RELIGIOZNOST I MULTIKULTURNOST

Dimitar Anakiev
RELIGIOZNOST I MULTIKULTURNOST


Zanimljivo iskustvo deljenja haikua u jednoj srpskoj pesničkoj grupi. Dugo sam odsustvovao iz svoje matične sredine i moja književna iskustva za nju vezuju se za vreme multikulturne Jugoslavije. Prvo sam pre nekog vremena objavio sledeći svoj haiku:

Pobegavši od
kiše, muve sletele
na moju nogu.

To je haiku koji je 2006 bio na srpskom i engleskom objavljen u Americi u mojoj zapaženoj knjižici Balcony (Balkon) koju je objavio Red Moon Press. Upravo taj haiku bio je jedan od najslavljenijih i najzaslužnijih za uspeh knjige. U pitanju je religiozni haiku (prisetimo se šta znači reč “religija” -“re-ligare” znači “ponovo vezati” tj. sastaviti u celinu svet koji je analitički um, racio, rastavio na deliće zato da bi ga pokorio) kojim se povezuju nebeske pojave (kiša), insekti i čovek. Dakle u pitanju je najelementarnija religioznost, paganska, tako tipična za haiku i koju možemo videti i kod Bašoa iako se on deklarisao kao Budista, na primer veoma je slavljen njegov haiku:

Burnog li mora!
Prema ostrvu Sado,
Mlečni put leži. (Prevod: Hiroshi Yamasaki Vukelić)

I ovde vidimo spajanje neba(Mlečni put), zemlje (mora) i čoveka (Ostrtvo Sado poznato po svojoj istoriji) na jednostavan, direktan-prirodan (nemistifikovan) religiozni način. Pesma oduševljujućeg
panteizma.
Moja gornja pesma bila je u srpskoj književnoj grupi jedva opažena. Međutim, isti dan sam u istoj grupi objavio i sledeću pesmu:

Sklanjam puževe
sa kolovoza: gde je
Bog da ih čuva?

To je pesma napisana na dan objave, takođe je religiozna ali za razliku od prethodne nju sam napisao upotrebivši hrišćanski stereotip o Bogu kao čuvaru stada. Ovaj stereotip je bio odmah prepoznat i pesma je bila dobro primljena, budući da govori lokalni kulturni jezik (sudeći po nekom komentaru - iako bi autor više voleo da je pesma bila čitaocu privlačna po liniji identifikacije sa puževima, koji su za hrišćanstvo efemerni, što bi, ako je tačno, opet vodilo do saznanja da je čovek duboko u sebi ipak religiozan na paganski način). Kako bilo da bilo, prepoznatljiv kulturni stereotip je sigurno doprineo interesu za ovu pesmu.
Ovo razmišljanje me navodi na zaključak, koji se ne odnosi samo na Srbiju, već na Balkan u celini, da se naše kulture sve više zatvaraju i postaju kulturno monolitne, takoreći više ne umemo da primamo tuđe kulture. Takođe opažam da su hrišćanski stereotipi i apstrakna religioznost preplavili poeziju, da pesmu gotovo nije moguće napisati bez ideologije katehizma. Sve to pravi klimu za haiku težom i prava sreća je da haiku zaživeo mnogo pre kulturnih zatvaranja. Ali pisaćemo izgleda više hrišćanskih haikua nego Budističkih ili paganskih.