,
na njemu oblak,
koji čeka na vetar.

Manca Novak

travnjaka nema više-
umesto njega
buka automobila

Kristina Kos

krava, bizon,konj.
velike životinje
na malom tanjiru

Simona Leban

Iz zbornika Vetar zaleluja ( 2004 ):

Vetar se uvije
oko breze -
miluje koru.

Aljaž Florjančič, 5.a.

Iz zbornika Sve teče ( 2005):

Kapljice padnu
na zemlju
i stvore novi svet

Nejc Pignatari, 5.a

Iz zbornika Zemlja-zemlja (2006):

Diktatori
žele teritoriju -
dobiju je na groblju

Tomo Orbanič, 9.c.

Iz zbornika Govoriti vatrom ( 2007 ):

Čovek
može da govori
vatrom.

Urša Leban, 6.b.

Čas posle fizičkog:
moje telo gori,
i još je i crveno

Romana Gerbec, 8.a.

Iz zbornika Ljubav (2008):

Gumica je izbrisala
moju ljubav
na školskoj klupi.

Lara Batistuta, 7.b.