ZADNJA PČELA

Po smrti zadnje
pčelice, Zapadnjaci
haiku pišu.

Dimitar Anakiev

As the last bee dies
everybody in the West
is writing haiku

( Tr. Jim Kacian )

Ovaj haiku izražava duboku rezignaciju nad racionalnom civilizacijom kojoj pripadamo, i čiji antipod bi haiku morao biti. U poslednje dve godine pčele zahvaćene misterioznom bolešću masovno nestaju iz razvijenih država Amerike i Evrope. Albert Ajnštajn je svojevremeno rekao da po smrti poslednje pčele čovečanstvo može da preživi najviše četiri godine, jer je pčela oprašivač približno trećine biljaka na planeti - u haiku kalendaru bi stoga morala biti prolećni kigo, upravo zbog funkcije u oprašivanju biljaka. Medjutim, pitanje je da li će pčela uopšte preživeti, pre nego postane topik zapadnih haiku kalendara, a nemeće se pitanje da li haiku kalendar uopšte treba civilizaciji koja je pobedila prirodu. Zapadnjački haiku, trenutno je odraz te pobede nad prirodom: to je pesma otudjena od ritma prirode i najčešće, kao pravi surogat, govori o površnim aspektima života. Kada sam jednom prilikom svom američkom kolegi i prijatelju Džimi Kejšnu, sa kojim inače redovno pretresamo probleme haikua, saopštio svoj stav o zapadnom haiku kao o surogatu koji pokušava da umesti haiku u zapadnjački racionalizam - dakle u: nad prirodom pobedničku ideologiju - što je ako ne nelogično, onda možda cinično, Džim je odgovorio: Možda imaš pravo, ali ta potreba za haikuom na Zapadu govori da naše potrebe nadilaze potrebe civilizacije. Ova tvrdnja je možda odgovor zašto pišem ovaj blog, nadajući se da naš haiku može biti dublji i bojlji, i da naš pesnik, kao i japanski pesnik, putem haikua može ostvariti kontakt sa zaboravljenim delom sebe, nesvesnim i kolektivnim, mitološkim, istovremeno izražavajući istinu trenutka i svakodnevnog života.
U suprotnom čini se, da će jedna prirodna poetska forma (haiku ) baš kao i jedna forma života ( pčela ) nestati sa lica zamlje, a to je slika koju pokazuju naši haiku časopisi. I u tome je sličnost i veza haikua i pčele.

PS. Zamolio sam Džima Kejšna da za potrebe ovog posta sve prevode haikua za koje ga molim prevodi u engleskih 5,7,5. Obično mi na izbor ponudi nekoliko verzija, i moram reći da su skoro sve verzije jednako upotrebljive, što govori protiv ustaljenog mišljenja da je engleski jezik nepodesan za klasičnu formu. Naprotiv, izgleda mi da i engleski jezik, kao i svaki drugi, normalno funkcioniše u prirodnom ritmu, organskom ritmu, haikua. Razlozi za izbacivanje klasičnih engleskih haikua ali i pesnika koji pišu u engleskih 5,7,5 iz korpusa anglo-saksonske haiku literature su očito drugačiji od onih koji se javno navode i po mom skromnom mišljenju treba ih tražiti u kulturnoj politici engleskog jezika. Treba li to još dokazivati ? Ovde navodim i drugu verziju, jednako dobru, pesme o zadnjoj pčeli u klasičnom ritmu, koju je Džim ljubazno i u sekundi napravio:

death of the last bee--
all the poets in the west
are writing haiku