Gde sleteti ? Gde
sleteti ? Gde sleteti ?
Šareni leptir.
Ovaj skica unutrašnjeg doživljaja je napisana naširoko u formi: 8,9,5. To je prvi spontani zapis koga sam odmah i objavio u Ginyu, pomalo nejasan zbog svoje kategoričnosti iako iz njega izbija istinitost doživljaja i vidi se da ima tu nešto. Haiku trenutak je nastao banalnim povodom, tako kao što i obično nastaju ideje za haiku: tražeći neke porodočne dokumente u nekoj knjizi sam pronašao umetnut crveni grafički list otštampane Bogorodice koju mi je u nekoj prilici poslao na poklon prijatelj-grafičar iz Litvanije. Iznenadjenje, jer bio sam obuzet traženje, nadjenim je stvorilo ideju za ovaj haiku. Medjutim, gornji zapis je prepompezan i možda i patetičan. Nedostajala mu je prava mera ne samo u formi nego i u sadržini ( što je naravno povezano ), a iznad svega nisam bio ubedjen u istinitost zapisa, iako me je u prvom trenutku fascinirala atraktivnost slike. Takodje, višak od 5 slogova govori o toj prepompeznosti ali stvarnog opravdanja nema. U svoj radionici, svevši ovaj zapis na organsku formu haikua morao sam se ozbiljno suočiti sa svim gore pomenutim pitanjima. Rezultat radionice je bio sledeći haiku:sleteti ? Gde sleteti ?
Šareni leptir.
Ovaj haiku nastao je 1997. u vreme kada sam po drugi put došao u Sloveniju, ovaj put samostalnu, u kojoj sam se našao kao stranac i potpuno neprilagodjen vladajućoj nacionalnoj euforiji. Morile su me misli o povratku u Srbiju ili čak o odlasku u Kanadu. Dakle nisam znao gde sleteti ? Pesma je nastala iz poistovećenja sa leptirom koga sam posmatrao i koji se ponašao shodno mom osećanju. Dakle, pesma nije impresionistička već duboko ispovedna.
Cik-cak forma prva dva stiha odražava let leptira ali i izražava stanje mog unutrašnjeg haosa i raztrganosti. Kigo je šareni leptir, šaren zbog šarenila mojih osećanja. Slobodno mogu reći da je forma ovde upotreljena majstorski za izražavanje sadržine tj. forma=sadržina. Sličnu upotrebu forme za izražavanje nešto drugačijeg sadržaja izražava haiku koji sam danas napisao:
Pored svega toga efemernoga, kao što je umetnikova igra, bezobličnost forme onemogućava svojom prevelikom širinom stalno preispitivanje sadržaja i postavljanje nekih jako važnih pitanja, kao što su: da li mi je ova reč baš potrebna ? je li ova formulacija baš dobro nadjena ?
da li sam to hteo da kažem ? šta je zapravo moja tema ? ima li boljih motiva za izražavanje teme ? koja je namera mojih reči ? postoje li i koji su sinonimi ? itd. itd. U širokom bezobličnom zapisu, prva formulacija se obično čini najboljom i otpada ne samo igra već i ozbiljno bavljenje sadržinom. Dajem opet primer moje mitološke pesme:
Cik-cak forma prva dva stiha odražava let leptira ali i izražava stanje mog unutrašnjeg haosa i raztrganosti. Kigo je šareni leptir, šaren zbog šarenila mojih osećanja. Slobodno mogu reći da je forma ovde upotreljena majstorski za izražavanje sadržine tj. forma=sadržina. Sličnu upotrebu forme za izražavanje nešto drugačijeg sadržaja izražava haiku koji sam danas napisao:
Vrab-čić-vrab-čić-vrab
-čić-vrab-čić-vrab-čić-vrab-čić:
kljuje po stolu.
Pitanje je: zašto ova dva pomenuta primera nisu moguća u anamofnom obliku tj. bezobličnom obliku. Pa upravo zbog bezobličnosti koja ne postavlja pred pesnika zahteve i oduzima umetniku metar i kritirijum u komponovanju. Paradoks je reći ali je istina: bezobličan oblik uskraćuje pesnika za igru. A umetnosti nema bez igre. Pored svega ostalog, forma 5,7,5 je i nalik na zacrtani peščanik u kome se pesnik može prepustiti igri kao dete - i pritom izražavati duboke istine o sebi i svetu. Prisetih se odgovora Branka Miljkovića na pitanje u intervjua koji je na ovu temu postavio novinar, i to: Zašto ne piše u slobodnoj formi ? Miljković je odgovorio: Slobodnoj...? Od čega ? Da, od čega ? Slobodnoj od igre, a upravo oslobodjenju od igre strikno teži zapadno društvo kojem se priključujemo. I tu otsutnost igre reflektuje zapadni haiku svojom statičnošću, nepoetičnom ozbiljnošću i jednoličnošču.-čić-vrab-čić-vrab-čić-vrab-čić:
kljuje po stolu.
Ovde nema duboke ispovedne crte, zato je haiku možda nešto plići, ali forma dobro izražava istinu vrabca, njegovu sitnost i izmrvljenost dok kljuje mrvice, i ipak nešto govori iz humanog ugla gledajući, to da pesniku njegovo neprekidno, učestalo udaranje kljunom već dosadjuje i odzvanja u "malom mozgu", kako se kaže.
Pored svega toga efemernoga, kao što je umetnikova igra, bezobličnost forme onemogućava svojom prevelikom širinom stalno preispitivanje sadržaja i postavljanje nekih jako važnih pitanja, kao što su: da li mi je ova reč baš potrebna ? je li ova formulacija baš dobro nadjena ?
da li sam to hteo da kažem ? šta je zapravo moja tema ? ima li boljih motiva za izražavanje teme ? koja je namera mojih reči ? postoje li i koji su sinonimi ? itd. itd. U širokom bezobličnom zapisu, prva formulacija se obično čini najboljom i otpada ne samo igra već i ozbiljno bavljenje sadržinom. Dajem opet primer moje mitološke pesme:
Tražeći svoje korene
pronadjoh crvenu litvansku
Bogorodicu.
pronadjoh crvenu litvansku
Bogorodicu.
Dal' do predaka
put: crvena litvanska
Bogorodica
put: crvena litvanska
Bogorodica
Da još dodam za kraj ovog zapisa da je prevodilaštvo jedna od najboljih laboratorija i radionica za haiku, posebno ako se oslanja na fiksnu formu.
No comments:
Post a Comment