Sunday, December 28, 2008

SWASTIKA


Jedan od zadnjih postova ove 2008 godine, možda baš i zadnji, posvećujem i vezujem za jedan drugi blog, japanski, pesnika Ban'ye Natsuishia. Radeći izbor mojih haikua za prezentaciju u svom časopisu Ginyu No.41 on se rešio da izdvoji jedan od haikua i objavi ga na svom blogu. Zašto je to bitno, i baš za kraj ove godine: zato što taj haiku odražava moju vitalnu spoznaju da je na postkomuističkom Balkanu zavladao fašizam: što otvoreno, što potajno, što javno, što tajno, i da čak u jednoj državi još vlada ratno stanje i traju borbena dejstva ( specijalnog rata ) prema susedima. Ratovi 1991-1999 nisu se iscrpeli, nastupilo je samo primirje, da citiram Filipa Davida. Ta gorka spoznaja, uz moje lično gorko iskustvo jednog od susednih fašizama, napisali su taj haiku koga smatram posebno važnim. Evo tog haikua u srpskom originalu, u prevodu na slovenački, a zatim prenešen zapis sa Ban'yinog bloga na japanskom i engleskom:

Na Balkanu
u ime rustike
rastu svastike

Na Balkanu
v imenu rustike
rastejo swastike

Dimitar Anakiev

アナキエフの俳句を和訳する

<< 作成日時 : 2008/12/23 22:06 >>

驚いた ブログ気持玉 2 / トラックバック 0 / コメント 0
ディミータル・アナキエフ(Dimitar Anakiev)の俳句を、「吟遊」第41号のために10句和訳する。旧ユーゴ分裂後の彼の経験に基づく、なかなかアイロニカルな俳句だ。

そのなかの1句を下に。

in the Balkans                
calling the name of rustic
swastikas grow

Dimitar Anakiev


バルカン諸国で
田舎者の名を呼ぶと
鉤十字育つ

ディミータル・アナキエフ

彼は現在、社会派ドキュメンタリー・フィルム作家。

PS. U trenutko dok ovo pišem Ban'yin post na njegovom blogu je obišlo 50 čitalaca. Zainteresovani mogu da pogledaju blog BanyaHaiku na adresi:

http://banyahaiku.at.webry.info/200812/article_35.html

Sunday, December 14, 2008

HAIKU OD 14. DECEMBRA 2008.

Zimska kiša






HAIKU OD 14. DECEMBRA 2008.

Dimitar Anakiev


Da izadjem iz
samoga sebe: nebom
lete pahulje.

Onkraj haosa
mojega života su
ostaci snega.

Zimska bujica
preseče me napola:
kiša i sneg.

Kroz zimsku kišu
ova ptica odlete
u nepoznato.

Na golom granju
pupoljci zimske kiše
blagih pogleda.







Monday, September 22, 2008

KARTEZIJANSTVO I HAIKU

Portret René Descartes-a, autor Frans Hals, 1648.


Čini se da današnja raširenost haikua govori o potrebi modernih ljudi za izlaskom iz apsoluta kartezijanskog sveta koji vlada planetom i koji će je možda i uništiti. Taj svet smatra sebe jedinim svetom i časti ljudski um kao svetinju ( cogito ergo sum ).
U tom kraljevstvu racija, kraljevi racija vladaju jednako despotski kao i "primitivni" despoti, kojih se gnušaju. Zaslepljeni jakim svetlom uma, koje je počeo da časti Cartesius tj. Rene Dekart (
1596 – 1650 ), otac moderne filozofije, čovek je oslepeo za sve drugo, izgubio mnoge sposobnosti i, kao i sam Cartesius koji je veliki deo života proveo u krevetu, razmišljajući, život svode na misao i mišljenje.
Moram iskreno priznati da i sam bolujem od cartesicitisa, te opake bolesti modernog čoveka a haikuem se u stvari lečim jer haiku pretpostavlja sintezu analizi i reintegriše analitički rascepkanog čoveka u svet. Dali današnji postmoderni svet sa mnogim fokusima omogućava paralelni suživot kartezijanaca i "primitivnih" ljudi-tako nazvanih jer slave drugačije bogove i muze ? Da li osionost i pohlepa kartezijanaca može splasnuti ? I da li današnji čovek priključen na mašine može izlečiti sebe od cartesicitisa ? Da li je to potrebno ?

Jutros sam hodao pašnjacima oko Save i čudio se svetu, a sledeće zabeleške su medicinska preskripcija:

NA PAŠNJAKU

približavanje
i odaljavanje
od krava
*

perspektiva reke
*

stena u reci
*

pišam nasuprot vodopadu
*

hodajući pašnjakom
prolazim
izmedju dve krave
*

Kamesan


Tuesday, August 26, 2008

AMERIČKI SNOVI

Današnji globalni svet skoro u celini reflektuje tzv. američki san. To je u velikoj meri san skorojevića i dodjoša, siromaha u džepu ali još više u duhu, o materijalnom bogatstvu. U ime tog sna se osvaja, ubija, krade, laže i vrše genocidi. To su snovi belačke hrićanske kulture koja se je imperijalno širila raznolikim krstaškim i osvajačkim ratovima, podjarmljivala narode asimilujući ih prisvajajući tudje teritorije i bogatstva. Zbog tog sna više od 200 godina traje zakoniti genocid nad Indijancima u Americi... Kada je otomanska država 1915. izvršila genocid nad Jermenima, pobivši u kratkom vremenu više od milion ljudi, tadašnji američki ministar inostranih poslova Robert Lensing izjavio je, citiram: Suština suverenosti je u otsustvu odgovornosti. Drugim rečima, onaj ko fizički vlada nekim prostorom može tamo da radi šta hoće - ne odgovara nikom, sem bogu. ( A kod boga znamo kako je: gurneš popu pare pa si problem savesti rešio, ili sazidaš crkvu i sve u redu - hrišćanske crkve po svetu, svih provenijencija, su više dokazi zločina nego religioznosti ). Zanimljivo je da logiku suverenosti listom preuzimaju svi balkanski ratni zločinci, nesudjeni državnici svojih banana država. Njihove odbrane u Hagu zasnivaju se na izjavama: A kako Amerikanci mogu /da ubijaju, kradu i lažu / a mi ne možemo ? Ovakva, kaubojska, skorojevićka - po svemu nakaradna - logika je dobar pokazatalj plitkosti naše ( naveliko opevane i naširoko hvaljene ) kulture. I kad pominjem reč kultura, hteo bih da dodam i ovo: kultura Severnoameričkih Indijanaca stara je više od 16 000 godina i sigurno je najstarija živa kultura na svetu. To je kultura suptilnog saživota sa prirodom u okviru koje je priroda postala jedina njena crkva. Po tome ova kultura potseća i na japanski šintoizam. Samo zahvaljujući tako dubokim kulturnim korenima Indijanci su mogli da prežive genocidni materijalizam belaca i većinom ostanu takvi kakvi su. Njihovi hiljadugodišnji snovi, toliko različiti od 'američkog sna' nastavilu su da žive sa njima. Snovi ljude čine takvim kakvi su. Danas sam u svom američkom blogu: http://weblog.xanga.com/dimitaranak zapisao haiku o američkim snovima:


Američki san o bogatstvu.
Čeroki sanjaju o slobodi.
San crnca da postane belac.
Šta sanjaš ti ?


Dimitar Anakiev


PS. Amereičkih Indijanaca danas ima oko 2,7 miliona. Od nekada 3 000 plemana ostalo je zvanično 550. Neka od tih plemena su pred izumiranjem, imaju po stotinak ljudi, medjutim neka su uspela da održe svoju snagu: Čeroki i Navaho, na primer, imaju svaki po 300 000 ljudi. Bez obzira što se situacija razlikuje od rezervata do rezervata, i što su se mnogi Indijanci izvan rezervata asimilovali u belačku kulturu novca, uspeli su u velikom delu da prežive zajedno sa svojom kulturom prirode.

PPS. Ako nam je u ova globalna vremena već svima sudjeno da živimo u američkom zagrljaju, imamo izbor kojim američkim snovima ( i vrednostima ) želimo da pripadnemo: kaubojskim ili indijanskim. Što se tiče haiku pesnika čini se da je odgovor na dlanu. Zato je mislim besmisleno ( ako ne i nemoguće ) odbacivanje Amerike. Ali unutar nje treba naći one njene delove koji po vrednostima ne pripadaju kaubojskoj logici današnjog sveta.

Monday, August 25, 2008

STAZA INDIJANSKIH SUZA


( Mapa pokazuje "Puteve Suza" tj. depotacije američkih indijanaca rade pljačke njihovih zemljišta )

Američki predsednik Andrju Džeferson potpisao je 1830. zakon o deportaciji pet velikih indijanskih plemena u rezervate, koje su im kasnije takodje ( suprotno ugovoru ) ili oduzeli ili smanjili. Tako je sproveden prvi takoreći "demokratski genocid", podržan od senata iako ga je američki ustavni sud smatrao nezakonitim. Taj zakon su pripremali i svi raniji predsenici SAD tako da se može smatrati ključnim konstitutivnim delom Američke države i njenom stalnicom. Njegov cilj bio je obična pljačka zemlje tj. "zakonito" otimanje tudje zemlje. Pet velikih plemena: Čiroki, Čikasau, Koktau, Krik i Seminole proterali su sa najplodnije američke zemlje i teritorije velike kao Zapadna Evropa. Indijanci, a posebno Čeroki - nacija visoke kulture koja je tada imala i svoje pismo, novine i literaturu - zovu to "preseljenje" Stazom Suza ( Trail of Tears ). Indijanci su bili proterani vojskom iz svojih staništa, dovedeni u koncentracione logore, a onda iz logora pod pratnjom sprovedeni do suve i puste prerije srednje Amerike. Tokom zimskog puta od preko 2 000 km bili su i bezobzirno ubijani, samo Čeroka je usput stradalo više od 4 000. Zanimljivo je da su Indijanci opstali tokom sledećih 200 godina genocida na svojim pustim teritorijama odbijajući da prihvate "zakone civilizacije" iako i danas, u srcu kapitalizma, više od 50% stanovnika rezervata živi ispod granice siromaštva. To mogu samo narodi izuzetno jakog duha i kulture. Po tome su američki Indijanci svojevrsni heroji današnjeg sveta i simbol naše, zapadne, pljačkaške, civilizacije. Ali u rezervatima Indijanci ne priznaju privatnu svojinu - sve je kolektivno - i može se reći i da su američki Indijanci i poslednji komunisti na planati ( reč je o prirodnim komunama a ne o marksističkim ). Sledeći haiku posvećujem pesnikinji iz plemena Čiroki ( Cherokee ) koja se zove Marta U-mesec-zagledane-brade ( Martha Moongazer Beard ) koja i danas piše dirljive pesme o stradanju svog naroda, i još jedan haiku koji tematizira Stazu Suza.

Marti

brade još zagledane u mesec
sa 200 godina starim telom
pljačke i genocida


na kraju Staze Suza -
suze naterane da postanu
bižuterija

Dimitar Anakiev


PS. ovi haikui su originalno nastali na engleskom, i objavljeni su u mom američkom haiku blogu: http://weblog.xanga.com/dimitaranak


HVATAČ SNOVA - 3 haiku

Na slici: hvatač snova


šest republika, nebo
i Jadransko more
prodati za novac

genocid nad
1,219,000 snova
prećutan

na rasprodaji
indijanski hvatač snova
-3,95 $


Dimitar Anakiev

Sunday, August 24, 2008

RUSTIKA ( 2 ) - tri politička haikua


















mekeću, mekeću,
mekeću -
ratni zločinci

na Balkanu
u ime rustike
rastu svastike

botaničari i astronomi
nalaze nova imena
za ratne zločine

Dimitar Anakiev



Thursday, July 31, 2008

TRI POLITIČKA HAIKUA - Na temu balkanske rustičnosti



SEOSKA IDILA



















Sa dušom punom kozjeg mleka
rustični heroji
pune zatvore


Iz opanaka
preko frižidera
do Haga


Iscepasmo košulje
pa sašismo
dve tri nacije


Dimitar Anakiev


LEDENI STRAH - Haiku kalendar (27)



LEDENI STRAH/zima,život [ led, ledenice, inje, ledeni strah ]

Kako to biljka
prikriva ledeni strah
od nestajanja ?

Tomislav Mijović


Tomislava Mijovića sam par puta u ovom blogu pretstavio kao pesnika lirske meditacije a uzimao za primer njegove haikue koji su bili objektivne skice. Gornji haiku je medjutim meditativan, u njemu pesnik kroz proces poistovećenja sa prirodom projecira svoje misli na biljni svet i tako ga personifikuje. Izmedju velikog broja sličnih pesama uzetih iz knjige U blagosti i osami, najdublji utisak ostavljaju meditacije na reci, koje su na žalost prečesto sasvim apstraktne. Gornja pesma medjutim ima kigo i sasvim je moguće da nije primarno nastala u autorevoj psihi ( kao ekspresija, dakle ) koja se suočava sa prolaznošću već da je prva pomisao nastala pri pogledu na smrznuto bilje ( kao impresija ). Kigo ledeni strah ne deluje kao veštačka retorična figura jer često u životu čujemo da se neko smrznuo od straha. Bilo da je po nastanku ova pesma expresivna ili impresivna ona pokazuje dobru kigo tehniku. Upotreba kigoa nam omogućava, dakle, gradjenje složenih metafora, ali takodje i izražavanje jednostavnih, svokdnevnih misli koje opredmećene kigoom dobijaju na plastičnosti, uverljivosti i konkretnosti.

Wednesday, July 30, 2008

SEVERNI VETAR - Haiku kalendar (26)


Na slici: Nel Whatmore, Severni vetar




SEVERNI VETAR, zima, nebo [ severac, košava, bura... ]













Gradsko djubrište.
U grlić prazne flaše
svira severac.

Tomislav Mijović

U prethodnom postu sam pomenu Tomislava Mijovića kao pesnika koji progovara iz izbrušene forme. Ovaj haiku to potvrdjuje. Za Srpski haiku kalendar je haiku zanimljiv i zbog toga što je slika koju pesnik ocrtava vrlo skladno komponovana na način da namera sezonske reči, kigoa, severac, biva vrlo dobro postavljena u kontekst cele slike. Slika gradskog djubrišta čini se idealno nadjenom
ilustracijom namere kigoa, jer je to slika pustoši koju donosi zima. Na svaki način uzorna pesma koja može poslužiti kao školski primer upotrebe kigoa u haiku. Zanimljivo je primetiti i dinamičnost pesme, koja deluje više kao kratki film nego kao statična slika. Pesnik počinje pesmu sa filmski poznatim uvodnim kadrom u totalu ( establishing shot ) - širokom slikom djubrišta a zatim njegova kamera prilazi, putuje do detalja - flaše, gde nas upoznaje sa glavnim likom ove scene: severcom i sa tim šta junak ove pesme-filma radi: svira u flašu. Zato treba biti oprezan kada haiku imenujemo slikom; haiku jeste slikovit ali nikad samo slika. Mnogo preciznije je opredeliti haiku rečju metafora nego slika. U gornjoj pesmi je takodje metaforička pesnička figura personifikacije, koja je zapravo tačka spoja pesničke duše sa vidjenim prizor, tačka u kojoj pesnik i prizor postaju jedno. Veliko zadovoljstvo je sakupljati i čitati vrhunce srpskog haikua: za mnoge kod nas verovatno iznenadjujuće puno haiku poezije na izuzetno visokom nivou, takve koja stoji uz rame japanskom haikuu.

LETNJA NOĆ _ Haiku kalendar (25)


Na Slici: Vincent van Gog: Noćna terasa u Parazu


LETNJA NOĆ/leto, doba godine
















Bučna letnja noć.
Ko koga doziva, ko
se kome javlja ?

Tomislav Mijović


Tomislav Mijović se po mojim saznanjima predstavio kao zreo haiku pesnik u svojoj prvoj zbirci haikua U blagosti i osami ( Prosveta, Niš, 1994 ) u kojoj je bilo oko 400 pesama i posle nastavio da publikuje kvalitetne haikue u Haiku novinama. Mijović je takodje od onih pesnika koji koriste haiku za meditaciju ali za razliku od kolega slične provinijence koji uglavnom formu poštuju samo toliko koliko im treba da saopšte svoje meditivne utiske, Mijovićovićeva polazna tačka je striktna forma 5,7,5. Njegovo baratanje formom zaslužuje poštovanje i predstavlja uzor ozbiljnog literarnog shvatanja haikua. Gornju njegovu pesmu citiram jer je po mnogo čemu jedinstvena: naime, oslikana je zvukom. Kao takva zaslužuje mesto u Srpskom haiku kalendaru. Vrlo retko vidimo da je zvuk osnovna čulna percepcija u haiku pesmi, jer haiku se uglavnom shvata kao pesma bliska slikarstvu. Ako je dakle slikanje zvukom moguće, onda je primer gornja pesma koja već u prvoj reči prvog stiha počne sa bukom pa nastavlja sa dozivanjem u drugom stihu i javljanjem u trećem. Ova zvučna slika dakle govori vrlo precizno o suštini letnje noći, hvatajući njenu dušu, kada su ljudi do kasno na ulici, šetaju, pričaju, muzika trešti a dozivanje i dovikivanje ne prestaje. Inspirisan zvukom letnje noći pesnik ju je zvučno i oslikao. Kad pominjem slikanje, njegovu knjigu U blagosti i osami oslikao je poznati niški slikar Miroslav Andjelković, i u primeru te zbirke možemo opet videti kako plodne simbioze su pesniško slikarske, a posebno u haikuu.

ZELENE JABUKE - Haiku kalendar (24)


Crtež Slavoljuba Stankovića: Jabuka, 1999.


ZELENA JABUKA/leto,život


Kolona vojnika
omamljena svežinom
zelenih jabuka.

Bojan Jovanović


Teško je opredeliti Bojana Jovanovića
a ne spomenuti njegovu javnu tihost i izuzetno obimno i kvalitetno haiku delo. Po gruboj proceni u tri svoje zbirke koje sam video
( Propoved mrava 1993, Peščana majka 1996, Kuća iz oblaka 1999, sve tri izdate u niškoj Prosveti ) objavio je oko 1200 haikua vrlo ujednačenog kvaliteta. Bojan je pesnik lirske meditacije sa prirodom, medjutim, i svakodnovni život ulazi u njegove haikue. Pročitao sam vrlo pažljivo sve tri njegove knjige ( prve dve sam dobio od Dobrivoja Jevtića, tadašnjeg urednika Prosvete, dok mi je treću poklonio autor sa posvetom prilikom promocije u Nišu )
i pronašao obilje pesničkih ideja od kojih mnoge plene svežinom opažanja. U tom obilju meditacija ( koje autor naziva tvarke kao da želi da istakne da su to pesme bliže prirodi nego kulturi, literaturi, dakle, da i nisu pesme ) izdvajam gornju pesmu za Srpski haiku kalendar koja mi se čini uopšte najbolja medju njegovim pesma iz sledećih razloga: prvo, jednostavnost izraza. Bojan ima mnogo pesama sa vrlo atraktivnim ( zenovskim ) idejama u kojima paradoks vidjenog upravo bode oči. U ovoj pesmi ne opažamo ništa specijalno, niti atraktivno. Dalje, u mnoge od svojih pesama Bojan zapisuje dvodelno, gradeći neku vrstu mehaničkih jukstapozicija. Gornja pesma je po svom karakteru običan jednodelni, pravolinijski iskaz i zapisan kao najobičnija skica vidjenog. Medjutim, ovaj haiku ima u sebi nešto zlobno ( izraz pozajmljujem od jedne slovenačke kolegenice izrečen drugim povodom za drugu pesmu, ali mi se dopao ). Zlobno znači u prvom redu nešto skriveno. Ali u redu, skrivena značenja nisu novost u haiku. Ovde je bitan karakter tog skrivenog značenja i taj karakter je zloban. Odmah u oči pada sezonska reč - kigo: zelene jabuke. Skoro da možemo osetiti i njihov kiseli ukus od kojeg nam se usta već refleksno skupljaju. Upitamo li se za nameru reči koju u sebi ima svaki kigo odmah nam padne napamet nezrelost plodova ( usta su se već skupila ). Principom unutrašnje, prirodne jukstapozicije ova reč se poredi sa opštim simbolom, to je reč: vojnik. Vojnici nisi plastično opisani poput jabuka vec dati uopštenim izrazom vojne kolone. Medjutim kigo je već preneo boju i na vojnike čiju uniforma ozeleni, a takodje je preneo i svoju nameru: nezrelost. Dolazi do potpunog izjednačavanja smisla jabuka i vojnika. I pošto su vojnici omamljeni jabukama, ništa normalnije nego očekivati da će neki od vojnika pružiti ruku i ubrati jabuku. Ta namera, iako nije napisana, već je utkana u sliku. I tu se pojavljuje zloba. Prerano otkinuta jabuka simbolizira i preranu vojničku smrt. Vojnik bere jabuku ne znajući da bere sebe, da je izabrao smrt. Ova jednostavna, gotovo pastoralna skica na vrlo skriven način tematizira preranu vojničku smrt. Vojnici su zapravo omamljeni svojom smrću ! Po svemu izuzetan i svojom jednostavnošću spektakularno dubok haiku.

15 GODINA 'HAIKU NOVINA' - Sećanje na prvi broj


( Na slici: prva strana, prvog broja Haiku novina )


Prvi broj Haiku novina izašao je oktobra 1993. u Nišu.
Tiraž prvog broja bio je 400 primeraka a novine su imale 12 stranica formata A4. Medjutim, bezmalo sve rubrike i koncept časopisa isti je kao danas. Sećam se kako smo sa Slavoljubom Stankovićem danima sedeli u njegovom ateljeu u podkrovlju kuće u ulici Stanoja Bunuševca i rešavali dizajn. Ja sam donosio odluke ali me je Slavoljub, koji je pre toga radio kao grafički urednik u dnevnom listu ( niške Narodne novine ), obučavao objašnjavajući šta znači ako stupci budu ovakvi, šta će biti ako slova budu onakva itd. - pristupili smo sasvim profesionalno radu kao da udaramo temelj kuće koja će trajati hiljadu godina. Ništa nije bilo na otprilike, a Slavoljub je voleo da ponavlja poslovicu, svoj umetnički kredo: Kako počneš tako traješ. Onda smo otišli u Slavoljubov bivši kolektiv, Narodne novine, gde su nam ljubazno pokazali tj. meni, ceo proces izrade, pravljenja preloma i štampanja. Zahvaljujući tako temeljitoj pripremi ušao sam u izdavanje Haiku novina osećajući se već starim, iskusnim urednikom koji zna sve o novinama, izdavaštu i uredjivanju. Ali, šalu na stranu, ta temeljita priprema i dobar kolektiv koji se vremenom stvarao, verujem da su bili i ostali zdrav koren na kojem je Dragan, opet u krugu vrednih saradnika - čiji stalni član je Slavoljub ostao do danas, nadzidavao i istrajavao kroz sve dnevno političke i istorijske muke.
U vreme izlaženja prvog broja inflacija u Srbiji je bila milionska. Moja lekarska plata koja je u nekoliko godina pala sa 2200 DEM na 500 DEM iztopila bi se zbog inflacije za nekoliko dana. Kad je čovek tada dobio platu trebao ju je odmah pametno potrošiti ( najbolje kupovinom maraka, ako je moguće ), a račune platiti što kasnije. Takva je bila taktika i situacija života. Ipak, tih 500 topljivih DEM za ondašnju Srbiju nije bilo malo para, naprotiv ( "Moja platica, moja slobodica"). Tako da mnogi nisu shvatali da ostavljam lekarski posao i okrećem se nekakvim novinama, a o haiku ih većina tada u Nišu nije ni pošteno čula. U kući mojih roditelja je vladalo opsadno stanje, jer su mislili da sam poludeo, a isto sam čuo i od kolega pesnika i književnika koji su za nešto manje pare sedeli po lokalnim redakcijama koje je finansirala država. U to vreme su se niški alternativci sakupljali u knjižari Dom, u suturenu ulice Orlovića Pavla br.20. Ja sam tamo takodje provodio dane i bio glavni inventar. Sećam se komentara devojke vlasnika Doma, koja čuvši šta planiram rekla: Znači Šomi, ti ćeš sad kao XXX. Šomi je bio moj šatravački, 'mangupski' niški nadimak a taj XXX bio je lokalna pijanica koji je dolazio da otspava po par sati u Dom. Takav je bio moj tadašnji rejting i perspektiva. Medjutim, ispalo je sve drugačije. Novine su nailazile na dobar prijem kod svih čitaoca, kao nešto novo, sveže i dobro, a naišle su i na podršku Hirošija Jamasakija, Mome Dimića i beogradskog kluba koji se tada osnivao. Haiku novine su zato svaki broj promovisale u Udruženju književnika Srbije, što je veoma odudaralo od dotadašnjeg javnog života haikua koji je bio ograničen na provinciju ( Požega-Odžaci-Kula). Mi smo iz korena promenili odnos do te pesničke forme koji je do tada bio prisutan. Izašli smo iz samoljubivog svaštakluka dotadašnjeg jugoslovenskog haiku pokreta u kojem su svi hvalili sve, i okrenuli se haikuu kao pravoj literaturi, štampali novine u ćirilici i tražili od pesnika disciplinu i poštovanje literarnih kriterijuma. Počeli smo u stalnoj rubrici da masovno prevodimo i objavljujemo japanski savremeni haiku da bi mogli uopšte da uspostovimo neke vrednosti kojih pre nije bilo nigde, i da prevodimo tekstove autora za koje se pre nije dosta znalo. Kad malo bolje razmislim Srpski haiku kalendar je logična posledica politike haikua koju smo vodili sa Haiku novinama. Istovremeno, ostavili smo i otvorena vrata za kulturnu razmenu sa okolinom jer nam je ta funkcija bila takodje važna. Haiku novine smo prodavali u nekoliko glavnih beogradskih knjižara u, i oko, ulice Kneza Mihajla ( Na Studentskom trgu, i u Gezi Konu su bili glavni prodajni punktovi ), a isto je bilo i u Nišu ( Dom i Svetlost ). Sa prvim brojem počeli smo i javno da objavljujemo adrese japanskih haiku konkursa ( koje su se do tada 'dilale' ispod ruke, za prijatelje ) jer smo želeli da što više pesnika uputimo prema Japanu. I naravno, sledeći dogadjaj od značaja koji će obeležiti Haiku novine je pojava Dragan J. Ristića sa kojim su novine dobile sve što je kasnije on sa njima uspeo da uradi - takodje na krajnje neverovatan način ( možda samo da pomenemm finansiranje od strane Vlade RS, koje je Dragan jedne godine uspeo dobiti - HN su verovatno dosad jedini haiku časopis izvan Japana finansiran od vlade neke države ). Ali o tome neću ja pisati, to će Dragan, kad se jednog dana bude sabirao i oduzimao. Ja sam Haiku novine uredjivao do 1995. a onda je ih preuzeo Dragan, dok sam ja otišao za Sloveniju. Uz sećanja na prvi broj želeo bih da objavim i nekoliko kuriozitetnih haikua iz njega: prvo jedan Slavoljubov haiku a onda i jedan moj reklamni haiku pisan jednom od tadašnjih sponzora Haiku novina, kompjuterskoj firmi Libis g. Miladinovića, i drugom sonzoru - putničkoj agenciji Mondorama:

Skakavac skoči
pred svakom stopom
pre no što zgaziš.

Slavoljub Stanković

Libis kompjuteri-
pišu
haiku!

Mondorama!
Vodi nas pravo
u Japan !
Dimitar Anakiev

PS. Po Bašoovoj kvalifikaciji ovi bi haikui spadali u niži razred, medjutim ja se ne stidim što sam ih pisao - naprotiv, bili su mi dokaz životnosti haikua, koji se eto mogao upotrebiti i za zaradjivanje tj. dobijanje sponzorstva. Kasnije sam još jednom pisao reklamne haikue, ovaj put za Skopsku pivaru, na književnom konkursu čija tema je bila ako se ne varam 'Sakam skopsko' ili nešto slično. Ti haiku su bili i malo višeg ranga od gornjih (kojima takodje nisam nezadovoljan ), inventivniji i maštovitiji ( sada ih nemam više, izgubili se ) a bili su objavljeni u knjižici koju je zatim objavila Skopska pivara. Svašta čovek može da radi sa haiku !

ĐAVOLA VAROŠ - Haiku kalendar (23)

(Đavola varoš, foto: Dejan Petronijević )



ĐAVO/ leto, život [ đovolski vruće, pakleno vruće, đavolja varoš ]















Đavola sretoh
ali navukoh masku
ravnodušnosti.

Dragan J. Ristić


Juče mi je Dragan Ristić poslao opsežnu zbirku haikustičkih skica nastalih letos u Đavoloj varoši i moram reći da je Dragan zaista autor autentičnog kigoao: djavo tj. djavola varoš. Iz te kolekcije sam uzeo neznatno modifikovan gornji haiku koji omogućava ulazak ove teme u Srpski haiku kalendar. Da još jednom napišem ovde: kigo mora biti rodjen u autorovom srcu, trenutkom dubokog spajanja autora i prirode, tada kada pesnik postane svetac ( da upotrebim Hošinaginu metaforu iz haikua o vilinom konjicu ) a to znači da dubok sadržaj autorove psihe 'proradi' u prirodnom kontekstu, dobije svoje oprirodnjenje. To je znači trenutak epifanije, da se izrazim 'našom' tj. grčkom terminologijom. Takvi trenuci nisu česti i nalaze se u promilima haiku zapisa. Gornji haiku je dobar primer u kojem je Dragan odlično uhvatio masku ravnodušnosti kao ljudski, psihološki deo ove pesme. Još jedan odličan primer je Dragovićeva letnja oseka, koja više priča o njemu nego ceo napisani roman. Trenutak svetosti mora pronaći i svoju prirodnu formu izraza zašta traži i pesnički napor a i iskusnu umetničku ruku. Zato uopšte ne verujem u 'Saijiki-je' koje prave klubovi poput Nemačkog haiku društava ili brojnih američkih društava, koji tretiraju saijiki ( haiku kalendar ) i haiku kao egzotičnu praksu pravljenja ikebane, ili oblačenja kimona. Sve to me potseća na mnoge zapadnjačke 'karatiste' za koje je karate takmičarski sport, ili judiste i sl. To zaista nema nikakve veze sa duhom pravog karatea, ili judoa, ili haikua-saijikija. Pravljenje saijiki-ja nije kolektivno-kolekcionarski sport već autorski rad nalik pisanja pesme ili još bolje: romana. To je bukvalno zidanje kuće kulture u koju se sa mukom dodaje i oduzime cigla. Nema tu ništa na kubik, ili na o-ruk. O tome svemu sam već pisao ali pretpostavljam da teško dolazi do pameti jer takve kulturne prakse kod nas nije bilo a kolege sa Zapada nas zasipaju svojim uzornim radom. Poznato mi je da na Zapadu postoje igrice pravljenja 'saijikija' kao vrste hobija i razbibrige. Ne mislim, medjutim, da takve igrarije mogu imati ikakav uticaj na nemačku, američku ili bilo čiju kulturu. One ostaju egzotični klubski sportovi za odredjeni uzak krug ljudi. Ideja Srpskog haiku kalendara je medjutim da od haikua napravi srpsku kuću kulture. Nešto odomaćeno a ne egzotično, nešto što može biti kulturno potentno a ne mrtvo i namenjeno razbibrigi. I kad pominjem da je saijiki autorski rad a ne kolektivni sport, ili hobi nalik na sakupljanje insekata, ne mogu a da ne pomenem japansku praksu. Kalendar japanskog klasičnog haikua, dakle nacionalno priznat, je sastavio samo jedan čovek. Njegovo ime je Kyoshi Takahama. Haiku kalendar Modernog japanskog haikua je sastavio opet samo jedan čovek, zove se Kaneko Tohta. Sastaviti haiku kalendar je dakle potpuno autorski ( i celoživotni ) posao i on sadrži odredjenu pesničku viziju. Pesnička vizija Kyoshija i Tohte su prilično različite, alo na svoj način Tohta ustvari nadgradjuje Kyoshija, njihovi radovi nisu paralelni već su plod različitog vremena, konteksta i društveno-istorijskih okolnosti. Balkanski pesnici mogli su da upoznaju još jednog sastavljača haiku kalendara: Ban'yu Natsuishija. Njegov rad iako sadrži originalne ideje ustvari nastavlja koncept Kaneka Tohte. U Japanu sam mogao da upoznam još jednog satavljača haiku kalendara: Hoshinagu Fumija. On je sastavio lokalni haiku kalendar Kumamota, i opet je to plod pesničke vizije da haiku kalendar ne sme biti centralizovan već da mora da poštovati lokalne boje, lokalne izraze i dijalekte. Ovo je za Japan prilično 'sececionistički' i hrabar koncept jer pobija princip podredjenosti centru. Dakle iza svakog kalendara stoje izraziti autorski principi, pesnički koncepti i vizije a bogami i političke ideje se reflektuju kroz njih. A pre svega, i iznad svega saijiki je izraz majstorske prakse. Ja bih voleo da se naš haiku toliko razgrana i raširi, te da naše haiku majstorstvo dostigne visoke nivoe, i da u budućnosti imamo kalendare potpuno različitih koncepata. Ali sada smo vrlo na početku i biće velika stvar da uopšte shvatimo šta je to saijiki i čemu služi. A pre toga shvatiti šta je kigo. Da to nije nešto što se po automatizmu dodaje u pesmu da bi ona bila haiku, kao kad posolimo ručak, već da je kigo deo prirode koji priča o nama samima i zbog toga smo sposobni da ga duboko doživimo i sa njim gradimo vlastitu pesmu. Nešto raditi, praktikovati, a ne znati šta se u stvari radi je prilično sizifov posao. Čestitam Draganu za otkrivanje autentičnog lokalnog kigoa.
ĐAVO je pozanti OPŠTI simbol zla i zato ima veliki izražajni potencijal. Zahvaljujući pre svega hrišćanskoj mitologiji koja je storila sliku pakla, djavola nije teško dovesti u vezu sa toplotom tj. letom. A to što kod nas postoji Đavolja varoš koju ekskurzije opet posećuju uglavnom leti, celo pogljave se srećno zatvara sa ĐAVOLOM kao našim takodje LOKALNIM simbolom-kigom za leto.
PS. Treba primetiti u gornjoj pesmi još jednu simbolićnu reč sa opštim i lokalnim ( sezonskim ) značenjem: maska. Maska je kigo za proleće, jer su se u stara vremena ljudi maskirali i na karnevalima isterivali zimu i slavili proleće. Ali maska je takodje i opšti simbol tranformacije ( kao u pozorištu ). Hrišćanska crkva smatra moć transformacije iz jednog oblika u drugi ili iz jednog lika u drugi - djavolskom osobinom. Šta znači da je pesnik u susretu sa djavolom morao i sam postati djavo. U ovoj pesmi reč maska je upotrebljena ne u lokalnom već opštem značenju.

Tuesday, July 29, 2008

KNOTS - ČVOROVI, Antologija balkanskog haikua

Book Description
This seminal volume is the first collection of contemporary haiku from the war-torn Balkans available in English. Over 2500 poems in 23 languages were considered and translated to arrive at this volume featuring 125 poets and nearly 200 poems. The volume also marks the movement of poets away from Japanese models to a more contemporary and international style of writing.


Ideja bavljenja filmom me je početkom novog milenijuma spopala zaključivši da mi je potreban univerzalan jezik u kome ću biti kao umetnik ravnopravan - moj maternji jezik nije više važio u državi u kojoj sam živeo a rad u engleskom donosio mi je podredjenost. Hteo sam direktan dostup do globalnih trgova ali ne sekundarno i podredjeno već punovažno. Ipak moram reći da je moj prvi i dosad jedini potpuni globalni uspeh bio sa haiku a ne sa filmom. To je bilo sa antologijom Knots, koja još uvek može da se kupi kod najvećeg svetskog internetnog distributera Amazon.com, i to kako na američkom Amazonu ( gornji opis je američkog amazona ) tako i i na engleskom i čak i japanskom. Ako se ne varam, cena na Amazonu joj je 19.95 $ odnosno 5,556 japanskih jena. Da bih izdao tu knjigu koju mi je pre toga slovenački izdavač odbio za publikovanje, ocenivši je rizičnom i neperspektivnom, moja partnerka je uzela kredit u banci, jer ja kao stranac to nisam mogao, i sa tim parama sam 1999. izdao knjigu. Ona je taj kredit otplaćivala do pre dve godine. Prvo sam se javio u Grčkoj živećem Amerikancu Tomu Nojesu da bi mi pomogao oko engleskog, a on me je uputio na Džima Kejšna, koji je zatim bio moj kourednik za engleski. Ovaj prvi masovni upad balkanskog haikua na svetsku scenu uveliko je pomogla i skoro istovremena organizacija osnivački kongresa Svetskog haiku udruženja (WHA) koje je direktno izraslo iz Knots-a. Takodje, izuzetno atraktivan dizajn koga je uradio Slavoljub Stanković, potpuno balkanski i potpuno japanski istovremeno, izuzetno je privukao pažnju: svaka od tvrdo povezanih knjiga je u sredini probušena a zatim prevezana, i u mašnicu uvezena - suvom stabljikom vinove loze. Slavoljub je ideju za prevezivanje knjiga dobio setivši se kako se vezuju vinski čokoti u okolini Niša - i hteo je da ima baš to. Kad je prvi put dobio knjigu u ruku sensei Hošinaga je skinuo vrpcu i odmah je isprobao zubima, a onda me pitao: Šta je to ? Nasmejao se je kad je čuo odgovor. Imalo je dušu sve to što smo tada radili: od Haiku novina, preko Prijatelja do Knotsa. Ništa od toga nije bilo radjeno zbog uspeha ili novca, već zbog unutrašnjih potreba jednog kruga ljudi koji se oko haikua skupio. Komercialni uspeh je bio puka posledica. Donosim ispod deo prodajnog oglasa sa japanskog sajta Amazon.com:

Knots: The Anthology of Southeastern European Haiku Poetry (ハードカバー)
Dimitar Anakiev (編集), Jim Kacian (編集)
まだカスタマーレビューはありません。 今すぐどうぞ。


在庫状況(詳しくはこちら): 出品者からお求めいただけます。




4点の新品/中古商品を見る¥ 5,556より

マーケットプレイスからの新品/中古品購入は簡単&安全!Amazonポイントは、Amazon.co.jp が販売する商品にのみご利用、獲得できます。



Monday, July 28, 2008

LETO - Haiku kalendar (22)


LETO, leto, doba godine


Svetlosnih leta
bilion krivokletstva:
krvna grupa 'B'.

Hošinaga Fumio

Pominjući pesnika Ljubomira Dragovića u postu Letnja oseka i sa njim u vezi pomenutu entičku diskriminaciju koja je glavni balkanski sport ( nismo umeli da izmislimo lov na lisice, kao Englezi, jel naši vlastodršci nisu aristokrate ) prisetih se haikua sensei Hoshinage o nepravoj krvnoj grupi koja kao da je pisana za balkansku upotrebu jer tematizira baš entničku diskriminaciju. Teme raznih fašizama i etničkog razlikovanja, diskriminacije i slično, su često prisutne u pesništvu Hošinage Fumia. Žao mi je što sensei Hošinaga ne živi ovde kod nas jer bi imao diskriminatornog materijala za svoje pesme mnogo više nego u Japanu. A sa jednim pesnikom takvog formata naš nadaleko čuveni mentalitet mogao bi konačno da napusti crne hronike čovečanstva i možda uđe u svetsku kulturnu baštinu. Ovako, u svojoj poniženosti i kulturnoj onesposobljenosti, čak i ono po čemu nas poznaje cela planeta neumemo da podignemo na kulturni nivo i produhovimo tj. oprirodnimo. Pesnik, u gornjoj pesmi, vrlo spretno etnične razlike vezuje za krv koju simbolično predstavlja krvna grupa i to baš B aludirajući na gradnjane drugog reda. Već smo navikli da u pesmama Hoshinage Fumia vidimo velike kontraste, takve kakvi se vidjaju u, recimo, slikarstvu Van Goga ( koji takodje u svom radu koristi tzv. harmoniju razlika - komplementarnih boja - umesto 'malogradjanskije' harmonije sličnosti ). Vrlo neprijatan, mračan, sadržaj diskriminacije pesnik postavlja uz rame blještavoj svetlosti leta. Hošinaga Fumio vrlo verovatno svetlost leta ovde tretira simbolično takodje ( dakle, nije u pitanju samo simbolika krvne grupe ) te da ova pesma može biti shvaćena takodje dvosmerno, u smislu kritike svetlosti. I zbog toga upotrebljava vremensku hiperbolu svetlosno, ne samo da bi istakao večnost trajanja diskriminacije medju ljudima već i da bi akcentovao reč svetlost.Kao da pesnik hoće reči nije zlato sve što sija tj. istina nije u svetlosti jer često iza onog što se vidi, iza onog što pokazujemo, skrivaju se druge, nepokazane, stvari. Drugim rečima, pesnik iznosi i svoj poetski kredo, da ne treba verovati očima, čulima uopšte, već treba istinu tražiti iza vidljivih čulnih utisaka. Kigo LETO u pesmi ima višestruko značenje, pored doba godine označava i period od jedne godine, a pesnik ga i simbolično upotrebljava.

TOMO - Prijatelj ( 1996-1998 )


Kaligrafija na slici: Sampo Kimura - TOMO ( Prijatelj )




Japanska kaligrafija koja je prikazana je shikishi ( o tome šta je shikishi je bilo više reči u postu Zabavni park ) koji sam dobio na poklon od, sada pokojnog i u postu Zagrevanje pomenutog, urednika časopisa Azami iz Osake, gospodina Ikkoku Santo-a, takodje istaknutog pesnika. Po uzoru manufakure njegovog časopisa Azami, koji je čitao celi svet, najednostavnijem što sam ikad u izdavaštvu video - počeo sam i sam ručno da proizvodim haiku časopis Prijatelj u Sloveniji. Ikkoku, kad je video da sledim njegov put, za Japance sveta stvar, odmah je naručio kod svog grafičkog urednika - preciznije rečeno majstora japanske kaligrafije pod imenom Sampo Kimura da napiše japanski znak za reč Prijatelj i to je gornji znak, pomalo nalik na veliko ćirilično slovo "đ", a koji se na japanskom čita Tomo. Prvi broj Prijatelja izašao je 16.6.1996 i neću preterati ako kažem da je ovaj časopis, inače prvi haiku časopis u Sloveniji uopšte, stvorio tamošnji haiku pokret iz koga su kasnije nastali vredni autori i haiku edicije u ozbiljnim izdavačkim kućama. Prijatelj je bio i ona iskrica na kojoj se stvorila Antologija balkanskog haiku - Knots, a kasnije stvoreno i Svetsko haiku društvo (WHA), čija prva i osnivačka konferencija se je održala 2000. u Tolminu. U sedam brojeva koliko je izašlo objavili smo 747 haikua autora sa svih kontinenata ( sem Afrike ), 29 tekstova o haikuu, i desetak vezanih formi ( haibun i renku ), uz sve to još i stotinak crteža, grafika, akvarela i haiga. Neverovatan učinak tog nevelikog, ručno napravljenog, haiku svitka, kako se je u podnaslovu zvao. Što je najvažnije, Prijatelj je zaista širio duh prijateljstva na zapaljenom Balkanu u kome su zajedno objavljivali pesnici iz zaraćenih balkanskih država kao na svojevrsnoj, i u to vreme možda jedinoj, od mržnje oslobodjenoj teritoriji. Ali povod za ovo pisanje nije samo prisećanje na haiku svitak Prijatelj, čiji se zadnji broj pojavio tačno pre 10 godina, već i sećanje na Sampa Kimuru koji je kaligrafiju Tomo napisao, a kasnije i objavljivao i svoje haikuue u Prijatelju. Pomen Sampa Kimure opet ima veze sa velikom ulogom grafičkih urednika-kaligrafa i likovnjaka uopšte u vezi sa haikuuom i haiku časopisima a treba reći i to da većina haiku pesnika oprobava ruku ilustrujući svoje haikue crtežima koji se zovu haiga. Tu se opet pokazuje uloga haikua kao čvora u kome se sve stiče i sve povezuje: jezici, nacije, umetnosti, ljudi... A u pesmama se povezuju stvari koje nikad nisu ni slutile da će se vezati: atletska stopala i Hitler, oblaci i brak, starac i lav itd. Haiku nam otkriva jedinstvo sveta, baš ono što religija (re-ligare !) pokušava da propoveda. Značaj, kakav je imao Sampo Kimura za Ikkoku Santoa i njegov haiku rad ( i obrnuto ), za mene je imao likovni rad mojih niških prijatelja, umetnika Slavoljuba Stankovića, čiji značaj za Haiku novine i Knots je već legendaran širom sveta, i Dragana Perića čije su ilustracije zbirke Kraj nadgrobnika / At the Tombstone doprinele američkoj Merit Book Award dodeljenoj toj zbirci, toliko koliko i moje pesme. Verujem takodje, da je magični uticaj shikishija na kome je pisalo Tomo doprineo neshvatljivom uspehu Prijatelja ( koga je u Sloveniji uredjivao stranac i beskućnik tj. ja tadašnji - da stvar bude jasnija ) a jednako i dobri duh i koren koga je Prijatelj preuzeo od Azami - jer stvari bez korena, kao i biljke, teško uspevaju. Za kraj ovog posta preuzimam iz Prijatelja još nekoliko haikua Ikkoku Santoa i jedan haiku Sampa Kimure:

Čistači idu
ali lišće nastavlja
da dalje pada.

Gluvać kakav sam
ja, mora kožom slušati
prolećnu kišu.

Na putovanju,
pod kišobran sa strancem.
Iznenadni sneg.
Ikkoku Santo(1913-2002)

Zenica, stalno
platno je za slikanje
oblaka Mušrum.
Sampo Kimura

LETNJI OBLACI - Haiku kalendar (21)


LETNJI OBLACI, leto, nebo









Letnji oblaci:
iz divljeg braka idu
svak svojim putem.

Dimitar Anakiev

Ovaj svoj haiku navodim ne samo zbog letnje teme već i u dokaz da se sa haiku, dakle: koristeći simboliku prirode, može izraziti sve, pa čak i tematizirati brak. Meni je tema divljeg braka bliska jer nikad u životu nisam stao pred matičara, a prvi put mi je pala na pamet tokom jednog od razgovora sa sensei Hošinagom, kada sam bio ne malo iznenadjen njegovim potpuno iskrenim komentarima o svom bračnom životu i odnosima sa pokojnom ženom. Suprotno našem mišljenju o zatvorenosti Japanaca, moje iskustvo govori o kulturi iskrenosti i prirodnosti koja je u Japanu itekako vidljiva i prisutna, i u mnogo čemu su Japanci otvoreniji od nas. Istovremeno postoji i kultura stidljivosti ali ona se odnosi na skromnost, nenametljivost i poštovanje drugih a ne na ličnu zatvorenost. Pa zar konačno i sam haiku nije jedna praksa iskrenosti i prirodnosti, traženje kontakata sa vlastitim srcem ? Zanimljivo je da jedino letnji oblaci imaju mogućnost nezavisnog kretanja 'svako svojim putim' zbog tromosti neba i nepokretnosti vazdušnih masa, koje inače kad se razduvaju vetrovi gone oblake kao stado ovaca.

ZAGREVANJE - Haiku kalendar ( 20 )


( Na slici Safet Zec, šporet, tempera, 1999 )



Podgrevam li to
smrt, pomislih, dok peglam
odeću staru.

Džejms Kerkap

ZAGREVANJE ( podgrevanje i ostala dodavanja toplote ) je po svom asocijativnom dejstvu zimski kigo ( zima, život ). Gornja pesma Ser Džejmsa Kerkapa pokazuje majstorsku upotrebu toga kigoa za izražavanje svojeh emocija, misli o smrti, koja je tema ove pesme. I kad pominjem temu smrti, prisetih se danas pokojnog pesnika i urednika časopisa Azami iz Osake, gospodina Ikkoku Santoa i njegove pesme koju mi je poslao za moj časopis Prijatelj uradjen na isti način kao njegov Azami ( papir A4 presavijen na pola pa tako dobijene A5 "duple" strane zaheftane na slobodnoj strani u papirnom omotu opet A5 savijenog papira ). Njegova pesma se glasila:

Novokupljini
grob možda baš ja isprobam:
smeh planine.

Ikkoku Santo

Ova pesma, koja u mom srpskom prevodu ima ritam 5,8,4 sadrži meni nepoznati kigo Smeh planine. Sledeći pesničkom osećaju i poznavajući logiku gradnje pesme pretpostavljam da je Smeh planine prolećni kigo kojim pesnik nagoveštava prirodni ciklus novog radjanja i gledaju ći oprirodnjenim očima na smrt kao jednu od normalnih faza života. Pretpostavljam takodje da je Smeh planine metafora preuzeta iz japanske kulture, ali mi nikad nije uspelo odgonetnuti precizno njen značaj. Obe pesme pokazuju zavidljivo stanje duha kod obojice pesnika: iako je kot Ikkoku Santoa smrt povezana kontrapunktom sa prolećem, novim životom, a kod Džejmsa Kerkapa umeštena u prirodni okvir zime ( zime kao smrti prirode ) obe pesme izražavaju sličan osećaj cikličnosti života. Ako se malo našalimo, kao i Ikkoku, možemo reći da je Ikkoku Santo malo požurio sa ponovnim radjanjem - još nije bio ni umro a već razmišlja o novom rodjenu.

BRŠLJAN - Haiku kalendar ( 19 )


BRŠLJAN, jesen, biljke











Dim iz dimnjaka
te napuštene kuće:
izraso bršljan.

Antonina Karalambeva


Ljubaznošću Ljudmile Balabanove, bugarske pesnikinje koja svoj pesnički opus već poduže gradi uglavnom na haikuu, dobio sam rezultate upravo završenog bugarskog haiku konkursa. Zanimljivo za status haikua na Balkanu je to da su rezultati konkursa objavljeni u prestižnom Sofijskom književnom časopisu Literaturen vestnik. Gore citirana pesma je pobednička, prevod-prepev u srpskih 5,7,5 je moj. Drugu i treću nagradu dobile su sledeće pesme:

Kad zamiriše
jorgovan, kukavice,
uzalud kukaš.
Rosica Pirinska

Dolazi veče
i mačka na uglu-
jedva se vidi.
Ljudmila Hristova

BRŠLJAN je zimzelena biljka ali cveta u jesen ( septembar, oktobar ) i zbog toga pomen ove biljke budi jesenje aluzije. Bobice bršljana, plod, kojim se hrane ptice, pojavljuje se krajem zime i početkom proleća.
Čitajući izbor bugarskih haikua sa konkursa, objavljen u Literaturnom vestniku, opažam da su tematski slični našim. Balkanski pesnici trenutno najdublja osećanja izražavaju na temu napuštenosti i zapuštenosti vlastite kulture ( koju tematizira i pobednička pesma ) koju će uskoro progutati nadolazeći kapitalizam, obnoviti je u novoj formi, i dati joj možda i drugačiji smisao. Medjutim za balkanskog pesnika je to bez sumlje bolan proces koji govori i o vezanosti Balkanaca za svoju kulturu, po duhu različitu od Evropske. Očito je prisutan i strah od gubitka kulturne identitete.



Sunday, July 27, 2008

LETNJA OSEKA - Haiku kalendar (18)


LETNJA OSEKA, leto, zemlja













Ljetna oseka.
Školjke na osami

leže spljoštene.

Ljubomir Dragović


Ljubomir Dragović je pesnik lirske meditacije sa prirodom i po predanosti, kako prirodi, tako i meditaciji, se može uporediti sa poznatim američkim pesnikom, Blajtovim ( RH Blyth ) učenikom, Džejmsom Heketom ( James W. Hackett ). Možete pročitati bezmalo sve Ljubomirove pesme a da ne pronadjete nijednu direktnu društveno - kulturnu refleksiju, niti bilo kakav biografski podatak. Oko pesnika se dogadjaju dramatična istorijska zbivanja ali on ih ne registruje svojom poezijom. Za Ljubomira Dragovića je haiku pre svega eskapizam od društveno-istorijske stvarnosti. Na poseban način takav autorski odnos pretstavlja i potpunu negaciju istorijske stvarnosti ali ne njenom kritikom već okretanjem glave od nje prema prirodi u kojoj pesnikova lirska duša nalazi hranu i utehu. Po svom doslednom položuju "napolju, iz dvorišta" ( soto ), tj. ne pripadanja "kući" (uchi ) kulture, Dragović je takodje sabrat japanskim odpadnicima od društva i kulture Santoki i Hosaiu dok na ovim prostorima sličnu medatativnu liriku gaje i Bojan Jovanović i Tomislav Mijović - svaki od njih trojice, ili šestorice, sa posebnim i prepoznatljivim autorskim rukopisima. U najboljim Ljubomirovim pesmama, u onima u kojima ostvaruje višak značenja tj. tamo gde nadilazi realističko skiciranja prirode i doseže metaforičnost - u tim metaforama i skrivenim značenjima su takodje i odredjene kulturne paradigme i ispovedne crte. Gornja letnja pesma je takav slučaj. U njoj autor, verovatno pritešnjen novom balkanskom stvarnošću u kojoj se i sam našao u delikatnom položaju, identificira sebe sa sudbinom školjke, koja kao da je spljoštena od težine mora koju trpi. More se je povuklo i spljesnuta školjka ostala usamljena i nasukana. Metafora mora kao velikog istorijskog procesa koji pritiska i melje pod sobom i metafora školjke kao nemoćne individualne sudbine koja je potpuno u vlasti mora je vrlo rečita. Na metaforičan način pesnik kao da progovora o sebi ali i o sudbini bilo kojeg malog čoveka zahvaćenog velikim istorijskim tokom. Pesma ima dva istosmerna kigoa koji se dopunjuju: letnja oseka i školjka i oba pesnik koristi i kao univerzalne simbole - metafore. Pesma je napisana u tačno 17 slogova, sa nešto izmenjenim ritmom: 5,6,6, koji medjutim deluje prirodno. U mnogim pesmama Dragović pokazuje izuzetan lirski talenat ali gornja pesma o spšljoštenoj školjki je najrečitija od svih njegovih haikua koje sam uvek sa zadovljstvom čitao.

PS. Ovo pesničko pominjanje Ljubomira, kolosalne pojave u našem haikuu, navodi me i na potpuno privatna osećanja. Nekoliko puta smo se, više usput i po nekim hodnicima ili festavalima i sajmovima, susretali i uvek mi je susret sa njim bio vrsta prazničnog dogadjaja. Pored pesničke bliskosti i kolegijalnost tj. pripadnosti istoj haikuističkoj porodici, zbližavala nas je i raseljenička sudbina jer smo obojica devetesetih lutali po bivšoj Jugi, ko dve zabludele ovce, od nemila do nedraga. Pa ako Ljubomir kojim slučajem bude čitao ovoj blog, i ako još luta po svetu, bilo bi mi drago i da zaluta do Slovenije i poseti me. Ostavljam i adresu : Na Mlaki 1 B, 4240 Radovljica, mobilni: +386.40.246.853.

PPS. Kad ovo pišem o kolosalnosti Ljubomira u "našem haiku" imam na umu i srpsku i hrvatsku književnost, kojima Ljubomir jednako pripada - i obema literaturama treba da je na čast da imaju takvog pesnika. ( Baš mi je žao što se Ljubomir ne uklapa u političke koncepte balkanskih političara :-). Sećam se da mi je svojevremeno jedan beogradski kritičar pričao da ne može da recenzira Ljubomirove pesme jer su pisane na hrvatskom, te da ne pripada korpusu srpske već hrvatske literature. Na žalost je takva "stručna" uskogrudost tipična za Balkan ali verujem da haiku ima moć premoštavanja uskogrudosti - možda je to čak i misija haikua na Balkanu i verujem da je Ljubomir jedan od glavnih haiku misionara.

VIŠAK ZNAČENJA - Haiku radionica (13)


U postu Korov haiku kalendara na ovom blogu izneo sam tvrdnju da je haiku koji ilustruje prolećni kigo korov a tematizira seosko groblje, bolji od svih prehvaljenih Desankinih haikua napisanih na istu temu. Reč je o sledećem haiku Saše Važić:

Seosko groblje.
Razgrćem visok korov
tražeći pretke.


Da ova tvrdnja ne bi izgledala tek kao još jedna od mnogih domaćih visokoletećih gugutki, karakterističnih za pisanje o haikuu kod nas, želeo bih da tvrdnju objasnim. Jedan od glavnih razloga sam već naveo: stvarna humana osećanja iz kojih je ova pesma nastala. Ona je rodjena u srcu a ne u glavi - kao neobavezna i opšta misao. I još jedan razlog sam naveo: idealna forma ove pesme. A sada ću navesti i treći, glavni razlog, za čije objašnjenje moram nazad do Macua Baša, i njegove poznate izreke: da svako ko napiše 2-3 dobra haiku može biti smatran pesnikom, a ko ih napiše 10 je majstor. Smatram da je ova tvrdnja ozbiljna i da ni danas nije izgubila smisao, naprotiv. U prvom redu ona očito pretpostavlja princip kvaliteta u odnosu na kvantitet, nudeći pritom i red veličine a uspostavlja i normu majstorstva. Medjutim, ostaje nedorečeno šta je to dobar haiku. Srećom, Bašo je kao pesnik velike slave često sudio pesničkim konkursima i svoje odluke donosio pismenim putem, tako da danas možemo vrlo precizno ustanoviti koje i kakve kriterijume je koristio Bašo. Sve to jednako važi danas. Bašo je haiku delio u tri kategorije: niži haiku, srednji i visoki. Očito je da je pod gore citiranim izrazom 'dobar haikue' smatrao samo poslednjenju kategoriju visokog haikua. I šta je to visoki haiku ? Objašnjenje opet nadjemo kod Bašoa. Pored nužnih elemenata, kao što je u prvom redu makoto - drugim rečima: istina srca ili srčana iskrenost, iskrenost rodjena u srcu - zatim izražajne moći forme, dolazi glavna vrednost pesme koja je čini visokom: višak značenja. Danas bi se to jednostavno nazvalo metaforičnost tj. da pored osnovnog značenja, onoga o čemu pesma govori direktno, iza tog direktnog značenja postoji i skriveno, dodatno značenje.
U ovom blogu sam uglavnom citirao visoke haikue: Momine spajalice potajno skrivaju ličnu dramu, moj zgaženi gušter govori o nevinim žrtvama rata, Hošinaga pišući o svrabu stopala govori o psihologiji fašizma itd. itd. Medju Desankinim haikuima samo je jedan za koji bi smo mogli reći da spada u visoki haiku i to je haiku o Bogorodici. U tom haikuu Desanka konačno uspeva da izadje iz pesničke poze iz koje se je razbacivala haikuima, i da iz nje progovore prava osećanja: osećanja majke. Tu Desanka prestaje da bude pesnik i postaje obična majka. Kako paradoksalno. Otud stvarna osećanja. Forma te pesme nije najpreciznija ali je približno tačna. I postoji višak značenja, skriveno značenje koje kaže: Isus i Bogorodica nisu Bogovi nego ljudi. Dakle stvarnim osećanjima ona uspeva tu da se izdigne iznad stereotipnih mišljenja kojima je tako rado volela da se služi u svojoj poeziji. Ali vratimo se haikuu Saše Važić. Kada bi taj haiku bio samo haiku o neočišćenom groblju, realistična priča o stanju nekog groba, on bi bio banalan i verovatno bi bio i drugačije zapisan. Izrazio bi neka osećanja i to je sve. Medjutim u njemu je i skriveno značenje, mitološka dimenzija ovog haikua. Traželji svoje pretke razgrtanjem korova pesnikinja progovara i animističkim jezikom koji ostavlja mogućnost čitaocu da pesnikinjine pretke vidi oživele u biljnom svetu i da nju zamisli i kao kći šuma, livada i trava - kao vilino biće. Postoji dakle lični nivo, postoji društveni nivo ( jer ovaj haiku je i metafora cele društvene baštine ) a postoji i skriveni mitološki smisao ove pesme, koji nas potseća da je ne tako davno čovek imao moć da razgovara sa kamenom. I taj mitološki smisao je i najuniverzalniji, jer ako, na primer, Japanac bude čitao ovu pesmu, čovek koji nikad nije video naša groblja, prva dva lokalna značenja možda neće shvatiti ali će mitološko značenje podsvesno dopreti do njega. Paradoksalno, ali to dodatno, najskrivenije i najudaljenije, znaćenje ove pesme je i njeno glavno značenje.
Dodatna značenja su plod nesvesnih magnovanja, radjaju se iz dubokih delova bića i nisu plod namere. I tu se prepoznaje pesnik.

PS. Sledeći ovom mišljenju da je baš iz materinskih osećanja Desanka napisala svoj najbolji haiku, i prisetimo li se Krvave bajke iz koje je verovatno opet progovorio njen majčinski glas, možemo zaključiti da je možda baš neostvarena materinskost glavni pokretač Desankinih najboljih ostvarenja tj. to je tačka njene potpune autentičnosti.

Friday, July 25, 2008

VILINSKI KONJIC - Haiku kalendar (17)


VILINSKI KONJIC, jesen, insekti













Zatreperivši
vodu - svetac postade
vilinski konjic.

Hošinaga Fumio


Ovim haiku autor nam saopštava svoju ideju svetosti: postati svetac, dakle sveto, božije biće je kratkotrajni čin spajanja sa sveopštim bilom prirode. U kratkom kontaktu sa vodom, tek da je zatreperi vilin konjic postaje svetac. Verujem da je ovaj haiku takodje metafora haiku pesnika i haiku poezije uopšte: u tom kratkom trenutku u kome se pesnik duhovno spoji sa prirodom tj. tada kada kigo oživi u njegovom srcu, haiku pesnik, baš kao i vilin konjic postaje svetac. Prefinjen haiku, izuzetno elegantan i istovremeno iskreno pobožan, u kome se izražava ideja svetosti koju haiku nosi sa sobom: religija prirode i prirodna religija. Svojevrstan haiku manifest.

GUŠTER - Haiku kalendar (16)


GUŠTER, leto, životinje










Prolećno veče.
Pod točkom transportera
pregažen gušter.

Dimitar Anakiev

Haiku o pregaženom gušteru je moj medjunarodno najpoznatiji i najcitiraniji haiku: ima ga u više inostranih antologija a čitan je i na londonskom radiju BBC, a to je jedini pravi honorar koji sam u životu dobio za objavljivanje haikua. Ovde ga navodim da bi još jednom na primeru pokazao simboličnu upotrebu kigoa a ne kao oznaku za doba godine ( što je takodje specifična simbolična upotreba, ovde se medjutim gušter tretira u smislu opšte simbolike ). Iako je haiku trenutak bio realističan, i kigo gušter zaista doživljen ( nastao u srcu ) autor je zamenio njegovu ulogu da bi oslobodio opšti smisao. Gledajući 1992. za vojnim transporterom koji je prevozio vojnike na front - na asfaltu sam video mrlju pregaženog gmizavca: trupe (mladih ljudi ) koje su išle na front da se bore, ubijaju i budu ubijene, usput ubijaju i ono što nevide. Ta simbolika nevinih žrtava rata, malih gmižućih ljudi i životinja koje je rat pomeo i isterao iz domova i brloga, pretstavljena je tim gušterom. Pravi kigo ove pesme je prolećno veče, ( dakle dogadjaj pesme je smešten u proleće iako je gušter letnja pojava ) a prolećno veče je uzeto zbog simbolike sumraka mladosti i nevinosti, koja je u ratu u mnogo slučajeva videla i mrak smrti. Gušter je dakle ovde lažni kigo, ustvari opšti simbol. Pesnik je znači napustio pripovedački realizam i otišao korak dalje - u poetiku simbolizma koja u haikuu nalazi svoj pravi dom. Na toj tehnici simbolističkog pripovedanja bazira strategija sezonskih reči bez koje je haiku vrlo osiromašen, prepušten racionalizmu i linearnom iskazu.
Zanimljivo je reagovao sensei Hoshinaga kada mu je ova pesma bila predstavljena, odmah je primetio simboliku guštera i pitao: Da li gušter simbolizira i ubijene ljude? I ocenio visoko njena poetična svojstva. Zanimljivo je takodje da u mitologiji plemena Kuma iz koga potiču stanovnici ostrva Kjušu, gušter takodje simbolizira pobijene i potlačene članove ovog plemena nakon poraza u srednjem veku od plemena Jamato, koje je kasnije ustanovilo Japan. I tu je opet zanimljivo kako mitološka simbolika ima moć univerzalne komunikacije: nekom pesniku na Balkanu i nekom pesniku na Kjušu gušter budi slične društvene i humane asocijacije. U pravu su oni koji tvrde da je na mitološkom nivou čovečanstvo nedeljivo i da je mitologija osnova zajedničke budućnosti svih ljudi.