Wednesday, July 12, 2017


I was honoured to read and evaluate around 1000 poems by 180 authors from 36 countries and 6 continents. These data show the importance of this contest. The variety of poetic styles and a large number of quality realisations have made me give awards in two cathegories and add another award for the best haiku string. I commended about fifteen haiku as well. The first category is “haiku in classical style” – that’s the style which originates from the time of the rise of Buddhism in Japan that cherishes harmony with nature; the main poetic marks of this harmony are the form of 5,7,5 syllables, “kigo” and primitive metaphore (juxtaposition). Typical narrative strategy of classical haiku is “shasei” (objective sketch).

The second cathegory is “haiku in contemporary style”; that is haiku which is closer to western tradition of expressing, where we have a human in the centre of expression, often in disharmony with nature. The characteristics of this style are the use of methaphores and abstract therms (key words) instead of “kigo”. Typical narrative strategy of contemporary haiku is allegory.

In both cathegories I respected the rights of authors to have ”poetic freedom” (licentia poetica), which has exhisted both in Europe and Asia as an institution since ancient times and leaves each poet freedom in choosing poetic means and style of expression. A poet is neither ordered nor forbidden to do something, they don’t have to know cultural boundaries, neither their own nor of the others. In the places where elements of the cathegories intertwine, my key criterion was attitude towards nature (harmony or disharmony, presence or absence of 5,7,5 rhythm or of “kigo” as a topic of the poem).

In the evaluation of poetic values the first criterion I sticked to was the principle of “surplus of meaning” established by Basho. This principle means nothing else than use of metaphoricity: complexity and eloquence of a metaphore. The second criterion was originality i.e. “poetry sincerity”. This third criterion is usually the most important because the poem immediately shows its face to the reader. Here are the results:


1. prize

yellowed leaves
around the corner
of the bombed street

Dietmar Tauchner (Austria)

Paralel existance of two worlds, which are next to each other, natural harmony and chaos of war is cognition which overwhelms us strongly and disturbingly. On that basis, this haiku is similar to a famous haiku written by Watanabe Hakusen from 1939. They describe events in the similar place – a hall and a street:

In the dark
at the end of the hall
the war stood

Watanabe Hakusen (1913-1969)

In the Hakusen’s haiku the war is a personified in a hooligan who is lurking from the dark. The comparison with Tauchner’s haiku is good for making difference between “gendai” style (contemporary style) of Watanabe Hakusen and the classical style by Dietmar Tauchner. As a base of his expression, Hakusen uses allegory with a personification in its centre. Dietmar Tauchner, on the other hand, uses primitive metaphore (juxtaposition) in which he statically compares the images of war with those of nature.

In the Hakusen’s haiku, there is no ”kigo”, but instead of it we can find the main topic, an abstract “key word” – war.
It is usualy ment that western haiku poets didn’t know how to use “kigo” whereas in the example of the winning poem in classical style we see that it is not always the truth. Dietmar Tauchner uses the kigo “fallen leaves” to emphasize the image of war. This phrase stands at the same time in the counterpoint with war, because it is the image of nature as well. On the other hand it emphasizes dying – dry leaves are the image of piled trunks. This is a deep haiku which leads our thoughts in many directions.

2. prize

Children’s pool
swaying on the silence
a ball and the moon

Klaus-Dieter Wirth (Germany)

Judging by all elements, this is a classical haiku: 5,7,5 syllabuses, primitive metaphore (juxtaposition) of a ball and the moon, objective sketch (shasei) according to the way of narration. Kigo is “swimming pool”(summer) and it looks as if the haiku was written by Yamaguchi Seishi, who was famous for enriching classical “saijiki” using words from modern world (such as swimming pool, fence, etc). All the beauty of classics is easily seen: elegant lightness of expression, charmonic rhythm dominated by symmetrical asymmetry (golden cut), charming quiet tones. The message is Buddhist as well: there is no difference between a ball and the moon in children’s world. That is the image of enlightment. One should become a child again so that they would really be able to see the world.
3. Prize

Harmless bugs–
rescuing them while cleaning
the swimming pool

Franklin Magalhaes (Brazil)

If ,in the previous poem, swimming pool was the scene of idyllic image, in this poem from Brazil, swimmimg pool is the scene of idyllic
action of saving (harmless) bugs. Unlike other monotheists, Buddhists are not above their animals in therms of theology. That’s why Isa grieved for flies and thus we should save bugs, especially if they are harmless. Harmless beings are symbol of Buddhism. That’s why narrative of this poem is educative, similar to Basho’s pointing to a little harmless being by the road: a mointain violet.


No mountains
left to climb
oh, little snail.
Ernesto P. Santjago (Philippines)

Play for my soul
oh crickets

Zorica Cardasevich (Germany)

Something leaves
Something remains…
The wind passes by the stones

Dadvid Rodrigues (Portugal)

homecoming –
the house of ancestors
only a memory

Minh-Triet PHAM (France)

Summer evening…
A timid deer pauses
To sniff the fool moon

Kate A. Simond (France)

the sky again becomes
a part of the ocean

Аnna Mazurkiewicz (Poland)

Christmas Eve:
chicks in the incubator
calling for their mother.

Branislav Brzakovic (Serbia)



Nothing matters more
than that never happened –
easter morning

Jim Kacian (USA)

This Easter haiku was written by an Atheist, that’s why we notice a criticism of gullibility, that is typical for human kind and a slight dose of sneering as well. And how it comes that something that didn’t happen can become so important to a man that he begins to celebrate it regularly in the form of an obvious rithual lie that we all accept? That is an interesting anthropological and phenomenological question but it doesn’t exhaust the meaning of the poem. A hidden meaning suddenly arises from the poem:”something that didn’t happen” - if we deeply think about this, we see that it means – the future, indeed. And a man has nothing more important in his life than his future; we now suddenly realize that the very future, mentioned nowhere in the poem, is the hidden topic of this haiku. This is a poem for contemplation.

2. prize

crazy wind –
some of the kid in me
turns into dandelions

Lavana Kray (Romania)


a large bedroom
with no snoring

Joze Stucin (Slovenia)

Here we have a grotesque, a typical pagan expression, which mocks death – the same death that we usually regard seriously and with respect. Even though humor in Japanese haiku common, grotesque is a rarer form and it almost doesn’t exhist in the West. Many mystic poems about graveyard have been written so far, but this grotesque which comes from mountainous Tolmin, seems to be very fresh and exhilarating.


August rain…
in this distant future

Zinovy Vayman (USA)

an abandoned park
the weeds are prettier
than the flowers

Stanka Boneva (Bulgaria)

the migratory bird route –
refugee camp

Dan Iulian (Romania)

Lighted shop window –
in front of all these shoes, no
you are not alone in the night

Jean Antonini (France)

you stand on the threshold
but your eyes
are walking towards me

Cveta Omila (Bulgaria)

Summer rain
inhale exhale
earth scent
Аndrijus Luneckas (Lithuania)

violent wind
through the closed window
Venus enters
Ivanka Konstantino (Slovenia)

Spring hills
walking around
orange colour
Kiyoshi Kawashima (Japan)


Dušan Stojković (Serbia)

TO MY TOMCAT (2000-2017)

My tomcat went down
like the last
pale sun ray.

We didn’t remove
the tomcat’s bed because
he was in our heart.

The glass from which
he lapped up water
is now mine.

There used to be
North, West, East and South –
now – the fifth direction.

Seventeen deaths
met in one
small body.

In each corner
one small meow –
boom in my heart.

Sincere love between the man and animal is not understood by Christianity. However, that love perhaps may save the world, which is driven to perdition by man’s lordship and nobility.

In the Radovljica, near confluence of the Rivers Sava Dolinka and Sava Bohinjka:

Croaking frogs –
a fat one immediately
joined them.

Dimitar Anakiev, 07.05.2017


Била ми је велика част да прочитам и оценим око 1000 песама 180 аутора из 36 земаља са 6 континената. Ови подаци говоре сами за себе о значају конкурса. Разноликост песничких стилова и велики број квалитетних остварења натерали су ме да поделим награде у две категорије и томе додам још и награду за најбољи низ хаикуа а петнаестак хаикуа је међу похваљенима. Прва категорија је “хаику класичног стила” - то је стил настао у време успона Будизма у Јапану који негује хармонију са природом; главне поетске ознаке ове хармоније су форма 5,7,5 слогова, “киго” и примитивна метафора (јукстапозиција). Типична наративна стратегија класичног хаикуа је “шасеи” (објективна скица).
Друга категорија је “хаику савременог стила”; то је хаику ближи западној традицији изражавања, са човеком у центру израза, често дисхармоничан са природом а уместо “кигоа” употребљава апстрактне појмове (“кључне речи”) и метафоре. Типична наративна стратегија савременог хаикуа је алегорија.
У обе категорије поштовао сам ауторско право на “песничку слободу” (licentia poetica) која у Европи и Азији постоји као институција већ од антике и које сваком песнику оставља слободну вољу у избору поетских средстава и изражајног стила. Песнику се незаповеда нити забрањује, песник не мора да познаје културне границе, ни своје, ни туђе. Тамо где се елементи категорија преплићу кључни критерујум ми је био однос према природи (хармонија или дисхармонија, односно присуство или одсуство 5,7,5 ритма или “кигоа” као теме песме). Веома апстрахујући можемо рећи да је “класичан хаику” заправо монотеистични хаику (Будизам, Хришћанство, Ислам, Јудаизам), док је савремени хаику-пагански.
У вредностној евалуацији песама први критеријум ми је био од Башоа успостављени принцип “вишка значења” а то не значи ништа друго него метафоричност: комплексност и речитост метафоре. Други критеријум ми је био оригиналност, односно свежина израза (идејна и сликовна инвенција) и трећи критеријум ми је био јединство израза и живота, односно “поетска искреност”. Овај “трећи” критеријум је често први, јер песма у првом контакту читаоцу одмах покаже своје лице. Ево резултата:


1. награда:

пожутело лишће
око угла
бомбардоване улице
Дитмар Таухнер (Аустрија)

Паралелно постојање два света, природне хармоније и хаоса рата, од којих је један одмах ту иза угла другог, је спознаја која нас снажно и узнемиравајуће обузме. По томе је овај хаику веома сличан славном хаику Ватанабе Хакусена (Watanabe Hakusen) из 1939 године а слично им је и место догађања-ходник, односно улица:

У мраку
на крају ходника
стајао је рат
Ватанабе Хакусен (1913-1969)

У хаику Ватанабе Хокусена рат је персонификован у хулигана који вреба негде из мрака. Поређење са хаикуом Дитмара Тахнера је добро да би се уочила разлика између “гендаи” стила (савременог стила) Ватанабе Хакусена и класичног стила који користи Таухнер. Ватанабе Хакусен као основу свог израза користи алегорију у чијем центру је персонификација. Дитмар Таухнер, напротив, користи примитивну метафору (јукстапозицију) у којој се статично пореде слика рата и слика природе.
У хаику Ватанабе Хаикусена нема “кигоа”, већ је уместо њега, главна тема, апстрактна, “кључна реч”- рат.
Обично се сматра да западни песници не знају да користе “киго” а на примеру победничке песме класичног стила видимо да то није увек тако. Дитмар Таухнер користи киго”опало лишће” да истакне слику рата. Ова фраза истовремено стоји у контрапункзу са ратом, јер је слика природе, с друге стране она истиче умирање, суви листови су заправо слика нагомиланих трупала. Дубок хаику који наше мисли води у различитим правцима.

2. награда

Дечији базен:
њишу се у тишини
лопта и месец
Клаус-Дитер Вирт (Немачка)

Ово је по свим елементима класичан хаику: 5,7,5 слогова, примитивна метафора (јукстапозиција) лопте и месеца, објективна скица-шасеи (shasei) по начину нарације. Киго је “базен” (лето) и изгледа као да је хаику написао Јамагући Сеиши (Yamaguchi Seishi) познат по томе што је класични “саиђики” (saijiki, речник кигоа) обогаћивао изразима из модерног света (као што су “базен”, “перда” итд.) Сва лепота класике лако је видљива: елегантна лакоћа израза, хармоничан ритам којим доминира симетрична асиметрија (златни рез), шармантни тихи тонови. И порука је врло будистичка: у дечијем свету нема разлике између лопте и месеца. То је слика просветљења. Треба поново постати дете да би се свет заиста видео.


Безопасне бубе –
спашавам их
док чистим базен
Франклин Магаљауес (Бразил)

Ако је у претходној песми базен био поприште идиличне слике у овој песми из Бразила је базен поприште идиличне акције спашавања (безопасних) буба. Будисти нису издигнути изнад животиња у својој теологији, за разлику од других монотеиста. Зато је Иса туговао за мувама и зато бубе треба спасити, посебно ако су безопасне. Безопасна бића су симбол Будизма. Зато је наратив ове песме поучан, сличан Башовом указивању на једно мало неугледно и безопасно биће крај пута: планинску љубучицу .


ни једна планина
не оста за пењање
о, мали пуже
Ернесто П. Сантјаго (Филипини)

Свирајте ноћас
за моју душу
о, зрикавци
Зорица Чардашевић (Немачка)

Нешто одлази,
нешто остаје...
ветар пролази поред камења
Давид Родригез (Португал)

Повратак –
кућа предака
само сећање
Мин-Тре-Фом (Француска)

Летње вече...
стидљиви јелен застаја
да оњуши пун месец
Кејт А. Симонд (Француска)

небо опет постаје
део океана
Ана Мазуркиевич (Пољска)

Божићно вече:
у инкубатору пилићи
дозивају мајку
Бранислав Брзаковић (Србија)


1. награда

ништа није важније
од онога што се није догодило –
Ускршње јутро
Џим Кејшн (САД)

Овај ускршњи хаику је писао атеиста, зато у њему примићујемо критицизам лаковерности, тако типичне за људски род, а такође и благи подсмех. И заиста, како нешто што се сигурно није догодило, може човеку бити тако важно, да чак приступа редовном слављењу наводног догађаја у форми очигледне ритуалне лажи на коју сви пристајемо? То је занимљиво антрополошко и феноменолошко питање али значење песме се не исцрпљује са њим. Из песме изненада израња скривено значење: “оно што се није догодило” - ако се дубоко замислимо - заправо означава - будућност. А човек заиста нема ништа важније од будућности и наједном схватамо да је баш будућност, нигде поменута у песми, скривена тема овог хаикуа. Песма за контемплацију.


луди ветар –
дете у мени
претвори се у маслачке
Лавана Крај (Румунија)

У овој песми кипи од метафора. Почиње са персонификацијом лудог ветра у првом стиху. Овај мађионичар даље се развије а алегорију у којој, прво, у другом стиху, претвара песникињу у дете, а затим, у трећем стиху, дете се претвара у маслачак. Ова песма стилом нарације (алегорија) спада у савремени хаику док тематски остаје у кругу природе али та природа није хармонична природа Будизма веч магична, витална, природа паганизма. Тема песме је кључна реч “дете”, две киго речи “ветар” (цела година) и “маслачак” (пролеће”) су само мотиви.

3. награда

велика спаваћа соба
где се не хрче
Јоже Штуцин (Словенија)

Овде на делу имамо гротеску, тако типичан пагански израз, који се овде изругава смрти, оној истој смрти коју обично доживљавамо озбиљно и са поштовањем. Иако је хумор у јапанском хаикуу честа појава, ипак се гротеска ређа форма а на Западу је готово нема у хаикуу. О гробљу је написано стотине мистичних песама али ова гротеска, која долази из брдовитог Толмина, делује изузетно свеже и развесељавајуће.


Авустовска киша…
у овој далекој будућности
Зинови Вајман (САД)

напуштен парк
коров лепши
од цвећа
Станка Бонева (Бугарска)

пут птица селица –
избеглички камп
Дан Јулијан (Румунија)

Осветљен излог –
пред свим овим ципелама
ниси сам у ноћи
Жан Антонини (Француска)

на прагу стојиш
али твоје очи
корачају ка мени
Цвета Омила (Бугарска)

летња киша
удахни издахни
мирис земље
Андријус Лунецкас (Литванија)

јак ветар
кроз затворен прозор
улази Венера
Иванка Константино (Словенија)

Пролећна брда
Наранџаста боја
Хода около
Кијоши Кавашима (Јапан)


Душан Стојковић

Зашао мачак
попут  последњег бледог
прамена Сунца.

Нисмо склонили
мачков лежај јер он би
у нашем срцу.

Чаша из које
лапташе свежу воду
сада је моја.

Север и запад
и исток и југ беше.
Сад – страна пета.

Седамнаест се
смрти одједном сложи
у мало тело.

У сваком углу
по један мјаук мали.
У срцу тутањ.

Последњи поглед
попут шапе што трне.
У срцу сад трн.

У Радовљици, крај ушћа Саве Долинке и Саве Бохињке:

Жабе крекећу-
одмах им се придружи
једна дебела

Димитар Анакиев, 07.05.2017

Monday, May 8, 2017



Beli cvetovi
šljive: Lao Ceovi postanci
na putu Ne-uma

Đački žamor tek
što prođe, stabljike
ječma izniknuše

Oženi kćerku
a sad plače u dimu
pečene ribe

Oblačan grad-
iz prašine nazreše se
mrtvačka kola

Napustih Fuđi-
na preplanuloj koži
ucrtan moj sat

Maglovita noć-
dal to pored mojeg tela
gazi konj?

bankari fluorescentni
kao lignje

Kraj bordela
uže za preskakanje
nekako izbledelo

Crveno sunce
na dečijem crtežu
mećava napolju

voće je prodato na
maloj stanici

Otvorivši oči
u podne insekti
vide samo krov

Belica se
pridružila ostalima:
brzo i srećno

Zakačio se
za nekakvog kurjaka
svitac u noći

Ptice se sele,
mesec menja dolinu
a tu je starac

Jesenja kraba
zarobljena svetlošću
u mojoj glavi

Nakon cunamija
neka starica postade

Prolećno brdo:
puteljkom divlji vepar
vazduh preživa

Prestanem li da
pijem, kojem poroku
ću se odati?

Na forziciju
popeo se kit: zaseni
dane i noći

Ostrvo Oki-
baš sad udari učiteljev
zimski grom

Požuteo bor-
naleti zimske kiše
nasrću na me

Bezbrižno spavah
sve dok pustopolje sna
ne ozelene

Polumesec na
nebo dignut: muslimani
večito ljuti

Ozračene krave
u pirinčanom polju
čekaju smrt

Morska mesečina:
prema drugoj obali
putevi reči

Kineski zid, da -
letnji beli cvetić
nosim u ruci

Plava ajkula
pokaza svoj stomak-
tu se ja rodih

Kroz moje noge
riblji smrad upija zid-
Prva zimska kiša

Letnji zalogaj-
kao kockasti život
njegova smrt

Preveo/Prepevao: Dimitar Anakiev

Sunday, December 4, 2016


Димитар Анакиев

Осврт на две књиге стихова и прозе Мацуо Башоа у преводу Хирошија Јамасаки Вукелића

У Београду, у издању издавачке куће Танеси, појавиле су се две веома вредне књиге хаику поезије и прозе, обе у преводу и са коментарима Хироши Јанмасаки Вукелића. Реч је о књигама Башових хаибуна “Уска стаза ка далеком северу”, која је изашла 2012 и књиге Башових хаикуа “Облак цветова”, изашлој 2016. Могли би смо рећи да су ове две књиге заправо нека врста сабраних дела Мацуо Башоa и као такве су нова фондација, ново утемељење, ново укорењивање Мацуо Башоa у српској и југословенским литературама, овај пут знатно дубље и много прецизније, а такође и много компетентније и песнички убедљивије, него што је то успело славним претходницима. Ове две књиге надмашују на сваки начин све што је до сада било урађено у претстављању хаику поезије и Мацуо Башоа у српској и југословенским литературама. Као такве оне су књиге за песничко узглавље али и раскошни песнички уџбеници, који плене својом целовитошћу и једноставношћу. Усудићу се да кажем да је Хироши додао нашој преводилачкој литератури, поред свог талента и јапански дух темељитости, прецизности и племените једноставности која је углавном туђа нашем поднебљу и карактеру. Имати “Јапанца”, који преводи на српски је велики привилегиј. Вероватно и због тога ове књиге тако снажно искорачују и надвишују своје претходнице а пре свега ненадмашан је њихов поетски квалитет. Показаћемо то на примерима неколико најпознатијих песама:

Прастари рибњак... (5)
једна жаба ускочи: (7)
-звук воде. (3)

(превод: Хорацио Блајт-Владимир Девидé)

Стари рибњак. (4,5)
Жаба скочи у воду: (7)
чује се пљусак. (5)

(превод: Хироши Јамасаки Вукелић)

Не броје се сви слогови једнако! Непотребно је вештачки додавати префикс “пра” да би се добила кованица од пет слогова ако се уочи квалитет слога “а” у речи “стари”, да је то дуг слог који се може бројати за два. Ја сам га, “штоса ради”, рачунао “1,5” па је у укупном збиру слогова првог стиха 4,5 слогова, уствари, песнички речено, јесте пет слогова. Задњи, најважнији стих песме, код Девидéа има само три слога – зашто? Тиме се значајно руши конструкција песме и ефекат задњег стиха смањује. Озбиљан песник себи не сме дозволити такав луксуз. Девидé је тај стил превода видео код Блајта (који и није био песник) а данас је водећи у англосаксонској литератури где се сматра показивањем “зена” то да је стих самосталан и директног дејства. На тај начин се “зен” уздиже на раван метофоре и тумачи као нешто ирационално. А није ли Зен нешто једноставно, да не кажем “логично”? Хироши рационализира задњи стих, чинећи га дескриптивним, уносећи дистанцу, а са њим рационализира и “зен” и то је по мени једино исправно решење, које овде, у односу на досадашњу праксу превођења, делује готово револуционарно, ослобађајуће. То је та једноставност која је потребна хаикуу и зену. Изузетно леп превод, класичне лепоте, који усто обрће на главу западњачко схватање “зена” и показује како треба приступити идеолошким догмама у поезији! И све то тако лако и једноставно, готово “успут”!

На голој грани (5)
шћућурен сједи гавран - (7)
јесењи сумрак. (5)

(превод: Хорацио Блајт -Владимир Девидé)

На голу грану (5)
спустише се црни гавранови. (8)
Јесење вече. (5)

(превод: Хироши Јамасаки Вукелић)

И овде је у првој песми на делу Блајт кога Девидé верно преноси. Види се потпуно неразумевање песничке форме хаикуа. Песма је пародична а форма је класична тј. форма не следи садржини: један у клин, други у плочу! Поново је проблем Блајтово догматско схватање “зена”. Хироши продужава други стих, прво зато што је дужи у оригиналу а друго зато што неправилност форме - коју разбија други стих - служи комичном ефекту. Ето зашто је важно познавати форму и употребљавати њене ефекте. Овде је неправилна форма резултат песничке прецизности а не одраз аљкавости или незнања, како је код нас често случај. Треба уочити и успешно употребљену песничку фигуру “црни гавранови” којом се овај Башов хаику приближава духу нашег фолклорног изражавања.

Као једна породица под истим кровом (12)
спавали смо заједно, (7)
конкубине и ја и шумска детелина и месец. (16)

(превод: Дејан Разић)

Монах и блуднице (6)
под истим кровом: (5)
детелина и месец (7)

(Превод: Отавио Паз-Мирјана Божин)

Под истим кровом (5)
спаваше и блуднице. (7)
Грахор и месец. (5)

(превод: Хироши Јамасаки Вукелић)

Овај хаику узет је из Башовог хаибуна о Кисагати. Хирошијев превод је толико супериоран да је то готово болно. Разићев “хаику” има 35 слогова (4 више од танке) али је због тако огромног раскорака готово симпатичан својом непретенциозношћу и изгледа као нека врста “зен хаику”. Превод Паз-Божин, песнички много амбициознији, показује колико је један слог важан у хаику. Вишак од једног слога у првом стиху није само метрички проблем, проблем ритма кога ухвати наше уво, већ тај слог вишка, као ексер што штрчи у ципели - “убива” - указује и на неадекватну садржину. Проблеми форме никад нису сами за себе, увек говоре и о неподесности садржине. Све то елегантно и једноставно поправља Хироши. И заиста, без Хирошија ми небисмо имали Башоа. А са њим га имамо, таквог какав у оригиналу јесте: јапански а наш!

Хирошијеви преводи Башоа биће пре свега заинтересованом и талентованом читаоцу изузетна поетска литература и путоказ за властиту праксу а онда и префињени уџбеник јапанске културе. Топло саветујем нашим песницима и уредницима да се окану деструктивног утицаја “Мекдоналдс хаикуа” и окрену се уметности писања хаикуа коју нам у целини нуде ове књиге разодевајући хаику форму до танчине а затим и њену културно-историјску позадину.

Књигу “Облак цветова” Хироши посвећује Срби Митровићу са којим је пријатељевао и почињао да преводи хаику на српски. Њих двојица су почела преводе хаикуа као берићетни преводиочки дует. Пошто је и аутор ових редова почетком деведесетих доста времена проводио у Србином стану у Капетан Мишиној, дискутујући хаику, биће ми дозвољено да овај кратки приказ завршим мојим хаикуем из тог времена, који је такође посвећен Срби Митровићу:

Сва обасјана,
на зимској клизавици,
Србина соба.

Димитар Анакиев

У Радовљици, 3.12.2016

Friday, July 29, 2016


On the both sides
of the fence the dandelions
grow the same

Haiku by Dimitar Anakiev
Haiga created by Kuniharu Shimizu

Saturday, April 9, 2016


(Ban'ya Natsushi, Jim Kacian, Dimitar Anakiev and Susumu Takiguchi at London-Oxford haiku conference, 2000)


(A review on Gendai haiku and multiculturalism)

Is multiculturalism possible in haiku or writing haiku means commitment to imitating the traditional Sino-Japanese culture, ie. the culture in which Bashoo, Issa, Buson and partly Shiki are immersed? Before a positive answer to this question, it should be noted that cultural mixing in haiku came long before the creation of the concept of Gendai ("Modern"). Many Japanese poets before Gendai phase were influenced by Western culture, even Shiki himself as the originator of the term "haiku". Shiki's concept of "shasei" ("objective sketch"), a method of writing haiku, which has so far kept its importance, is a result of the influence of Western rationalism on Japanese culture during the Meiji when Japan opened to the West. A rationalism of the West did not only have influenced the haiku. Poets of jiyuritsu style were facing very different Western influences. Thus Santoka was very receptive to social ideas that spread from Russia October Revolution, while Ogiwara Seisensei was under the influence of Goethe and German Romanticism.

However, even before the Meiji period we can not talk about haiku as a monoculture product as something that would be "pure Japanese". Such a senseless argument may be represented only by those who do not know the essence of the culture, the people who are not poets themselves ie. creators of culture. Even the founder of the poetic type of haiku, Matsuo Basho, was heavily influenced by Du Fu and Chinese culture in general. Vladimir Devide also wrote an invalid argument, in several places, that " haiku as a poetic type owes nothing to China". It is generally acknowledged that the pace of 5 and 7 syllables is Chinese and can be found in classical Chinese literature, like quatrains incurred during the Tang and Song (it's about 600 years of poetic and cultural creation). Rhythm of 5 and 7 syllables imitate the rhythms of nature (for example: week has seven days and the numbers 3, 5 and 7 were considered "magical"i.e., arising from nature, and those who wrote poetry with the natural rhythms in their poems wanted to show that they follow the paths of nature ie. they are in harmony with nature.) It was poetic, philosophical and political ideal in classical China and later in Japan, and today it is among many followers of haiku poetry. Haiku is in the West still considered as the poetry of fusion with nature and this is a poetic ideal of classical China that Japan and everyone else took over. Other "typically Japanese" haiku element: "kigo" is also of Chinese origin. Following the seasons is a cultural concept that originated in ancient China, and which was later taken over by Japan. Even the concept of Kyoshi Takahama, which defines the thematic spectrum of haiku like Kachi fúei ( 花鳥 諷 詠, "birds and flowers"), that many in the West swear that is the "typical Japanese" and "the only true haiku" is in fact taken Chinese principle of Buddhist art from the Song period Huā, niǎo, yú, chóng ( 花,鳥,魚,蟲) which means: flowers, birds, fish, insects(1)

As we see haiku is, from the very beginning - cosmopolitan, multicultural, world literature, where also gained different cultures during the further development (2). What is distinctly Japanese is a combination of short and long lines (5-7-5), a dynamic connection that allows"golden ratio", ie. symmetrical asymmetry poetic phrases. What's the significance of the appearance of Gendai haiku if multiculturalism is immanent to haiku as well as to other forms of literature? Let us first consider the term "Gendai" which means "modern". Japanese haiku as a modern art evolved much more in the works of Yamaguchi Seishi, Kato Shuson, Shuoshi, Seiho, and other representatives of school Hototogisu founded by "conservative" samurai son Takahama Kyoshi, Shiki’s student. Modernism which representatives of school Shiki-Kyoshi-Seishi etc. offered fully corresponded with his time and the Western concept of modernity, which primarily involved technical development and rationalism. All these esteemed modern masters wrote the following classic simplicity and clarity, while respecting the kigo techniques and 5-7-5 syllables but have also introduced new, modern themes and called their haiku "haiku new tendencies"(Shinko), a style that was formed in Japan in 1931.

Up to the summer grass
wheels of a locomotive
coming to a stop

Yamaguchi Seishi (1933)

Here is the real work of modern art: a rational objective sketch (shasei), form 5-7-5,kigo (summer grass) and industrial landscape of modernism dominated by locomotive, but poem is stillmoving away from the concept of "flowers and birds" because it speaks about new industrial world that emerge, but must not step into nature and impair it.

I kill an ant
and realize my three children
have been watching.

Kato Shuson, kigo: ant

Juste au moment où le sermon
A finalement sali mes oreilles Le

Mizuhara Suoshi, kigo: le coucou (cuckoo)

With these poems of true modernism, which occurred between the two wars, haiku has slightly moved away from its concept of "flowers and birds" in the works of student Takahama Kyoshia, has become much closer to Western humanism and at the same time spoke the language of modern man without having left the concept of "kigo" and a 5-7-5 form. Everywhere present "flowers and birds" are in harmony with Western civilization. But there is also a haiku that did not celebrate "harmony", but criticized it, talked about disharmony. Here's another classic Japanese haiku modernism: Santoka Taneda , a Zen Buddhist monk, known for his informal haiku radical humanism. In this famous antiwar poem about returning soldiers to Japan after the occupation of China, rhythm is irregular, kigo do notexist.

Legs and arms
left in China – you are back
to Japan

Santoka Taneda (1939)

We can see that modernism in Japanese haiku had existed long before Gendai haiku, and that it didn’t call itself "modern" but "nouvelle haiku" and "haiku with new directions, new tendencies,"Shinko". On the other hand, when it appeared after the Second World War, Gendai haiku is called "modern" although really it was not. Tohta Kaneko, the founder, embraced the irrationalism and hermetic speech on the basis of its "modernity". Essentially Gendai corresponded to the postwar directions in European literature such as Dadaism and Surrealism, when the poet is unable to accept the reality that was marked by war and destruction. This is the essence of Gendai: rejection of reality and escape into fantasy and mystification. In postwar Japan, the problems were not only material destruction and war victims but also the complete defeat of a cultural tradition in whose name the war was fought and the arrival of a new culture of American capitalism, which has taken a dominant position. An appropriate philosophical and poetic equivalent for a new era should be found. Talent and longevity Tohta Kaneko enabled Gendai to overcome a mere revolt and an escape from the world through time, to create and expand and become an alternative to the mainstream of Japanese haiku that was deeply anchored in (defeated) tradition.


First of all Gendai left the concept of harmony with the nature and declared the chaos of its principle. God is harmony, but chaos is the devil, and they have chosen for themselves the role of the devil in the Japanese literature. If the classic haiku propagated the unity of words and deeds, Tohta Kaneko (bank employee!) spread the freedom of imagination and creation of new worlds. If Buddhism propagated birds, flowers and insects as the main themes suggesting thereby rejecting violence (so Basho was writing about wild violets on a mountain trail) Tohta Kaneko began to write demons: bloodthirsty beasts have become a constant of his haiku. If the classic haiku was based in the METAPHOR, Gendai has expanded to ALLEGHORY as the basis of his term. Buddhist simplicity and clarity has been replaced by a vague emotional vigor.

Japanese plum bloom my lake:
blue sharks swim everywhere tiger’s shadow next to it
through the garden so black

Tohta Kaneko

Rejecting Buddhism Totha Kaneko and generations of his followers declared the original Japanese pagan religion (animism, Shintoism) for the basis of their haiku (maybe haiku in general). Gendai poets rejected "kigo" as a side effect (Chinese), and when it is used, it loses its primary sense of harmony with nature. A similar attitude is towards the 5-7-5 form which is rejected "in principle", even when it exists in their poems (99% of Japanese haiku is composed in 17 syllables). Obviously it is a poetic program that does not need to have its source in poetic practice.

If we exclude the poetic highlights, such as Tohta Kaneko, and talk about the importance of Gendai then certainly we have to see further democratization lines of haiku, as the de facto programmatic multiculturalism in haiku. Although multiculturalism exists in haiku all the time, different cultural influences are still staying attached to the Buddhist worldview, as if haiku outside of Buddhism can not exist. Gendai has shown that haiku can exist without Buddhism. The door of real ideological differences in haiku poetry have been opened and that means that haiku can exist independently from Japanese culture. Gendai is perhaps cosmopolitan real chance of haiku.

Today's Gendai’s Association prints in their anthologies even Shinko’s authors (authors of the New Tendencies) as if they belong to Gendai school even though it is not historically accurate, but it is incorrect programmatically too (Santoka was a Buddhist monk, and Ozaki Hosai etc.). Obviously, to increase the importance of Gendai, many "details" are becoming irrelevant, so today any deviation from the Chinese tradition in the history of haiku is immediately declared as a Gendai (3). In this way, Gendai seems like a bigger movement than the de facto is (4). Sino-US strategic and economic rivalry helps to fabrication of historical facts so any deviation from the Chinese tradition immediately promotes in "pro-American" Gendai.

And this confusion is certainly aided by the fact that American haiku poets, traditionally Buddhists, are today torned between patriotism and Buddhism. However, ideological pluralism of haiku is a significant achievement, which will always give meaning to Gendai direction irrespective of the political (mis) use.

2. Dimitar Anakiev: „What Are the Values of an International Haiku Community“, Modern Haiku 43. 2, 2012
3. Gendai Haiku Association „Japanese haiku 2001“
4. Gendai Haiku Association „Japanese haiku 2008“

(This article is for the first time published in English and Serbian in Haiku Novine Vol.22, No.30, spring-summer, 2016)

Saturday, March 19, 2016


All these crocuses
speak about the ground Soviet
constitution of 1918

- - Dimitar Anakiev

Sunday, January 17, 2016


Cvet forzicije
tako dražesan, budi
i mrtve oči

Forsythia bud
so adorable, awakes
even the dead eyes

Dimitar Anakiev