У СЕЋАЊЕ НА МОМУ ДИМИЋА, хаибун

Димитар Анакиев
У СЕЋАЊЕ НА МОМУ ДИМИЋА (1944-2008)
(хаибун*, поводом десетогодишњице од смрти)

Мома је за мене пре свега симбол неког другог времена, када смо се песници сретали насмејани и међусобно дружили слободно и неограничено. Момин шарм и осмех данас није лако наћи. Али морам се сетити Моме и као поборника хаику поезије. Много је допринео развоју српског хаику као организатор, медијатор и као песник, иако је хаикуе писао пре случајно него систематично...
Заједно смо средином деведесетих путовали на хаику фестивал у Оџаке, када је негде између трамваја и аутобуса код Калемегдана нестао и вратио се са кесом трешања, а у возу, касније, изменили смо хаикуе, на тему његове кесе трешања, прво он, карикирајући своју важност:

Са кесом трешања,
Оџаци, стиже вам
прeпотребни Димић

затим и ја:

Између аутобуса
и трамваја застадох-
кеса трешења

Мома своја успутна бележења хаикуа никад није сакупио у неку збирку, алу су се његови хаикуи нашли у међународним антологијама:

Родитељи погинулог војника
одлазе сад
свако у своју одају

Са оком пуним
Свете Горе
свиће море

Две спајалице
на крпари под столом
још од зимус.

Њих двоје
и два штапа.
Последнја шетња.

Мома је био светски путник, али није могао живети без свог Миријева. Његова љубав према родном крају била ми је увек одушевљавајућа:

Ветар у коси-
Момино Миријево
у себи тражим.

*хаибун је јапанска хибридна форма, комбинација прозе (у хаику стилу) и хаику песама.