PAŠTUNSKI LANDAJ (Objavljen u književnom klubu Sapfo)

PAŠTUNSKI LANDAJ:

Pleme Paštuna u Afganistanu poznato je po svojoj borbenosti ali i po tome da su njihove žene stvorile jedinstvenu književnu formu LANDAJ. To je asimetrični dvostih gde prvi stih ima 9 slogova a drugi 13. “Landaj” u prevodu sa jezika pašto znači “male otrovne zmije”. Ova forma uglavnom služi za izražavanje seksualnih želja i frustracije u tribalno-vojnoj organizaciji života u kojoj su žene robovi ali i nosioci društvene organizacije. Landai su do juče bili saopštavani samo usmeno (i anonimno) na ženskim sedeljkama, a danas u urbanim centrima ima književnih klubova žena koje pišu Landaj. Takođe sve više muškaraca se izražava ovom lapidarnom formom.
***

Stablo čempresa, maštala sam;
međutim, ti si samo grm pun trnja.
#
Za muža dobih ovo derle,
Bože, dok on poraste biću starica.
#
Dragi, skoči noćas do mene,
pukne li krevet, muž će ga popraviti.
#
Ne štedi moje usne dragi,
ako su od šećera nek se rastope.
#
Sve sami čistunci u selu,
plamen mojih butina niko da vidi.
#
Pobogu svetli meseče zar
da noćas dva ljubavnika zaslepiš?
#
Nek se naša tela pribiju,
popneš li se na mene, neću plakati.
#
Oh, ne stišći me tako čvrsto;
grudi mi gore, noćas postadoh žena.
#
Kad sam bio dečak, bejah kralj;
mogao sam da šetam sa devojčicama.
#
Egzotično cveće poštuju,
u našem selu skromni cvetovi lepši.
#
Raskid sa tobom prati sekira,
gde god svijem ljubavno gnezdo zgromi ga!
#
Ne mogu da okusim vodu-
da ne izbrišem tvoje ime iz srca.
#
Preveo: Dimitar Anakiev


Iz komentara:

(Kamesan)Hvala Branka za Vaš komentar. Pitanje je dobro. Proveo sam dosta vremena sa Paštunima i mogu da kažem da su to ljudi i žene posebnog kova: ne samo ljuti gorštaci, već i narod koji stotinama godina živi sa puškom u krevetu. Nešto malo nalik na njih su pre koju generaciju možda bili naši Crnogorci i Albanci. Nama na Balkanu nije potpuno stran taj mentalitet i uopšte uzev postoje geopolitičke sličnosti (relativno) Balkana i Afganistana. Zadnjih stoleća tri velike imperije su pokašale da ih "civiliziju", prvo i najduže Englezi, zatim nakratko Sovjeti i danas Amerikanci. A pre svih njih još i Arapi. Dosada još nikom nije uspelo da ih prinudi na kolena. Naravno, da bi se opstalo u takvim uslovima stalne borbe, glavni uslov je nepismenost. Oni su navodno muslimani, ali 99% hodža su nepismeni. Pravila života se prenose sa kolena na koleno, i to je neka vrsta tribalnog "islama". U stvari tribalizam maskiran formom islama. Žena je u takvoj strukturi potpuna robinja, ali istovremeno i glavna karika društvenog života. Liberalizacija žene značila bi njihov vojnički poraz. Zvuči neverovatno ali njihova vojnička nepobedivost lomi se na ženinoj kičmi... Uslovi života su vrlo surovi. Kad sin ojača i počne vojni trening on prvo počinje da bije majku. To je zato da majka ne plače ako pogine. Najveći deo tih dosad još ne pobeđenih Paštuna živi u nedostupnim planinama. Do njih socijalizam nije mogao doći. Međutim oni koji žive u Kabulu ili Kandaharu, ili u selima i gradovima zapadnog Afganistana, gde su pomešani sa drugim plemenima žive normalniji život, ako tamo uopšte toga ima. Međutim, od svih Afganistanskih etničkih grupa, i od žena i od muškaraca, mogu se čuti reči hvale za život u socijalizmu. Opisuju ga kao jedini period društvene slobode i prosperiteta ikad u Afganistanu. Mnogi od mojih pacienata, koji su mi postali kasnije i prijatelji, pa kasnije uspeli da izbegnu na Zapad, na svojim Fejsbucima daju slike iz Afganistana iz perioda socializma. Tako oni žele da ih novi prijatelji sa Zapada vide. To je za njih reprezentativni Afganistan, gde žene voze Ladu ili pohađaju univerzitet. Možda da je potrajalo, možda bi imalo učinak oslobođenja i na Paštune u planinama (Talibani se ekskluzivno regrutuju među Paštunima). Zanimljivo je primetiti razliku u literaturi onih Afganistanaca koji govore dari i zato se oslanjaju na persijsku kulturnu tradiciju, i onih koji govore pašto i koji su potpuno autohtoni u izrazu. Morali su da stvore potpuno svoju, novu literaturu, uključno sa svojom formom, kakva je Landaj. Moram još i ovo reći: Afganistanci, bilo koje etničke grupe, gotovo da nemaju društvenih veština, sve si izuzetno neposredni i iskreni, ne znaju da lažu niti razumeju laž na način društvene upotrebljivosti. Opet su tu neke paralele sa tribalnim Balkancima.

(Kamesan):Da, Živko Nikolić je dobra referenca. Međutim, nisu samo ljudi u pitanju, tzv."mali čovek", već i istorijske okolnosti. Tako da teme moramo širiti ako želimo da ih zaista razumemo...Međutim, vidimo da i u uslovima najveće surovosti, život uvek nađe pukotinu da izađe na dan. Nalik na travke u steni...

(Kamesan): . Moderno doba za sve u Afganistanu, pa i za literaturu i literarne slobode počinje sa sovjetima.

(kamesan): Slažem se, socijalizam je nas sve izveo iz mraka u civilizaciju. I kod nas je nepismenost bila visoka pre rata, u Srbiji ako se ne varam preko 80%... Međutim, ono što fascinira u umetničkom smislu, to je poetski talenat tih priprostih paštunskih žena. Kako umeju slikovito da se izražavaju, kako se igraju metaforama i koliko su duhovite. Izgleda da civilizacija ubija poetski talenat kod čoveka. Kad čovek danas gleda umetnost "primitivnih" ljudi odmah uoči kako umetnost/poezija ima svoje praktične ciljeve tj. u vrlo bliskom odnosu je sa pravim potrebama tog čoveka. Dok mi danas ne znamo koju sam nam prave potrebe i umetnost se gubi u apstrakciji ili, još gore, u laži ili u umetnosti radi umetnosti ili pak efekta radi (kao da bi to bio neki posao po sebi). Paštunke su u tom smislu pravi biseri, od kojih se ima šta naučiti.