Monday, June 10, 2019

HAIKU TO THE KING OF BOSNIA

Haiku and haiga by Dimitar Anakiev


Please, King of Bosnia
declare humanitarian crisis,
save the refugees.
- - - Dimitar Anakiev, 6/10/19





Sunday, June 9, 2019

Theresa's freedom

Exceeding
Theresa's freedom --
hot sun of June
- - - Dimitar Anakiev, 6/9/19





FOUR POLITICAL HAIKU FOR THERESA SMALEC

Haiku and haiga by Dimitar Anakiev:


1.
"Can a nation be free
if oppress other nations?"(1)
I asked a wild flower. (2)


(1)quatation by Vladimir Ilich Lenin
(2)the haiku is first published in 2013 in renga with Zinovy Vaiman:
http://kamesanhaikublog.blogspot.com/2013/07/mending-holes-of-my-raincoat.html

2,
Liberalism
of white snow - in March
enslaved flowers.

3.
My dog's Statue
of Liberty: a piece of
upstanding shit.

4.
Haiku and Palestine
two precious things with
the same destiny.


Tuesday, June 4, 2019

ОСМЕХ ЈАКУЗЕ, хаибун







Димитар Анакиев
ОСМЕХ ЈАКУЗЕ, хаибун

Пробијам се,
пробијам се и даље
зелена шума
Сантока

Прешавши у сумрак реку Кума у покрајини Јацуширо на острву Кјушу, путујемо према градићу Хинагу у којем је познати песник Сантока¹ волео да борави. У Хинагу је записао: “Преноћиште је добро, и купатило је добро и људи су добри; када бих овде могао да живим до своје смрти.”

Изађосмо из
тунела право у ноћ –
градић Хинагу.

У центру града љубазни крчмар одведе нас до хотела за бескућнике у којем је Сантока одседао. То је двоспратна дрвена кућа под називом “Плетионица”: у приземљу је скромни дневни боравак и кухиња а уске дрвене степенице воде нас до места за спавање на потпуно празном горњем спрату. Ту је, у Сантокино време, умело да преспава и двадесетак људи. Време је стало и прошлост је оживела. Какав срећан тренутак.
Недалеко од Плетионице налазио се онсен² у којег је Сантока волео да залази. У његовој гардероби су биле старе дрвене кутије са једноставним кључаоницама а омањи базен био је обложен тиркизно плавим керамичким плочицама, очито прилично старим. Неке плочице биле су поломљене а неке је била захватила браонкаста корозија налик на густу пучину. Била је то патина радничког купатила и осећај је био домаћ. Око базена било је 5-6 славина за умиваље, мала пластична седала и сунђери. У базену је било пар старијих људи. Након сапуњања тела и испирања, следило је опуштаље у топлој води у којој уморно тело нестане а ум се преда снивању... За тренутак поново је оживео Сантока...
Касније, у уској уличици сусрећемо веселе младиће у кућним хаљинама и дрвеним нанулама. Поделили су нам широке осмехе и наставили према купатилу.

Напуштајући
купатило Сантоке
осмех јакузе³.

¹Танеда Шоићи – Сантока (1882-1940), зен монах и вечити луталица, песник слободног стила
²онсен – јавно купатило
³”Ја-ку-за” означава бројеве “осам-девет-три” губитничка комбинација у јапанској игри са картама. Симболично, реч “јакуза” означава оне којима живот није доделио добре карте, губитнике и криминалце. Пошто јакузе живе изван система морају бити организовани у кланове, што није важило за песнике.

ПОЉЕ ЦРНОГ ЛУКА, хаибун




Димитар Анакиев
ПОЉЕ ЦРНОГ ЛУКА, хаибун

Ако будете шетали северним Кјотом, делом знаним као Китајама, можда ћете недалеко од ботаничке баште опазити човека средњих година како надзире поље црног лука засађено пред његовом кућом. То је Бранко Манојловић, српски песник који већ подуже живи у Кјоту. Иако је црни лук важан за српску културу – не могу се сетити ни једног јела у којем се не ставља црни лук – Бранко није посадио тај лук већ незнани комшија и две године је прошло од тада а лук је необран и даље био ту.
Поље црног лука заокупљало је и моју пажњу: са прозора своје себе, у време док сам боравио у Кјоту, и тада становао код Бранка, сваки дан сам гледао у поље презрелог лука које је изгледа било ту да би нас упозоравало на нешто што није очигледно а присутно је и важно.
Гледајући са прозора расквашено поље црног лука – киша тек бејаше престала – записао сам хаику:

Другу годину
црни лук труне – ко ће
да га обере?

За доручком Бранко бејаше нерасположен и очигледно неиспаван са тамним подочњацима испод очију. Док сам себи мутио чај и упитно га гледао како у журби испија кафу и одлази на посао, гурнуо ми је пресавијен папирић прозборивши “хаику од ноћас”...

Нема ми сна...
Поље црног лука
напала олуја.

Приметио сам да је Бранко у некој посебној вези са пољем црног лука али о томе нисмо расправљали. Једно поподне опазио сам да се шета око поља лука и као да загледава сваку главицу, свако зелено перо које се наперило према небу понаособ. Следеће јутро добио сам опет смотуљак папира на којем је писало:

Групна фотографија:
ми смо црни лукови што
са надстрешнице висе.

И сам сам писао хаикуе на тему поља црног лука које као да је владало нашим мислима и емоцијама. Онда сам са друге стране улице којом је пролазио аутобус бр.4 приметио мали шинтоистички храм постављен вероватно из разлога сујеверја. Налик на хришћанске капелице, подизали су их локални људи, овај је био наслољен на комшијску кућу.
Када сам полазио из Кјота оставио сам Бранку овакав хаику:

У Китајами
поље лука надзире
неки шинто бог.

Не знам да ли је данас то поље лука тамо. Ако случајно јесте, Бранко га сигурно и даље обилази.

13.4. 2019 Кјото/Радовљица

Monday, June 3, 2019

ХАЈДУЧКА ТРАВА (хаибун)

Димитар Анакиев
ХАЈДУЧКА ТРАВА (хаибун)


Једног давног зимског јутра, у праскозорје, обучен у сивомаслинасту униформу, изашао сам из воза на залеђени перон станице у Радовљици. Испод првих корака мојих војничких чизама зашкрипао је снег а свуда где је поглед досезао била је белина: бели врхови Јулијских Алпа, бела магла изнад смрзуте реке у долини... За јужњака који је у једној ноћи пропутовао хиљаду километара био је то поглед неизмерне а ипак негостољубиве лепоте.
Тек што сам завршио студиј медицине – било ми је двадесетседам година - био сам послат на одслужеље војног рока а ускоро, завршио сам у правом рату. Након победе национализма и распада Југославије наставио сам у Словенији изолован живот у политичкој немилости. Људи су ме углавном заобилазили и цели мој емоционални живот испунио је по свему изузетни тукседо мачак коме сам наденуо име Момчило. Преживели смо заједно скоро шест година. Био ми је најближи рођак и најбољи друг, мој учитељ... Стојим сад крај његовог гроба.

Расте из гроба
мог мачка Момчила
хајдучка трава

ХРАМ ЗА ГЛЕДАЊЕ МЕСЕЦА, хаибун



(фото: Димитар Анакиев)


Димитар Анакиев
ХРАМ ЗА ГЛЕДАЊЕ МЕСЕЦА, хаибун

Са железничке станице Ниши-Напори идем истоименом улицом Токијског кварта Аракава. Са обе стране улице цветају трешње и човеку је одмах угодно око срца на том брдашцу, као да је у близини своје куће. Дан је сунчан и распеван. Преко пута улаза у храм Хонгјођи, на почетку улице, неки човек је уградио пећ на дрва у свој миниатурни комби и на њему је кувао и продавао локалну храну.
У храму Хонгјођи умро је Нићирен Сонин, оснивач истоимене школе будизма и зато је храм један од кључних за припаднике ове секте... Уђох кроз стара дрвена врата и налетех одмах на камени споменик мачки, а у близини, у шимшировом жбуну, спавале су још две мачке: смеђа и црна. На десној страни храма, на рубу гробља које се налазио изнад железничке пруге, стајао је још један споменик мачкама...
Песници посећују ово место због лепог погледа на месец. Отуда назив овом храму Цукимидера¹. Међутим, Кобајаши Иса је у њему записао:

Пролећна измаглица –
надзорник градитељ гледа
са своје гомиле.

Изгледа, да се је због магле која му је затварала поглед на месец осећао као Доукан, градитељ Едо замка. А песник Сантока записао је:

Олакшање видети
месец тамо горе –
овде сам у Токију.

Храм је био затворен. Обишао сам га са свих страна и прошетао гробљем а онда сам се вратио до мачака које су спавале. Питао сам се да ли је Нићирен волео мачке? Одмах у продужеку улице налазио се познати “мачији кварт”.

Неиспаване
мачке да ли су ноћас
гледале месец?

27.3.2019

Цукимидера¹ - Храм за гледање месеца.