Posts
.jpg)
Na Slici: Vincent van Gog: Noćna terasa u Parazu
LETNJA NOĆ/leto, doba godine
Bučna letnja noć.
Ko koga doziva, ko
se kome javlja ?
Ko koga doziva, ko
se kome javlja ?
Tomislav Mijović
Tomislav Mijović se po mojim saznanjima predstavio kao zreo haiku pesnik u svojoj prvoj zbirci haikua U blagosti i osami ( Prosveta, Niš, 1994 ) u kojoj je bilo oko 400 pesama i posle nastavio da publikuje kvalitetne haikue u Haiku novinama. Mijović je takodje od onih pesnika koji koriste haiku za meditaciju ali za razliku od kolega slične provinijence koji uglavnom formu poštuju samo toliko koliko im treba da saopšte svoje meditivne utiske, Mijovićovićeva polazna tačka je striktna forma 5,7,5. Njegovo baratanje formom zaslužuje poštovanje i predstavlja uzor ozbiljnog literarnog shvatanja haikua. Gornju njegovu pesmu citiram jer je po mnogo čemu jedinstvena: naime, oslikana je zvukom. Kao takva zaslužuje mesto u Srpskom haiku kalendaru. Vrlo retko vidimo da je zvuk osnovna čulna percepcija u haiku pesmi, jer haiku se uglavnom shvata kao pesma bliska slikarstvu. Ako je dakle slikanje zvukom moguće, onda je primer gornja pesma koja već u prvoj reči prvog stiha počne sa bukom pa nastavlja sa dozivanjem u drugom stihu i javljanjem u trećem. Ova zvučna slika dakle govori vrlo precizno o suštini letnje noći, hvatajući njenu dušu, kada su ljudi do kasno na ulici, šetaju, pričaju, muzika trešti a dozivanje i dovikivanje ne prestaje. Inspirisan zvukom letnje noći pesnik ju je zvučno i oslikao. Kad pominjem slikanje, njegovu knjigu U blagosti i osami oslikao je poznati niški slikar Miroslav Andjelković, i u primeru te zbirke možemo opet videti kako plodne simbioze su pesniško slikarske, a posebno u haikuu.
Tomislav Mijović se po mojim saznanjima predstavio kao zreo haiku pesnik u svojoj prvoj zbirci haikua U blagosti i osami ( Prosveta, Niš, 1994 ) u kojoj je bilo oko 400 pesama i posle nastavio da publikuje kvalitetne haikue u Haiku novinama. Mijović je takodje od onih pesnika koji koriste haiku za meditaciju ali za razliku od kolega slične provinijence koji uglavnom formu poštuju samo toliko koliko im treba da saopšte svoje meditivne utiske, Mijovićovićeva polazna tačka je striktna forma 5,7,5. Njegovo baratanje formom zaslužuje poštovanje i predstavlja uzor ozbiljnog literarnog shvatanja haikua. Gornju njegovu pesmu citiram jer je po mnogo čemu jedinstvena: naime, oslikana je zvukom. Kao takva zaslužuje mesto u Srpskom haiku kalendaru. Vrlo retko vidimo da je zvuk osnovna čulna percepcija u haiku pesmi, jer haiku se uglavnom shvata kao pesma bliska slikarstvu. Ako je dakle slikanje zvukom moguće, onda je primer gornja pesma koja već u prvoj reči prvog stiha počne sa bukom pa nastavlja sa dozivanjem u drugom stihu i javljanjem u trećem. Ova zvučna slika dakle govori vrlo precizno o suštini letnje noći, hvatajući njenu dušu, kada su ljudi do kasno na ulici, šetaju, pričaju, muzika trešti a dozivanje i dovikivanje ne prestaje. Inspirisan zvukom letnje noći pesnik ju je zvučno i oslikao. Kad pominjem slikanje, njegovu knjigu U blagosti i osami oslikao je poznati niški slikar Miroslav Andjelković, i u primeru te zbirke možemo opet videti kako plodne simbioze su pesniško slikarske, a posebno u haikuu.
No comments:
Post a Comment