NEKOLIKO REČI UZ HAIKU SAŠE VAŽIĆ

Saša Važić je netipična pojava u srpskom haikuu, svojevrstni predstavnik „novog vala“ koji se je odvojio od nacionalne literature i hrabro zagazio u otvoreni ali nesigurni prostor medjunarodnog haikua, izložena vetrovima različitih kulturnih uticaja i pritom noseći teške kofere tranzicionih i političkih problema post-komunističke i post-imperijalne Srbije koja se teško i sa mukom oslobadja autoritarne tradicije, mnogo starije na ovim prostorima od komunizma – sežući u daleka vremena Otomanske nadvlade. Nije zato preterano reći da je Saša poetski glas tog novog društva koje poput visibabe probija vekovni led i možda nije slučajno da je ta uloga poverena pesnikinji.
Sašin haiku je po formalnim svojstvima bliži anglo-saksonskom shvatanju forme ( verovatna posledica njenog uredničkog rada i intenzivne participacije u haiku na engleskom jeziku ), približavajući se imažizmu i udaljavajući se od tradicionalne srpske ukorenjenosti u ritam i igrivost. S druge strane, tematizirajući samoću kao svoju glavnu temu, ona je bliža japanskoj duhovnosti nego racionalnosti i objektivnosti Zapada. Dok većina srpskog haiku pesništva opevava kolektivni duh i nacionalne stereotipe, Saša je sledeći svojoj usamljenosti našla put do srpskog haiku modernizma, i pretstavlja jedinstven, samosvojan glas.
Koliko mi je poznato Sašina obimna zbirka haikua BLATNJAVE CIPELE LICIDERSKO SRCE nastajala je Vitmenovski dugo ( Saša je od onih pesnika poput Volta Vitmena koji uvek pišu jednu istu zbirku ) i još uvek nastaje tražeći svoje jezgro i strukturu. Reč je o slojevitom i kompleksnom štivu pesama različitih provenijenci: od pastoralnih trenutaka, preko društvenih tema do veoma ličnih. Ovde izdvajam tuce haikua koje su mi posebno pri srcu:

Veje li veje...

Poštar mi pruža
sleđeno pismo


mačka što se sunča na natruloj tarabi
pade


Seosko groblje
Razgrćem visok korov
tražeći pretke


Mrači se soba
Do postelje bolesnika –
senka božura


Duga letnja noć...
Na prozoru sretoh svoj lik
među zvezdama


Daleko od kuće
pogled mi zastao
na krilu leptira


Visoki morski talas
Usamljen čovek napušta
poslednju stenu


Ispratih goste
U svakoj sobi
tišina


Izlazim da proverim
postoji li moje telo –
udar ledenog vetra


Koračam
sve dalje od sebe --
list po list


Kakav svež vazduh!
Vrtim polako pedale
posle sumnjive boljke

Skupština gori.
Po krovovima senke
odbeglih ptica