JAPANSKA KUĆA (2)

( JIM KACIAN, DIMITAR ANAKIEV, JIM AMANN u bambusovoj kolibi Jima Amanna, Foto: Richard Gilbert )

U pisanju tekstova za ovaj blog više puta upotrebljavam metaforu "kuće" govoreći o 5,7,5 formi haikua, i o tome da je ovaj ritam poezije preuzet iz ritma prirode, kao magični ritam, ritam sa magičnom moći. Takodje, često pominjem metaforu "kuće"
odnosno "unutra" u sklopu japanskog koncepta "unutra"-napolju" tj. uchi-soto, dihotomiji tradicionalne japanske misli koja sigurno potiče iz dualiteta jin-jang. Japanski čovek koji živi u dramatičnim prirodnim okolnostima ( živeći na aktivnim vulkanima, okružen negostoljubivim okeanom i izložen tajfunima i zemljotresima ) naučio je da poštuje prirodu i da svoj život i kulturu izgradi na principima prirodnih mehanizama. Cela japanska kultura je duboko ukorenjena u prirodi i u potpunosti je prožeta sa njom. Pripadnik te kulture je "unutra" u "kući" a oni kojima "život nije podelio dobre karte" ( (yakuze ) žive "napolju", u "dvorištu". Medjutim i oni koji žive napolju moraju graditi kuću, jedino što ta kuća neće biti skladna sa ritmom prirode. I haiku je jedno od sredstava ( poetskih ) življenja u "kući prirode" ako je izgradjen po tim, tadicionalnim, sa prirodom skladnim principima ( ili "napolju", ako to nije slučaj ). Možda će se nekom učiniti ovakvo razmišljanje primitivnim ili ga smatrati pričanjem bajki. Zbog toga pominjem Jima Amanna i njegovu bambusovu kuću. Jim Amann ( Džim Ejman ) je Amerikanac koji je u Americi završio japanski jezik i došao da živi u Kumamoto, oženio sa Japankom i živi u srećnom braku sa troje dece. Po dolasku u Japan je ostvario svoj san o učenju umetnosti japanskog vrta. Priključio se jednoj od tradicionalnih škola u kojoj je učio"služeći" svom sensei-ju: praktikujući umetnost vrta po principima Sempai-kôhai ( Učitelj-učenik ) sve dok njegov sensei nije procenio, da je Jim "unutra", u "kući" da je izučio tradicionalnu umetnost i time postao majstor japanskog vrta, sposoban da živi i bavi se svojim poslom po principima japanske tradicije - prestao je biti stranac, "napolju": iz "dvorišta" se simbolično preselio u "kuću" tradicije utemeljene na prirodi. Njegov sensei, osoba od velikog ugleda, mu je po osamostaljenju nabavio i mušterije, doveo ljude kojima Jim Amman uredjuje vrt i tako zaradjuje za život. Zbog njegovog dobrog rada se krug stranaka proširo i Jim je danas jedan od traženijih majstora vrta u Kumamotu... Celu ovu priču o Jimu Amannu pričam da bi se čitaoc uživeo u situaciju i razumeo sledećih nekolko redova koji se odnose i na haiku: Jim Amman je naučio i zanat pravljenja tradicionalnih kuća od bambusa. U izgradnji se upotrebljavaju samo prirodni materijali ( nema ničeg metalnog ) i ceo postupak je vrlo municiozan: od života u bambusovoj šumi ( "postati bambus" ) u kojoj pažljivo i dugo bira materijal, jer nije svaki bambus dobar za kuću, do komplikovanih, vrlo preciznih zasecanja žljebova, pasovanja, povezivanja... Tačno onako kako mi je crtao gospodin Terada(1) imajući u mislima haiku...do postovljanja konstrukcije, vezivanja za zemlju ( da je ne odnese orkanski vetar ) do prekrivanja. Sve faza rada je Jim pažljivo slikao i to što nam pokazuje na gornjoj slici dok boravimo u njegovoj bambusovoj kući je album fotografija koje prikazuju sve municozne detalje njegove umetnosti. Medjutim, glavna stvar iz koje haiku pesnik može mnogo da nauči je sledeća: Jim Amman svoju bambusovu kuću pravi svakih SEDAM godina ponovo. Zašto ? Zato što je životni vek bambusove kuće sedam godina. Bambusovo drvo sadrži u svojoj srži bube ( nalik na naše "drvotočce" ) koje bambus intenzivno jedu i treba im tačno sedam godina da pojedu kolibu. U sedmoj godinu bambusove grede postanu porozne kao kost koju napadne osteoporoza - puknu same od sebe. To je prirodni ritam i normalni životni vek bambusove kolibe. Dok u tišini sedite u kolibi može se čuti zvuk buba kako grickaju bambus. U suštini prijatan zvuk prirode. Japan je pun sličnih manifestacija prirodnih ritmova vezanih za brojeve 3, 5 i 7. Na primer, na ostvu Yakushima smena tople i hladne okeanske struje se dogadja na takodje 7 dana i sa njom i promena jelovnika ( Japanci, za razliku od nas, tradicionalno jedu tekuće svežu hranu, "sezonsku" - i samo oni kojima "život nije podelio dobre karte", "outsideri" moraju da jedu drugačije ). Isti ritam, reflektuje i haiku forma, kao forma "izrasla iz prirode". Zbog toga je Japancu teško shvatljiva ideja nepoštovanja klasične forme haikua ( sem za "outsidere" ), jer to izgleda kao proglas da će koliba trajati 9 godina umesto 7. "U redu, vi stranci otudjeni od prirode ne poznajete njene ritmove i možete pisati haiku kako hoćete" - šalim se sam sa sobom. Ali Japancu je to kao kada bi ste rekli da zmija ima noge. To ne samo da je prosto nemoguće već bi se takvim tvrdnjama i odnosom pokazalo nepoznavanje i prezir do kulture iznikloj na prirodi. Pitam se: zašto se bavimo onda haikuem ako preziremo kulturu prirode i prirodnog koja ga je stvorila ? Naravno, mnogo Japanaca živi u betonskim kućama i većina onih koji su upleteni u moderni način života jede fast-food a ne domaću sezonsku hranu.
Ali nije stvar u tome: hteo sam pokazati korene i razloge za haiku formu takvu kakva je, koja direktno upire prstom i aludira na ritam prirode. Poštovati ritam haikua, znači pored ostalog, a možda i pre svega, poštovati ritam prirode.

(1) - Gospodin Terada se pominje u mom haibunu objavljenom takodje u ovom blogu, haibun se zove Japanska kuća.