( Na slici: netipičan oblik morene )
U postu koji je posvećen sećanju na Momu Dimića izneo sam i poredjenje Mome sa japanskim pesnikom Santokom - to poredjenje drži bar što se tiče originalnosti haiku izraza. Naime vrlo je teško naći zaista originalne haiku pesnike a da njihovo delo stoji tj. da je nesumljive postojanosti. Osvrnemo li se na našu bogatu haiku literaturu ne znam da li uopšte možemo naći originalne haidjine. Šta to znači originalne ? To znači da se ne oslanjaju u svom pesništvi niti na svetle uzore, niti na filozofije i ideologije, niti na narodnu dušu, niti na formu...ninašta sem na sebe. Neki vrlo izvikani primeri bez obzira na kvalitet pesništva ne mogu biti smatrani dovoljno svojim da bi bili proglašeni unikatima. Na primer, Nenad Burgić je pisao odlične haikue ali je kod njega jasno vidljiv zen manir; Desanka, Dobrica & Co. su svaki na svoj način našli utočište u narodnom mišljenju i njegovim stereotipima. ( u stvari pripadati bilo čemu je lakše nego biti svoj ), M.T.Vid ulazi u haiku takodje sa vrednim eksperimentalnim radom, ali pripadati tradiciji eksperimentalne umetnosti je takodje škola, način, manir i oslonac ( ako ništa drugo onda bar odredjeni svetonazor ) - koliko god to paradoksalno zvučalo. Naravno, tu spadaju mnogi naši pesnici koji sebe smatraju sledbenicima: na primer veliki broj pesnikinja - čak i one sa najvišim rejtingom ( u stvari pogotovo one ) otvoreno kopiraju Desankine manire ( pažljivi čitalac može pronaći celi niz fraza i frazeoloških manira koje se ponavljaju u gotovo tri pesničke generacije naših pesnikinja a čiji je autor Desanka ) a zatim oni koji su sledbenici forme tj. tradicionalne umetnosti haikua, ili pesnici posežu sa drugim modelima pisanja.
To naravno nije po sebi loše jer umetnost nastaje iz umetnosti da još jednom citiram Branka Miljkovića ( možda je i on koga citirao). Želim samo da istaknem da je vrlo teško, na ovim prostorima a i uopšte, naći zaista originalnog i ujedno vrednog opusa haiku pesnika. Jer svakom se desi neko tane koje zaluta: poneki samosvoj haiku. Ali teško je naći originalan samosvoj haiku rukopis. Zbog toga ističem Momin značaj za naš haiku jer je potpuno iz drugog plana, ne ističući nigde svoje autorstvo ( mahom služeći i pomažući onim drugim pesnicima ), pisao haikue koji si bili samosvoji i iskreni a to što je napisao zaista je uverljivo.
Želim ovde da pokažem jedan aspekt Mominih haikua, koji se može videti i kod Santoke, a to je PISANJE BEZ SUBJEKTA. Pisati haiku bez subjekta je naravno vrsta nonsensa, jer to izgleda kao da gledate film u kome se ne pojavi glavni junak. Protivno je svim pravilima umetnosti.
Mnogi ne znaju, zbog interpretativnih prevoda, da je Santokin poznati antiratni haiku:
Noge i ruke ostavljene u Kini-
povratak vojnika u Japan
povratak vojnika u Japan
zapravo u originalu bez subjekta vojnici - ali malo ko od prevodioca se usudi da objavi prevod bez subjekta, plašeći se da će eventualna nerazumljivost biti pripisana njima, pa subjekt dopišu. U originalu ova pesma glasi ovako:
Ashi wa ta wa Shina ni nokoshite futatabi Nihon ni
Noge i ruke ostale u Kini, vi se vraćate u Japan
Noge i ruke ostale u Kini, vi se vraćate u Japan
Ko su to vi možemo samo da zaključimo iz konteksta, ali pesnik ne imenuje izričito svoj subjekt. Pogledajmo dva sledeća Momina haikua:
Zaićem je šakama
ne sastavljajići nikad
sve prste.
ne sastavljajići nikad
sve prste.
Koga to Moma zaiće ne kaže ali zaključujemo iz konteksta. Sledeći haiku je u manjoj meri samo aluzivan, ali takodje ne kaže dovoljno o subjektu:
PPS. Naravno nikom ne treba savetovati pisanje bez subjekta, niti se pozivati na gornje primere sa namerom opravdati otsustvo subjekta iz pesme.
Upalimo vatru
sećajući se barem
istog nam prijatelja.
sećajući se barem
istog nam prijatelja.
Kako razlikovati slabo i nepropisno napisane pesme od originalnih i vrednih ? To je sad nemoguće definisati, i prepušteno je uticaju pesme same.
PS. Sledeći svoj haiku dodajem ovim haikuima bez subjekta. Iz rukopisa nazvanog Minut ćutanja, posvećen Momi a prvi stih preuzima po naslovu njegove knjiga pripovedaka Pošto Beograd ( SKZ, Beograd, 1999 ) u kojoj tematizira svoj odnos i odnos njegovih Mirijevčana prema Beogradu.
PS. Sledeći svoj haiku dodajem ovim haikuima bez subjekta. Iz rukopisa nazvanog Minut ćutanja, posvećen Momi a prvi stih preuzima po naslovu njegove knjiga pripovedaka Pošto Beograd ( SKZ, Beograd, 1999 ) u kojoj tematizira svoj odnos i odnos njegovih Mirijevčana prema Beogradu.
Ne prodade Beograd
već ga zanavek zameni
za svoje Mirijevo.
već ga zanavek zameni
za svoje Mirijevo.
PPS. Naravno nikom ne treba savetovati pisanje bez subjekta, niti se pozivati na gornje primere sa namerom opravdati otsustvo subjekta iz pesme.
No comments:
Post a Comment