MOMA DIMIĆ - In Memoriam

MOMA DIMIĆ (1944-2008)

Roditelji poginulog vojnika
odlaze sad
svako u svoju sobu.

S okom punim
Svete Gore
sviće more.

Dve spajalice
na krpari pod stolom
još od zimus.

Njih dvoje
i dva štapa.
Poslednja šetnja.

Moma Dimić

Moma Dimić je višestruko je značajan za srpski haiku: kao pesnik, i kao javni i kulturni radnik koji je veoma pomogao da haiku nadje mesto u srpskoj kulturi. U oba pogleda će nam veoma nedostajati. Moma je bio samosvojan, nomadski duh, koji kao autor nikad nije dozvolio da pripadne bilo kojem stereotipu i njegova autorska pozicija u srpskom haiku je dosledno soto ( spolja, u dvorištu ), ako koristimo taj japanski koncept života. Zato je njegov autorski stil autentičan i obavezuje ka poštovanju, na način na koji japanski haiku poštuje Santoku, Hosaia, Ogiwaru i ostale jiyuritsu pesnike. Momina pesniška zaostavština u našem haikuu je kvantitativno nevelika ali vredna i nezaobilazna. Za razliku od kolega populističkih pesnika kod njega nema ni mrvica praznoverja i svi njegovi haikui su proizvod duboke i mitološke uronjenosti u sebe. Trenutak haikua je za Momu bio eksluzivan i posvećen trenutak, koji se sam radja iz magnovanja iz sam nalazi pesnika. Nikad nije težio pisanju haikua ali je za haiku bio vezan na najdublji način i pripadao mu sebi svojstveno - sa strane, iz dvorišta, ali srčano.
Njegovi haikui moraju naći svoje mesto u haiku kalendaru klasifikovani u opštim - nesezonskim temama po principu ključnih reči: u prvoj pesmi je ključna reč vojnik, a u drugoj Sveta Gora., zatim spajalica i štap. ( Iako treći haiku ima i kigo: zima. Prvu od gornjih pesama sam citirao po sećanju ).
Imao sam čast da poznajem Momu i da se sa njim u nekoliko navrata družim. Bio je izuzetno topao i širok, nenametljiv čovek, duha koji pleni svojom mekoćom. Jednom prilikom smo, sredinom devedesetih, putujući na neki festival zastali pred železničkom stanicom u Beogradu da kupimo trešnje. Valjda je ta odluka pala u nekom magnovanju, slučajnom trenutku. Moma je rekao: "Ovo je za haiku" i odmah, usput, izgovorio stihove. Kasnije sam u zbirci Ptičija staza ( Prosveta, Niš, 1995 ), objavio svoj haiku, svoju verziju, nazvaši ga: Haiku na temu Mome Dimića:

Izmedju autobusa
i tramvaja zastadoh:
kesa trešanja.

PS. Postoji neka snažna simbolična ( da nekažem mitološka ) veza izmedju Mominog srčanog haiku dvorišta i duha haiku pesništva samog, koji svojom kratkoćom, dubinom i neuhvatljivoću odražava suštinu i paradoks sveta i postojanja samog. Ubedjen sam da nekoliko Mominih haikua ostavlja dublji trag u srpskom haikuu, nego brižljivo pripremana i u tvrdi povez upakovane antologije mnogih pesnika koji su već proglasili sebe apostolima srpskog haikua ili su im drugi te titule zakačili. Moma i životom i delom ovaplodjuje haiku duh, duh nekoliko poteza. Nikad ne sakupivši svoje haikue u zbirku i objavljujući ih sporadično tu pa tamo, Moma je možda jedan od najhaikuističniji haikuista Srbije: čak i uključujući vlastite životne razapetosti izmedju Švedske i Srbije, svojeg Mirijeva. Možda je 8. juni, dan pesnikove smrti, dobra prilika za pesničko hodočašće haiku pesnika na pesnikov grob u Mirijevu.

PPS. Datum: 8. juni, trebao bi sem kao datum Mirijevskog haiku hodočašća postati i datum Srpskog haiku kalendara pod koji će se okupiti pesme koje na neki način izrastaju iz Mome i asociraju na njega. Koristim priliku da priložim prvu pesmu pod taj datum:

S prstima u kosi
u sebi tražim
Momino Mirijevo

Dimitar Anakiev