Posts
.jpg)
(Đavola varoš, foto: Dejan Petronijević )ĐAVO/ leto, život [ đovolski vruće, pakleno vruće, đavolja varoš ]
Đavola sretoh
ali navukoh masku
ravnodušnosti.
ali navukoh masku
ravnodušnosti.
Dragan J. Ristić
Juče mi je Dragan Ristić poslao opsežnu zbirku haikustičkih skica nastalih letos u Đavoloj varoši i moram reći da je Dragan zaista autor autentičnog kigoao: djavo tj. djavola varoš. Iz te kolekcije sam uzeo neznatno modifikovan gornji haiku koji omogućava ulazak ove teme u Srpski haiku kalendar. Da još jednom napišem ovde: kigo mora biti rodjen u autorovom srcu, trenutkom dubokog spajanja autora i prirode, tada kada pesnik postane svetac ( da upotrebim Hošinaginu metaforu iz haikua o vilinom konjicu ) a to znači da dubok sadržaj autorove psihe 'proradi' u prirodnom kontekstu, dobije svoje oprirodnjenje. To je znači trenutak epifanije, da se izrazim 'našom' tj. grčkom terminologijom. Takvi trenuci nisu česti i nalaze se u promilima haiku zapisa. Gornji haiku je dobar primer u kojem je Dragan odlično uhvatio masku ravnodušnosti kao ljudski, psihološki deo ove pesme. Još jedan odličan primer je Dragovićeva letnja oseka, koja više priča o njemu nego ceo napisani roman. Trenutak svetosti mora pronaći i svoju prirodnu formu izraza zašta traži i pesnički napor a i iskusnu umetničku ruku. Zato uopšte ne verujem u 'Saijiki-je' koje prave klubovi poput Nemačkog haiku društava ili brojnih američkih društava, koji tretiraju saijiki ( haiku kalendar ) i haiku kao egzotičnu praksu pravljenja ikebane, ili oblačenja kimona. Sve to me potseća na mnoge zapadnjačke 'karatiste' za koje je karate takmičarski sport, ili judiste i sl. To zaista nema nikakve veze sa duhom pravog karatea, ili judoa, ili haikua-saijikija. Pravljenje saijiki-ja nije kolektivno-kolekcionarski sport već autorski rad nalik pisanja pesme ili još bolje: romana. To je bukvalno zidanje kuće kulture u koju se sa mukom dodaje i oduzime cigla. Nema tu ništa na kubik, ili na o-ruk. O tome svemu sam već pisao ali pretpostavljam da teško dolazi do pameti jer takve kulturne prakse kod nas nije bilo a kolege sa Zapada nas zasipaju svojim uzornim radom. Poznato mi je da na Zapadu postoje igrice pravljenja 'saijikija' kao vrste hobija i razbibrige. Ne mislim, medjutim, da takve igrarije mogu imati ikakav uticaj na nemačku, američku ili bilo čiju kulturu. One ostaju egzotični klubski sportovi za odredjeni uzak krug ljudi. Ideja Srpskog haiku kalendara je medjutim da od haikua napravi srpsku kuću kulture. Nešto odomaćeno a ne egzotično, nešto što može biti kulturno potentno a ne mrtvo i namenjeno razbibrigi. I kad pominjem da je saijiki autorski rad a ne kolektivni sport, ili hobi nalik na sakupljanje insekata, ne mogu a da ne pomenem japansku praksu. Kalendar japanskog klasičnog haikua, dakle nacionalno priznat, je sastavio samo jedan čovek. Njegovo ime je Kyoshi Takahama. Haiku kalendar Modernog japanskog haikua je sastavio opet samo jedan čovek, zove se Kaneko Tohta. Sastaviti haiku kalendar je dakle potpuno autorski ( i celoživotni ) posao i on sadrži odredjenu pesničku viziju. Pesnička vizija Kyoshija i Tohte su prilično različite, alo na svoj način Tohta ustvari nadgradjuje Kyoshija, njihovi radovi nisu paralelni već su plod različitog vremena, konteksta i društveno-istorijskih okolnosti. Balkanski pesnici mogli su da upoznaju još jednog sastavljača haiku kalendara: Ban'yu Natsuishija. Njegov rad iako sadrži originalne ideje ustvari nastavlja koncept Kaneka Tohte. U Japanu sam mogao da upoznam još jednog satavljača haiku kalendara: Hoshinagu Fumija. On je sastavio lokalni haiku kalendar Kumamota, i opet je to plod pesničke vizije da haiku kalendar ne sme biti centralizovan već da mora da poštovati lokalne boje, lokalne izraze i dijalekte. Ovo je za Japan prilično 'sececionistički' i hrabar koncept jer pobija princip podredjenosti centru. Dakle iza svakog kalendara stoje izraziti autorski principi, pesnički koncepti i vizije a bogami i političke ideje se reflektuju kroz njih. A pre svega, i iznad svega saijiki je izraz majstorske prakse. Ja bih voleo da se naš haiku toliko razgrana i raširi, te da naše haiku majstorstvo dostigne visoke nivoe, i da u budućnosti imamo kalendare potpuno različitih koncepata. Ali sada smo vrlo na početku i biće velika stvar da uopšte shvatimo šta je to saijiki i čemu služi. A pre toga shvatiti šta je kigo. Da to nije nešto što se po automatizmu dodaje u pesmu da bi ona bila haiku, kao kad posolimo ručak, već da je kigo deo prirode koji priča o nama samima i zbog toga smo sposobni da ga duboko doživimo i sa njim gradimo vlastitu pesmu. Nešto raditi, praktikovati, a ne znati šta se u stvari radi je prilično sizifov posao. Čestitam Draganu za otkrivanje autentičnog lokalnog kigoa.
ĐAVO je pozanti OPŠTI simbol zla i zato ima veliki izražajni potencijal. Zahvaljujući pre svega hrišćanskoj mitologiji koja je storila sliku pakla, djavola nije teško dovesti u vezu sa toplotom tj. letom. A to što kod nas postoji Đavolja varoš koju ekskurzije opet posećuju uglavnom leti, celo pogljave se srećno zatvara sa ĐAVOLOM kao našim takodje LOKALNIM simbolom-kigom za leto.
PS. Treba primetiti u gornjoj pesmi još jednu simbolićnu reč sa opštim i lokalnim ( sezonskim ) značenjem: maska. Maska je kigo za proleće, jer su se u stara vremena ljudi maskirali i na karnevalima isterivali zimu i slavili proleće. Ali maska je takodje i opšti simbol tranformacije ( kao u pozorištu ). Hrišćanska crkva smatra moć transformacije iz jednog oblika u drugi ili iz jednog lika u drugi - djavolskom osobinom. Šta znači da je pesnik u susretu sa djavolom morao i sam postati djavo. U ovoj pesmi reč maska je upotrebljena ne u lokalnom već opštem značenju.
Juče mi je Dragan Ristić poslao opsežnu zbirku haikustičkih skica nastalih letos u Đavoloj varoši i moram reći da je Dragan zaista autor autentičnog kigoao: djavo tj. djavola varoš. Iz te kolekcije sam uzeo neznatno modifikovan gornji haiku koji omogućava ulazak ove teme u Srpski haiku kalendar. Da još jednom napišem ovde: kigo mora biti rodjen u autorovom srcu, trenutkom dubokog spajanja autora i prirode, tada kada pesnik postane svetac ( da upotrebim Hošinaginu metaforu iz haikua o vilinom konjicu ) a to znači da dubok sadržaj autorove psihe 'proradi' u prirodnom kontekstu, dobije svoje oprirodnjenje. To je znači trenutak epifanije, da se izrazim 'našom' tj. grčkom terminologijom. Takvi trenuci nisu česti i nalaze se u promilima haiku zapisa. Gornji haiku je dobar primer u kojem je Dragan odlično uhvatio masku ravnodušnosti kao ljudski, psihološki deo ove pesme. Još jedan odličan primer je Dragovićeva letnja oseka, koja više priča o njemu nego ceo napisani roman. Trenutak svetosti mora pronaći i svoju prirodnu formu izraza zašta traži i pesnički napor a i iskusnu umetničku ruku. Zato uopšte ne verujem u 'Saijiki-je' koje prave klubovi poput Nemačkog haiku društava ili brojnih američkih društava, koji tretiraju saijiki ( haiku kalendar ) i haiku kao egzotičnu praksu pravljenja ikebane, ili oblačenja kimona. Sve to me potseća na mnoge zapadnjačke 'karatiste' za koje je karate takmičarski sport, ili judiste i sl. To zaista nema nikakve veze sa duhom pravog karatea, ili judoa, ili haikua-saijikija. Pravljenje saijiki-ja nije kolektivno-kolekcionarski sport već autorski rad nalik pisanja pesme ili još bolje: romana. To je bukvalno zidanje kuće kulture u koju se sa mukom dodaje i oduzime cigla. Nema tu ništa na kubik, ili na o-ruk. O tome svemu sam već pisao ali pretpostavljam da teško dolazi do pameti jer takve kulturne prakse kod nas nije bilo a kolege sa Zapada nas zasipaju svojim uzornim radom. Poznato mi je da na Zapadu postoje igrice pravljenja 'saijikija' kao vrste hobija i razbibrige. Ne mislim, medjutim, da takve igrarije mogu imati ikakav uticaj na nemačku, američku ili bilo čiju kulturu. One ostaju egzotični klubski sportovi za odredjeni uzak krug ljudi. Ideja Srpskog haiku kalendara je medjutim da od haikua napravi srpsku kuću kulture. Nešto odomaćeno a ne egzotično, nešto što može biti kulturno potentno a ne mrtvo i namenjeno razbibrigi. I kad pominjem da je saijiki autorski rad a ne kolektivni sport, ili hobi nalik na sakupljanje insekata, ne mogu a da ne pomenem japansku praksu. Kalendar japanskog klasičnog haikua, dakle nacionalno priznat, je sastavio samo jedan čovek. Njegovo ime je Kyoshi Takahama. Haiku kalendar Modernog japanskog haikua je sastavio opet samo jedan čovek, zove se Kaneko Tohta. Sastaviti haiku kalendar je dakle potpuno autorski ( i celoživotni ) posao i on sadrži odredjenu pesničku viziju. Pesnička vizija Kyoshija i Tohte su prilično različite, alo na svoj način Tohta ustvari nadgradjuje Kyoshija, njihovi radovi nisu paralelni već su plod različitog vremena, konteksta i društveno-istorijskih okolnosti. Balkanski pesnici mogli su da upoznaju još jednog sastavljača haiku kalendara: Ban'yu Natsuishija. Njegov rad iako sadrži originalne ideje ustvari nastavlja koncept Kaneka Tohte. U Japanu sam mogao da upoznam još jednog satavljača haiku kalendara: Hoshinagu Fumija. On je sastavio lokalni haiku kalendar Kumamota, i opet je to plod pesničke vizije da haiku kalendar ne sme biti centralizovan već da mora da poštovati lokalne boje, lokalne izraze i dijalekte. Ovo je za Japan prilično 'sececionistički' i hrabar koncept jer pobija princip podredjenosti centru. Dakle iza svakog kalendara stoje izraziti autorski principi, pesnički koncepti i vizije a bogami i političke ideje se reflektuju kroz njih. A pre svega, i iznad svega saijiki je izraz majstorske prakse. Ja bih voleo da se naš haiku toliko razgrana i raširi, te da naše haiku majstorstvo dostigne visoke nivoe, i da u budućnosti imamo kalendare potpuno različitih koncepata. Ali sada smo vrlo na početku i biće velika stvar da uopšte shvatimo šta je to saijiki i čemu služi. A pre toga shvatiti šta je kigo. Da to nije nešto što se po automatizmu dodaje u pesmu da bi ona bila haiku, kao kad posolimo ručak, već da je kigo deo prirode koji priča o nama samima i zbog toga smo sposobni da ga duboko doživimo i sa njim gradimo vlastitu pesmu. Nešto raditi, praktikovati, a ne znati šta se u stvari radi je prilično sizifov posao. Čestitam Draganu za otkrivanje autentičnog lokalnog kigoa.
ĐAVO je pozanti OPŠTI simbol zla i zato ima veliki izražajni potencijal. Zahvaljujući pre svega hrišćanskoj mitologiji koja je storila sliku pakla, djavola nije teško dovesti u vezu sa toplotom tj. letom. A to što kod nas postoji Đavolja varoš koju ekskurzije opet posećuju uglavnom leti, celo pogljave se srećno zatvara sa ĐAVOLOM kao našim takodje LOKALNIM simbolom-kigom za leto.
PS. Treba primetiti u gornjoj pesmi još jednu simbolićnu reč sa opštim i lokalnim ( sezonskim ) značenjem: maska. Maska je kigo za proleće, jer su se u stara vremena ljudi maskirali i na karnevalima isterivali zimu i slavili proleće. Ali maska je takodje i opšti simbol tranformacije ( kao u pozorištu ). Hrišćanska crkva smatra moć transformacije iz jednog oblika u drugi ili iz jednog lika u drugi - djavolskom osobinom. Šta znači da je pesnik u susretu sa djavolom morao i sam postati djavo. U ovoj pesmi reč maska je upotrebljena ne u lokalnom već opštem značenju.
No comments:
Post a Comment