ZABAVNI PARK - Haiku kalendar (12)

ZABAVNI PARK / Leto, život

( Na slici: tezga sa sladoledom u zabavnom parku u Parizu )

Zabavni se park
napunio nacistima
ove jeseni.

Hošinaga Fumio

Sa posebnom namenom Japanci zapisuju svoje haikue na dve vrste unapred pripremljenih umetničkih površina: Shikishi i Tanzaku. Obe su čvrste, kartonaste, za stranom za pisanje, koja je obično bela ali može imati i neki motiv već oslikan na pozadini. Shikishi je većeg formata, približno 24 x 27 cm, a tanzaku je iste visine ali šest puta uži. I shikishi i tanzaku imaju religioznu funkciju: shikishi se obično urami i stavi na zid odakle magična moć jezika ( kotodama shinko ) deluje na prostor, dok se tanzaku često okači na bambusovo drvo u vrtu da odatle deluje. Ove dve religiozno-umetničke formacije daju se i kao poklon, tako kao što bi se kod nas darivale ikone, kakvu funkciju shikishi i tanzaku i imaju. Već iz ovog kratkog uvoda vidi se da haikui originalno nisu 'zamišljeni' kao puke 'racionalne' i ispovedne pesme već je zapisivanje haikua nalik na pisanje svetih reči... Do sad sam dobio mnogo shikishia i tanzakua ali većina je brižljivo spakovanih u arhivi a samo jedan shikishi je našao mesto na mom zidu, i na njemu je rukom učitelja Hošinage napisana gornja pesma. Stil pisanja kaligrafija se od umetnika do umetnika vrlo razlikuje jer odražava karakter umetnika i njegovo svetonazor. Najveći broj kaligrafija koje sam video pisane su raskošnim pokretima i snažnim potezima koji pretenduju da pokažu snagu i slobodu duha. Kaligrafija učitelja Hošinage kojim je napisana gornja pesma suprotno tome odiše skromnošću: ispisana je tankom suvom četkom tako da su ideogrami više utrljani u papir, rekao bih pre ugrebani, nego napisani. Potezi su mirni i kratki a cela struktura sa izgledom ideograma odiše atmosferom siromašnog balkanskog sela u krševitim gudurama gde se za ručak može dobiti korica hleba i komad ovčjeg sira. Očito svojim stilom pisanja puno govori i o svom teškom životu u prošlosti. Ali govori i o svojoj umetničkoj filozofiji u kojoj nema ni trunke poze. Pogledamo li gornji haiku uočavama takodje krševite i brdovite kontrasti: u zabavnom parku su nacisti, a u pesmi su i dva različitita kigoa: zabavni park je kigo za leto, a pesnik navodi da se radnja dogadja u jesen. Vrlo zanimljiv haiku pun dramatičnih kontrasti ali takav je stil učitelja Hošinage. Postoji pravilo da u slučajevima kada u haikuu postoje dva kigoa, onda se odredjuje glavni kigo, što je u stvari pravi kigo. Jer dva kigoa su de facto nemoguća situacija i taj 'privid' se dogodi tada kada se neki sezonski element upotrebljava kao opšti simbol, a ne kao kigo. Recimo kada jesen označava starost i dekadenciju a ne godišnje doba jeseni. Pogledajmo gornji haiku i pokušajmo pronaći koji kigo je pravi a koji pesnik upotrebljava kao opšti simbol. Postoje samo dve mogućnosti:
1. u pitanju je letnja pesma u kojoj autor koristi simbol jeseni da bi izrazio neki aspekt društvenog nelagodja ili
2. u pitanju je jesenja pesma u kojoj autor koristi opšti simbol zabavnog parka da bi u dramatičnom kontrastu-vezi zabave i nacizma rekao da u današnjoj popularnoj kulturi nacizam i zabavljaštvo idu ruku pod ruku.
Na ovo pitanje je zaista teško pouzdano odgovoriti, a možda nije ni potrebno jer pesma funkcioniše dvosmerno na oba pomenuta nivoa i saopštava svoju kompleksnu poruku na do bola jednostavan i 'suv' način.
Ako se upitamo koji od dva kigoa se je ovde rodio u srcu a koji je domišljen, utisak je da je zabavni park onaj pravi kigo, u okviru kojega se je odigrao 'srčani doživljaj' u pesniku, medjutim struktura i medjuodnos oba kigoa ( pravog i lažnog ) su takvi da zajedno izazivaju kompleksan osećaj, i najznačajnija su osobina ove pesme. 'Idu jedno sa drugim' izražavajući zajednički autorova osećanja i misli.
Sve ovo nam pokazuje koliko je umetnost upotrebe kigoa važna za haiku. Bez pronicanja u tajne kigoa ostajemo na površini haiku poezije bez mogućnosti da ikad dodirnemo dubine: bilo u razumevanju velikih pesama, kakva je gornja, bilo u vlastitom izražavanju. Kigo je jedina tehnika koju u haiku zaista treba učiti.
Pomenuo bih ovde da je i srpski haiku otkrio letnji kigo "zabavni park", i to je učinio pesnik Srba Mitrović u svom sledećem haikuu:

U šarenilu
zabavnog parka vidi
samo unuka.

Srba Mitrović

Ovaj haiku ne saopštava tako složena društvena osećanja kao pesma Hošinage ali pesnik vrlo dobro oseća nameru reči, 'nameru' svog kigoa, da u kontrastu sa njegovim šarenilom izrazi ljubav prema unuku. Treba ovde još reći da je Srba Mitrović kao retko koji od naših pesnika posvetio veliku pažnju u otkrivanju i izučavanju upotrebe sezonskih reči, i ova pesma to vrlo dobro pokazuje.