SEĆANJE NA SRBU MITROVIĆA (1931-2007)

Dimitar Anakiev
SEĆANJE NA SRBU MITROVIĆA (1931-2007)

Početkom devedesetih godina prošlog veka soba Srba Mitrovića u porodičnom stanu u Kapetan Mišinoj bila je svojevrstan “komandni centar” srpskog haiku iako je Srba tek pravio prve korake u ovoj zgusnutoj formi. Tu je kod Srbe dolazio na sastanke Hiroshi Yamasaki Vukelić i oni su iz tog centra počeli svoje plodotvorno prevođenje japanskih klasika. U tu sobu dolazio sam i ja, na Srbin poziv, da bi diskutovali haiku ali i praktikovali haiku radionice. On je bio dosta stariji ali na početku haiku puta a moj staž u haiku je već imao kilometražu, nagrade, knjige i periodiku. Nas dvojica smo bili potpuno komplementarni, ne samo po godinama i stažu. Srba je bio diskurzivni pesnik navikunut na linearno izražavanje i fascinirala ga je moja sposobnost da u par sekundi iznedrim jezgrovit izraz (ako poeziju uporedimo sa matematikom, “normalna” pesnička naracija bila bi slična linearnoj funkciji na pr. x=y, dok bi haiku predstavljao eksponencijalnu funkciju x²=y² ili x³=y³...) a mene je kod Srbe fasciniralo jezičko bogatstvo nalik na okean u čijem plićaku sam se ja praćkao kao mala ribica.
Srba je bio jako hrabar da se je u svojim 60-tim upustio u novu formu koja je bila tuđa njegovom dotadanjem opusu i da pritom stigne da do kraja života ostvari značajano delo i kao pesnik i kao prevodilac. Za Srbinu inicijaciju u haiku kriv je Hiroši (oni su se upoznali preko zajedničkog prijatelja) a haiku radionice u Kapetan Mišinoj ostavile su vidan trag ne samo na dalji Hirošijev put već i na moj rad na formi haikua. Prvi put kod Srbe shvatio sam ozbiljnost književne radionice koja mi je zaličala na pravu pravcatu Hefestovu kovačnicu, gde se iz velikog kovačkog meha duva u vatru i zatim očađenog lica kuje usijano gvožđe reči. Sve to me je veoma obeležilo i nateralo da ozbiljno radim.
Odlazeći jedno veče iz Kapiten Mišine zapisao sam haiku:

Sva obasjana
sred zimske klizavice:
Srbina soba.

Na jednom od naših susreta u Kapetan Mišinoj Srba je izrekao zapažanje koje me je zamislilo. On je imao tu privilegiju osmišljanja svojih haiku početaka kao zreo pesnik i prevodilac. Rekao je ovo: “Haiku je jako važan za srpsku kulturu. Između mnogih izvanrednih suptilnosti koje mora da usvoji, pesnik nauči i to da mora držati jezik za zubima. A imali šta važnije od toga?” Ove misli su me kasnije preganjale godinama, nisam ih lako skuvao-držati jezik za zubima je tuđe mom karakteru, a danas mislim da su vrlo tačna i važna zapažanja iskusnog pesnika.
Srbin haiku koga ja najviše volim i mislim da je njegov lični “masterpiece” je sledeća pesma:

Nahranila me
jednim pogledom samo
ta mlada žena.

Međutim treba danas spasiti od zaborava i mnoge druge njegove haikue, kao što su:

Cilik tramvaja
vraća mi u sećanje
očevu ruku.

Novobračnici
udvoje džogiraju:
oblačci daha.

Zamajala se
gledanjem u daljinu
i ova čavka.

U šarenilu
zabavnog parka vidi
samo unuka.

Skrile se bube,
odbegle pevačice:
ja i te vrane.