MAGIČNA MOĆ JEZIKA

Dok ukucavam:
'magična moć jezika' -
mukanja telca.

Gornji haiku svakako nije dokaz za magičnost jezika, već računa na magičnost forme, koja spaja u istu ideju 'mukanje' i 'jezik'. Možda je to magična moć uma ? Današnji, racionalni čovek,
što će reći 'Zapadni čovek' otudjio se je od magičnosti samog jezika i radije veruje u oblik ( formu ) i ideje ( ideologije ). U prastara vremena čovek nije verovao u formu već u sadržinu i zato je za njega već samo imenovanje bilo poetski čin. Reč po sebi sadržala je ideju ( danas su reči apstrakne i malo ko vidi i oseti drvo kad kaže 'drvo' ) koja je najčešće bila zgusnuta u metaforu jedne jedine reči. Vraćanje izvoru reči je današ jednako teško kao pronalaziti bilo koje izvore. ( Ko danas zna kad kaže 'umoran sam' da ta fraza proizilazi iz 'umoriti' tj. 'ubiti' ? Što znači da je fraza 'umoran sam' zapravo metafora koju mi više ne osećamo kao takvu, ne znamo da je metafora i znači: 'Takav sam kao ubijen', cela alegorija, pričica u jednoj reči. Japanski jezik je još uvek živ u tom smislu - u odnosu na izvor reči. Šta više, iza jednog slikovnog znaka, može se kriti i po desetak takvih pričica, alegorija. ). Već biblija, svojom početnom rečenicom: na početku je bila reč, pokazuje prastaro shvatanje da izgovoriti reč znači stvarati svet, i to načelo stvaranja sveta za izabranim rečima je najdublja osnova haiku poezije. Ovaj stari primitivno - religiozni odnos prema reči se je zadržao i kod nas u nekim shvatanjima izgovorenih reči, na primer u frazi: ćuti, da ne čuje djavo, dakle, ono što izgovorimo može oživeti a nije pametno oživljavati nepoželjne stvari. Pesnik je od davnina bio pozvan a često i prozvan da magijom reči stvori odredjeni svet, da oživotvori nešto što je za čoveka važno. I već samo to: imenovanje, bez oblikovanja i unošenja umetničkih ideja u pesmu je najosnovniji pesnički posao od pamtiveka, jer se smatralo da samo pesnik ( sposobnošću metakomunikacije ) zna koji svet treba oživeti, i šta je za čoveka važno. I taj jezik, magični jezik pesnika kojim stvara svet, zove se u Japanu kotodama shinko. Čitalac ovog bloga mogao je u postovima o sensei Hoshinagi ( post Akadeka ) videti kako složene umetničke postupke i tehnike primenjuje ovaj pesnik. Zanimljivo je da sav taj formalni rad, on smatra svojom pesničkom igrom i ne misli da su važni niti za haiku poeziju, niti za u njegov pesnički rukopis. Na pitanje, šta smatra osnovom svojeg pesništva, odgovara odlučno: sama jedna stvar može biti osnova haiku pesništva a to je: kotodama shinko. Dakle imenovanje ( što je osnova svakog pesništva ne samo japanskog ). Ako je to tako, onda treba dati za pravo Džejmsu Kerpapu, koji u svojoj knjizi Stvarno stanje uma, piše da Zapad, uključno sa Blajtom koji se previše oslonio na Zen Budizam u tumačenju haikua, nikad zapravo nije zaista shvatio haiku poeziju ( treba imati ovde na umu da 5,7,5 Japanac doživljava kao ritam prirode a ne kao specijalno za poeziju izmišljenu formu. ). Dok su na Zapadu nauka i kroz nju: racionalni um preuzeli od pesnika ulogu onoga koji zna ( pustivši pesniku samo pravo da oblikuje i kreira za sebe novu magiju: magiju forme /koja, kao takva, nema veliki uticaj na društvo i preuzima samo estetsku ulogu, poput ukrasa/) u Japanu se uprkos silnoj modernizaciji zadržala ta primordijalna, arhetipska, uloga pesnika koja bazira na upotrebi kotodama shinko. Govorimo dakle o haikuu kao o vrsti religiozne poezije, ali ovde, da ne bismo pogrešno i 'novovremski' protumačili taj pojam, prisetimo se izvora značenja reči 'religija' - to je latinska kovanica re-ligare sto znači ponovo vezati. A što to treba ponovo vezati ako ne svet razbijen racionalnim umom na komadiće, ponovo vezati čoveka i prirodu, čoveka i Boga i čoveka u svet od koga se otudjio. I pesnik, haiku pesnik, ima ulogu da imenuje svet kome pripada, za koga uspeva da se veže, prevazidje otudjenost. Tom pesničkom aktu dakle nisu potrebne umetničke ideje, niti estetika jer njegova funkcija je reliogiozna: vezivanje. Medjutim,
potrebno mu je stanje svesti koje to omogućuje i poetski jezik koji govori iz te religiozne svesti, a koji Japanci zovu kotodama shinko. Kakva je to svest ? Bez sumlje, ona koja je oslobodjena svakodnevnih briga ( zato japanski pesnici, poput Santoke, putuju, da se oslobode spona i briga svakodnevnog života ), koja je uzbudjena i zaljubljena u život koji gleda i prepoznaje ga kao svoj. To je svojevrsno stanje lirske ekstaze, ekstatične zaljubljenosti u život u kome pesnik više lebdi ( 10-15 cm nad zemljom :-) nego što zemljom hoda. Može se to nazvati i romantičnom opijenošću životom, stanje potpune otvorenosti prema životu i ljudima u kojem pesnik može samo da imenuje objekte svoje ljubavi i ništa više. Navodim nekoliko svojih pesama:

U čašici
od rakije
- ljubičice.

(Ptičija staza, 1996 )

Sve njive
završavaju
u Moravi.

( Put ka Moravi, 1996 )

Tablica GO-
50-13-J, i zatim
mali, crveni auto.

( Lastavice, 1998 )

Za zrikavcem
udjoh
u Japanski vrt.

( Japanski vrt, 2007 )

Namerno sam birao najednostavnije primere bez vidljivog prisustva poetskih ideja: jedan od tih haikua je 'puko' beleženje registarske tablice automobila (!), iako, naravno, ovim pesmama su inheretne najdublje poetske ideje, nisu bezidejne, jedino što te ideje nemaju umetnički već, da kažem, tiši, religiozni oblik - imenovanja i vezivanja. Jer ekstatična duša pesnička, duša u pesničkom uzbudjenju, razgaljena duša - što bi se kod nas reklo, drugačije percipira svet - ta percepcija je uglavnom nedosegljiva racionalnom umu, koji je navikao da traži i barata sa racionalnim figurama kao što su jukstapozicija itd., da radi na pesmama, da stvara i proizvodi pesničku robu koja se može i plasirati itd. Pesme iz Japanskog vrta koje su i nastale u Japanu, imao sam prilike da delim sa Japancima i sa Zapadnjacima. Ukratko: nijednog Japanca nisu ostavile ravnodušnim, dok su moji američki prijatelji uglavnom ravnodušno gledali na taj rukopis - nije im nudio ništa od onog našta su navikli da poezija daje. ( Kao ono: "Dobro, ušao si u Japanski vrt za skakavcem, ali šta se desilo zatim ?" ) Verujem, da bi većina urednika iz američkih publikacija predlagala radionicu kvalifikujući ove pesme kao "so what haiku". Medjutim, dodavati umetničke ideje ovim pesmama znači pokazati vlastitu zatvorenost za magičnu moć jezika i poeziju samu i moglo bi se uporediti sa dodavanjem veš mašina uz oltar crkve, da bi stvar nekako radila ( umesto što stoji tamo neiskorišten prostor ). To znači: umetnička radionica bi poništila magičnost jezika, a preko njega: magičnost doživljaja. Umetničke radionice u haiku imaju smisla samo u realističnoj haiku poeziji, jer ona se je odrekla magičnosti jezika i upotrebljava jezik kao običan materijal. Tamo se u svakom slučaju teži magičnosti forme i uma - jer na kraju poezija mora da deluje kao poezija, uprkos realizmu i racionalizmu: mora se nekim zahvatima stepenovati, unaprediti, udaljiti od običnosti... U našoj haiku poeziji ima vrlo malo iskrene poetske religioznosti. Mnogo više ima poze i glume, i manirizma. Neki pesnici su bili čuli da u haiku poeziji treba voleti svet oko sebe ( biju ako ne voliš ) pa su časopisi bili zatrpani pesmama nalik na ( koziram i izmišljam ):

Gle, cveta kruška,
kako je samo lepa -
gle, dodje i mrav.

Pravi poetski zanos mogao sam videti kod Vladimira Devidea, pravu romantičnu otvorenost duha... Takodje i kod Zorana Doderovića se primećuje potreba po imenovanju i pripadanju - ljubavnoj vezi sa imenovinim, kao na primer u dve sledeće pesme:

Drhtava senka
odlete preko zida
za leptirom.

Plićak-
Barska trava spojena
sa mesecom