MITOLOGIJA I MI

Govorimo li o haiku kalendaru kao o poetskom venčanju sa japanskom kulturom možemo odmah konstatovati naše mogućnosti i interese: kao, prvo japanska kultura nas interesuje zbog svog jedinstvenog odnosa do prirode i prirodnog u okviru koga su Japanci kao jedina kultura na svetu uspeli da očuvaju celovitu lepezu i kontinuitet poetske i kulturne misli. Drugo, očito je da u pogledu jezičke prakse naša kultura može prihvatiti haiku kao vlastitu poetsku formu i žanr, na način kakva postoji u Japanu. Takva praksa ne bi proizišla iz politike kulturne i jezičke podredjenosti već iz naših vlastitih potreba za autohtonom haiku poezijom pomoću koje vidimo mogućnost za ostvarenje vlastititih pesničkih i kulturnih potencijala. U stvaranju vlastite haiku literature se takodje suočavamo i sa iskušenjima. Jedno je izloženost intenzivnom i neizbežnom uticaju haiku prakse na engleskom jeziku koja je za nas važna kao polje kulturne razmene ali je, sem izuzetaka, ne možemo prihvatiti kao srećno i uzorno rešenje za našu poeziju jer je njen pesnički i kulturni domet vrlo izmenjenog karaktera u odnosu na japanski i po kvalitetu neuporedivo niži. Drugi izazov mi se čini mnogo veći i teži i želeo bih da mu poklonim više pažnje, to je veliko pitanje prisustva mitologije u našem haikuu. Već na početku ovog bloga, u tekstu Susa-no-O i ja, pokušao sam skrenuti pažnju čitaoca na ogromnu, za nas nezamislivo veliku ulogu koju mitologija ima za japansko društvo u celini a posebno za poeziju. Treba reći da japansko društvo u svom istorijskom razvoju nikad nije bilo prekinuto fizičkom okupacijom i nasilnom asimilacijom, te da je strane uticaje ( u najvećoj meri kineske, ali i sve druge ) primalo uglavnom po vlastitom nahodjenju i potrebama.
Delimični izuzetak od ovog pravila je vidljiv tek u zadnjem periodu moderne istorije kada je japanska kultura već u potpunosti zrela i formirana. Pogledajmo, kakva je istorijsko- kulturološka slika kod nas: potpuna suprotnost, u vidu neprestanih okupacija i asimilacija i takva situacija je verovatni uzrok za skoro potpuni nestanak vlastite mitologije. Zbog otsustva mitologije u našem kolektivnom podsvesnom prazninu popunjavaju ideologije koje su staroslovensku mitologiju progutale i asimilove - u prvom redu ideologija hrišćanstva. Pritom nije u pitanju vera u Boga već zamena prirodnog mitološkog konteksta sa pričama i pričicama iz drugog kulturnog prostora ( koji svakako ne može biti plodotvoran ), nalik na primer zamene Peruna sa Ilijom koju sam pomenuo u haiku radionici br.10. Od takvih mitoloških zamena vrvi. Priče iz druge sredine, donete u nekoj knjizi - makar i tu knjigu zvali svetom - nikad ne mogu plodotvorno zameniti priče prenošene sa kolena na koleno, već su uglavnom mrtvo ideološko tkivo koje reproduciraju za to pozvane institucije ( crkva ) i nekreativni su parazit kolektivnog podsvesnog koje ne može da saradjuje u procesu individualnog pisanja poezije. Treba se setiti reči velikog irskog pesnika i državnika Jejtsa koji je suočen sa sličnim problemom Irske rekao: Moja domovina je okupirana od strane engleskog jezika i hrišćanske kulture. Medjutim srećan momenat, koliko to paradoksalno zvučalo, sa aspekta asimilovanja izvorne kulture, je dolazak Turaka na Balkan, koji je prekinuo proces hrišćanske asimilicije autohtone kulture, i zato smo mi danas u pogledu kreativne aktivacije podsvesnog u boljem položaju od većine tzv. zapadnih zemalja gde je proces asimilacije završen bez problema i zato nam te kulture danas izgledaju sterilne. Od srednjeg veka naovamo ( što korespondira sa turskim dolaskom ) počinje, bez ideološkog tutorstva, da se oslobadja narodna podsvest u vidu narodne poezije ( za kojom je Gete ludeo i pitao sa zašto to Zapad nema ) i početka ponovne produkcije mitova o Kraljeviću Marku itd. : ta usmena, guslarska kultura je bila omogućena kulturnim vakumom turske okupacije. Medjutim predhrišćanski mitovi bili su definitivno izgubljeni i apsorbovani od strane Svetog Save & Co. Kasnije dolazi do novog prekida u hrišćanizaciji balkanaca ovaj put zbog druge ideologije: komunizma, koji donosi sa sobom svoju mitologiju - mitologiju partizanskog boja. ( Za 200-300 godina ova mitologija će možda biti jedina naša stvarna mitologija ). Bilo kako bilo mi smo vrlo nepotpuni hrišćani i zato današnja vlast diže crkve po onoj Čika Jovinoj: Gde god nadješ zgodno mesto tu crkvu posadi. I upravo to zakasnelo ideološko zatupljivanje narodnih masa ostavlja poetski prostor koji ostavlja nade i za naš haiku. Možda se ipak možemo otrgnuti kalupu i uspostaviti, rekonstruirati iskonske prostore naše duše. To bi bio zadatak našeg haikua, i haiku kalendara. To, da Desanka može Bogorodicu otrgnuti, oteti, od ideologije i videti u njoj majku a ne svetog duha je dokaz vitalnosti njenog duha, ali balkanskog duha uopšte. Na Balkanu ima znači još prostora za re-asimiliciju kulture u prirodu. Treba tražit i kopati po naradnoj kulturi i treba, poput Desanke, otimati od crkve dušu ukradenu narodu i oprirodnjavati je nazad.
Ban'ya Natsuishi je jedan od retkih japanskih haiku majstora koji je svojom voljom kročio medju nas i uspostavio mnogobrojne kulturne mostove. Njegov poseban interes je mitologija, na njoj gaji svoj poetski koncept a posebno se specijalizovao za kulturu drevnih Kelta zbog mitološke sličnosti sa japanskom. Ban'ya Natsuishi je tražio znakove keltske mitologije kod nas i pažljivo izučavao naše haikue. Kada sam mu poslao zbirku Kraj nadgrobnika / At the tombston odmah mi je odgovorio pismom: Ovo je fantastično, to je riznica keltske mitologije. U istom pismu mi je odmah citirao moj nesumljivo keltski haiku:

Kap studenčice:
grobari iskopaše
pradedovu kost.

Za sebe mogu kažem da, shodno mitološkom vakumu u našoj kulturi, ne znam ništa o Keltskoj mitologiji na domaćem tlu, niti gajim svestan i kulturološki odnos prema keltskoj mitologiji na Balkanu. Zato me je Ban'yina tvrdnja izenadila i naterala da mislim. Znam da su Kelti osnovali sve gradove na Balkanu ( uključno sa Beogradom, Nišom, Istambulom / gde jedan fudbalski klub nosi Galsko ime: Galatasaraj /... ) i da je veoma moguće da su u mešavini naroda mnogi Kelti i njihovi mitovi ostali da žive zajedno sa slovenskim. U tom smislu bi i keltska mitologija bila nama domaća. Ban'ya Natsuishi o gornjoj pesmi kaže da su stari Kelti verovali da duše predaka naseljavaju zemaljske dubine i da izlaze na površinu sa izvorskom vodom. Zato su groblja pravili pored izvora, bunara itd. Povezivanja motiva studenčice sa pradedovom kosti je za njega bio eksluzivan keltski mit, aktiviranje sadržaja kolektivnog podsvesnog u pesniškoj kreaciji. Dakle, bez obzira na našu neukost, nepoznavanje i brisanje kolektivnog podsvesnog izgleda da ono živi u pesmama mimo naše volje i znanja, i da je pred sastavljačem haiku kalendara takodje posao mitološkog istraživanja domaćeg pesništva, ne bi li se naš mitološki prostor ponovo probudio, spasio zaborava i pretvorio u činjenicu naše kulture. To bi pored oprirodnjavanja i de-ideologizacije bio i najveći kulturološki zadatak haiku kalendara. A taj zadatak stavlja pred pesnika visoke zadatke izučavanja drevnih kultura i mitova.