POLA MESECA - Uzgredni zapis

Zašto pišemo haiku ? Kada sam se pre godinu i po dana preselio na Gorenjsku osećao sam se potpuni stranac prema svemu: ljudima i pokrajini. Austrijski duh koji ovde vlada vrlo se razlikuje od mediteranskog duhovnog ambijenta Tolmina, gde sam proveo 20 godina i odomaćio se. Niti pogled na Triglav sa mojeg prozora nije mogao da me odobrovolji. Srećom, zbog filmskog posla sam dosta otsustvovao tako da je moj staž ovde napredovao takoreći bezbolno. Onda sam počeo da pišem haikue, i gle čuda: slika se promenila. Pejzaž i njegovi detalji koji su oživeli u mojim pesmama postali su unutrašnji deo mene. I u tome je odgovor: haikue pišemo pored toga da bi izrazili sebe i svoju egzistenciju i zbog toga da bi zavoleli svet oko sebe, da bi se odomaćili u svojim okolnostima, kakve god one bile. Konačno, da bi odomaćili svoje misli i želje i oprirodnili ih. Sinoć sam desetak minuta gledao nestajanje mutno žute polovine meseca iza obližnjeg brda Jelovica. Bio sam kao omadjijan prizorom koji me nije puštao od sebe sve do potpunog mraka. Bio sam samo sposoban da nakon mesečevog odlaska zapišem sledeće redove:

Pola meseca
iza brda se spušta
- XXXXX

Kasnije sam pokušavao da otkrijem PRAVU NAMERU ovih reči, ovog doživljaja. Ali nisam uspeo. Ostavljam gornju skicu nedovršenom. Da li će iz nje nekad nastati pesma, ne znam. Moje beležnice su pune reči sa neotkrivenim namerama. Ali razmišljam o ovom zapisu i dalje i te misli me navode i na druge teme. Pada mi na primer na pamet tvrdnja mnogokojih haiku "esksperata" da kigo nije deo naše tradicije i da zbog toga naš haiku treba biti drugačiji, "zapadni". Tačno je da naša kultara nema tradiciju sistematizacije prirodnih senzacija kao što imaju svi istočnjaci i ne samo Japanci ( "kigo" - kao zabeležena referenca prirode, je u stvari nastao u kineskoj kulturi, ali se u Japanu opredmetio i u haikuu ). Medjutim, ako je neko sposoban da 10 minuta pilji u mesec, što se je meni po koji zna koji put sinoć ponovo desilo, ili da ga uzbudi neka biljka ili da razgovara sa bikom, to onda govori da naša veza sa prirodom i moć fascinacije njome - što je u suštini potpuno paganska moć - nije ništa manja nego kod Japanaca.
Kod nas nedostaje sistematičan napor u bavljenju prirodom, kakav kod njih dugo postoji.
Ali po duhu i osećaju sveta su naši mentaliteti sličniji nego sa racionalnim duhom Evropljana i Amerikanaca. Na primer, u uredjivanju antologije Knots moj američki kourednik Džim Kejšan nije mogao da shvati upotrebu personifikacije kod naših pesnika. On je smatrao sve personifikacije "umetnikovanjem" ( a ne spontanim doživljajem ) i zato smo morali da ih čistimo i pretvaramo u "objektivne slike". Inače američki čitaoc ne bi mogao da shvati pesmu. Na primer, našem čoveku je normalno napisati ovakav izraz ( sad izmišljam ):

Ušunja se mesec
u sobu mog detinstva.
- XXXXXX

Redovni komentar u takvim situacijama bio bi: Kako može mesec da se ušunja, pa nije on čovek... Racionalni Zapadnjak to ne razume ali svima nama na Balkanu je familijarnost sa prirodom tipična baš kao i Japancima. To je u stvari neka vrsta dečijeg stanja duha koju je Zapad već zaboravio. Recimo, Alma, moja kćerka, je svojevremeno na Itoenu dobila nagradu za sledeći haiku:

Grana se
sa nama vozi
u tudji svet

Očita personifikacije grane koja postaje putnik kao i svi mi koji se negde vozimo i koja upravo govori o neprekinutoj vezi sa prirodom-jer u tom vozilu smo svi isto: putnici. Amerikanac bi možda rekao: Kako može grana da bude putnik, kad nije čovek, ali Japanci su nagradili baš taj osećaj jedinstva, tu vezu sa prirodom - što je suština haikua. Kada je htela uz moju pomoć da objavi ovu pesmu u Americi dobila je na više mesta odgovor da pesma mora da se popravi tj. pretvori u objektivnu sliku. Pošto sam puno takvih popravki radio mogu odgovorno da tvrdim: takve popravke služe ukidanju iskonskih veza sa prirodom i pretvaranju pesnika u pukog posmatrača slika. Dakle, takve popravke služe ciljevima adaptacije u jednu racionalnu kulturu koja je prekinula svoje veze sa prirodom i više ih ne razume i po svojoj suštini je suprotna ključnoj misiji haikua: vezi sa prirodom.
Iz svega želim zaključiti: tzv. američki haiku je neka vrsta surogata, koji zajedno sa izuzecima -a njih isto ima, predstavlja pokušaj uspostavljanje nove haiku kulture na temeljima racionalizma, što je po mom mišljenju, za njih možda primerno, ali predstavlja otudjenje od haikua i kulture koju haiku predstavlja. Da niti ne govorimo o redukciji umetnosti haikua na jednu puku tehniku - tehniku slike.