PAŠTUNSKI LANDAJ (3-4)

PAŠTUNSKI LANDAJ (3-4)

Završavam prikaz paštunskih landaj pesama u nešto proširenom bloku (sve ukupno, u sva četiri dela, objavljeno je 50 landaj pesama) trudio sam se da bude zastupljeno što više tema. Fascinira činjenica da se celokupni društveni odnosi reflektuju kroz prizmu ženske seksualnosti tj. očigledna je snaga seksualnosti kao književne teme da generira celokupnost ljudskih odnosa. To je svakako vrlo poučan fakt za svakog pesnika i pesnikinju, jer seksualnost je svima nama lako dostupna budući da je deo svakog pojedinca i pojedinke. Znači da svaki pesnik i pesnikinja ima u rukama strašno oružje preko kojeg može da uređuju svet oko sebe-baš kao što to rade Paštunke-bilo da žele da taj svet harmonizuju, idealizuju ili da mu se suprotstavljaju. Dakle, i najnemoćniji čovek ima u rukama močno oružje. To je jedna od velikih poruka poezije paštunskih žena (i muškaraca).
Kao što sam već zapisao u nekom komentaru ova poezija otkriva da je čovek u svojoj ogoljenoj suštini potpuno poetsko biće. Izgleda da poetičnost čoveka ubija civilizacija. Ove priproste Paštunke pokazuju zadivljujući pesnički talenat i duhovnu slobodu, neophodnu poeziji. Spontanost slikovitog govora je ne samo imanentna njihovom izrazu, već opažamo i zapanjujući asocijativnu moć a takođe i autorsku hrabrost bez koje nema poezije (poezija u pravom smislu reči nije akt konformizma). Tu se drage volje prisećam reči Wernera Herzoga, koji je negde zapisao „da će film kao umetnost izumreti ako ne bude mogao da izumljuje nove slike“. Jednako se može reći i za poeziju i baš u landajima hrabrih Paštunki, opažamo mnogo slika koje plene svojom izvornošću. Jednom rečju bilo mi je zadovoljstvo da vam predstavim Paštunski landaj i nadam se da će mnogima ove lapidarne pesme biti inspiracija za književno stvaralaštvo. (Dimitar Anakiev)
***
O, pevče, sačekaj sa pesmom!
Dragi tek što me pošteno zagrlio.
#
Nežno klizi tvoja ruka u
moj grudnjak; nar u Kandaharu već je zreo.
#
Niz butine kliznuše šalvare
same – osećam to, većeras ćeš biti tu.
#
Založi vatru sve do neba.
Hoću da ti se podam na jarkom svetlu.
#
Najdraži moj dođi mi što pre.
Moj muž sad drema možeš me poljubiti.
#
Bacila sam sve narukvice.
Podaću se mom dragom neukrašena.
#
Poželeh da me dragi uzme-
on uplašen da ne probudimo muža.
#
Ako ne znaš kako se ljubi,
zašto probudi moje zaspalo srce?
#
Starac me vodi u svoj krevet,
okrutan svet još me pita zašto plačem.
#
Ljubav je nešto jako prosto.
Povežimo se, pošalji mi SMS.
#
Mulo, vrati mi nazad jarca.
zbog tvoje kletve niko da me poljubi.
#
Mog ljubavnika u lisicu,
suparnicu u kokoš, pretvori Bože.
#
U snovima sam predsednica,
kad se probudim obična prosjakinja.
#
Ožigoši me usijanim
gvožđem, opet ljubav da poreknem neću.
#
Čak i ako me dragi proda
na bazaru, do kraja sveta ću sa njim.
#
Zaljubih se u Amerikanca,
sad plikovi cvetaju u mom srcu.
#
Za dragog ja sam Talibanka,
on Američki vojnik, ja mučenica.
#
Prodade me starcu, oče moj.
Nek ti Bog kuću sruši, ja sam tvoja kći.
#
Sa mojih stisnutih usnica
ukrade poljubac, bolje psa poljubi.
#
Moj muž dovede drugu ženu
a ja vrim, ni pakla me više nije strah.
#
Šta mi to uradi Bože moj,
dok druge cvetaju ja ostah pupoljak.
#
Udovice u hram slatkiše
nose a ja kokice i molbu za smrt.
#
Otkriše našu ljubav tajnu-
podaj se u trk, ja ću preleteti.
#
Bože, zgromi seoske priče,
hrabru devojku spasi jezikanja.
#
Talibana da ljubim neću,
po celoj mahali taj će se hvaliti.
#
Srce mog srca u zatvoru
kuca, a šta bi mi drugo još trebalo?
#
Priredio i preveo: Dimitar Anakiev

PAŠTUNSKI LANDAJ (2)

PAŠTUNSKI LANDAJ (2)

Uz tradicionalni (ruralni) landaj u izbor sledećih 12 pesama umestio sam i dve savremenije pesme (urbane). Zbog dugog prisustva američkih vojnika u zadnje vreme žene, Paštunke, u urbanim centrima, svojim landaj pesmama opevaju i svoju ljubav sa američkim vojnicima kao vid zabranjene ljubavi.
***

Tajno ljubim, tajno i plačem;
sme li Paštunka otkriti svoju ljubav?
#
Skrivao si se za vratima,
mazila sam dojku da bih te privukla.
#
Čim pre dotakni moje usne,
smrt tutnji kroz selo, može me povući.
#
Osveti smrt mučenika dragi,
al vrati se, moje dojke već čekaju.
#
Uteče dragi pred dušmanom,
da sam znala, ne bih ga sinoć ljubila.
#
Ljubiti starca? Po celu noć
planove pravi a jutrom kočoperan.
#
Američke reke bez vode,
kćeri, puni li internet tvoj krčag?
#
Izgubih te na Fejsbuku juče,
mogu li te naći na Guglu danas?
#
Budi cvet na mojim grudima,
svako jutro zalivaću te osmehom.
#
Dadoh ti usne al ti zašto
proli moj krčag-stojim tu sad sva mokra.
#
Ispunih li sve tvoje želje?
Onda, prekrij mi lice, hoću da spavam.
#
Nije li te sram bele brade?
Miluješ me al ja se iznutra smejem.
#

Prevod: Dimitar Anakiev

PAŠTUNSKI LANDAJ (Objavljen u književnom klubu Sapfo)

PAŠTUNSKI LANDAJ:

Pleme Paštuna u Afganistanu poznato je po svojoj borbenosti ali i po tome da su njihove žene stvorile jedinstvenu književnu formu LANDAJ. To je asimetrični dvostih gde prvi stih ima 9 slogova a drugi 13. “Landaj” u prevodu sa jezika pašto znači “male otrovne zmije”. Ova forma uglavnom služi za izražavanje seksualnih želja i frustracije u tribalno-vojnoj organizaciji života u kojoj su žene robovi ali i nosioci društvene organizacije. Landai su do juče bili saopštavani samo usmeno (i anonimno) na ženskim sedeljkama, a danas u urbanim centrima ima književnih klubova žena koje pišu Landaj. Takođe sve više muškaraca se izražava ovom lapidarnom formom.
***

Stablo čempresa, maštala sam;
međutim, ti si samo grm pun trnja.
#
Za muža dobih ovo derle,
Bože, dok on poraste biću starica.
#
Dragi, skoči noćas do mene,
pukne li krevet, muž će ga popraviti.
#
Ne štedi moje usne dragi,
ako su od šećera nek se rastope.
#
Sve sami čistunci u selu,
plamen mojih butina niko da vidi.
#
Pobogu svetli meseče zar
da noćas dva ljubavnika zaslepiš?
#
Nek se naša tela pribiju,
popneš li se na mene, neću plakati.
#
Oh, ne stišći me tako čvrsto;
grudi mi gore, noćas postadoh žena.
#
Kad sam bio dečak, bejah kralj;
mogao sam da šetam sa devojčicama.
#
Egzotično cveće poštuju,
u našem selu skromni cvetovi lepši.
#
Raskid sa tobom prati sekira,
gde god svijem ljubavno gnezdo zgromi ga!
#
Ne mogu da okusim vodu-
da ne izbrišem tvoje ime iz srca.
#
Preveo: Dimitar Anakiev


Iz komentara:

(Kamesan)Hvala Branka za Vaš komentar. Pitanje je dobro. Proveo sam dosta vremena sa Paštunima i mogu da kažem da su to ljudi i žene posebnog kova: ne samo ljuti gorštaci, već i narod koji stotinama godina živi sa puškom u krevetu. Nešto malo nalik na njih su pre koju generaciju možda bili naši Crnogorci i Albanci. Nama na Balkanu nije potpuno stran taj mentalitet i uopšte uzev postoje geopolitičke sličnosti (relativno) Balkana i Afganistana. Zadnjih stoleća tri velike imperije su pokašale da ih "civiliziju", prvo i najduže Englezi, zatim nakratko Sovjeti i danas Amerikanci. A pre svih njih još i Arapi. Dosada još nikom nije uspelo da ih prinudi na kolena. Naravno, da bi se opstalo u takvim uslovima stalne borbe, glavni uslov je nepismenost. Oni su navodno muslimani, ali 99% hodža su nepismeni. Pravila života se prenose sa kolena na koleno, i to je neka vrsta tribalnog "islama". U stvari tribalizam maskiran formom islama. Žena je u takvoj strukturi potpuna robinja, ali istovremeno i glavna karika društvenog života. Liberalizacija žene značila bi njihov vojnički poraz. Zvuči neverovatno ali njihova vojnička nepobedivost lomi se na ženinoj kičmi... Uslovi života su vrlo surovi. Kad sin ojača i počne vojni trening on prvo počinje da bije majku. To je zato da majka ne plače ako pogine. Najveći deo tih dosad još ne pobeđenih Paštuna živi u nedostupnim planinama. Do njih socijalizam nije mogao doći. Međutim oni koji žive u Kabulu ili Kandaharu, ili u selima i gradovima zapadnog Afganistana, gde su pomešani sa drugim plemenima žive normalniji život, ako tamo uopšte toga ima. Međutim, od svih Afganistanskih etničkih grupa, i od žena i od muškaraca, mogu se čuti reči hvale za život u socijalizmu. Opisuju ga kao jedini period društvene slobode i prosperiteta ikad u Afganistanu. Mnogi od mojih pacienata, koji su mi postali kasnije i prijatelji, pa kasnije uspeli da izbegnu na Zapad, na svojim Fejsbucima daju slike iz Afganistana iz perioda socializma. Tako oni žele da ih novi prijatelji sa Zapada vide. To je za njih reprezentativni Afganistan, gde žene voze Ladu ili pohađaju univerzitet. Možda da je potrajalo, možda bi imalo učinak oslobođenja i na Paštune u planinama (Talibani se ekskluzivno regrutuju među Paštunima). Zanimljivo je primetiti razliku u literaturi onih Afganistanaca koji govore dari i zato se oslanjaju na persijsku kulturnu tradiciju, i onih koji govore pašto i koji su potpuno autohtoni u izrazu. Morali su da stvore potpuno svoju, novu literaturu, uključno sa svojom formom, kakva je Landaj. Moram još i ovo reći: Afganistanci, bilo koje etničke grupe, gotovo da nemaju društvenih veština, sve si izuzetno neposredni i iskreni, ne znaju da lažu niti razumeju laž na način društvene upotrebljivosti. Opet su tu neke paralele sa tribalnim Balkancima.

(Kamesan):Da, Živko Nikolić je dobra referenca. Međutim, nisu samo ljudi u pitanju, tzv."mali čovek", već i istorijske okolnosti. Tako da teme moramo širiti ako želimo da ih zaista razumemo...Međutim, vidimo da i u uslovima najveće surovosti, život uvek nađe pukotinu da izađe na dan. Nalik na travke u steni...

(Kamesan): . Moderno doba za sve u Afganistanu, pa i za literaturu i literarne slobode počinje sa sovjetima.

(kamesan): Slažem se, socijalizam je nas sve izveo iz mraka u civilizaciju. I kod nas je nepismenost bila visoka pre rata, u Srbiji ako se ne varam preko 80%... Međutim, ono što fascinira u umetničkom smislu, to je poetski talenat tih priprostih paštunskih žena. Kako umeju slikovito da se izražavaju, kako se igraju metaforama i koliko su duhovite. Izgleda da civilizacija ubija poetski talenat kod čoveka. Kad čovek danas gleda umetnost "primitivnih" ljudi odmah uoči kako umetnost/poezija ima svoje praktične ciljeve tj. u vrlo bliskom odnosu je sa pravim potrebama tog čoveka. Dok mi danas ne znamo koju sam nam prave potrebe i umetnost se gubi u apstrakciji ili, još gore, u laži ili u umetnosti radi umetnosti ili pak efekta radi (kao da bi to bio neki posao po sebi). Paštunke su u tom smislu pravi biseri, od kojih se ima šta naučiti.

MAKEDONCI I BOSANCI (POLITIČKI /AD HOC/ HAIKU)

Македонци и
Босанци без права-
суверенитет.
---Димитар Анакиев

ПРИБЛИЖИВШИ СЕ ТРИГЛАВУ, ренга

ПРИБЛИЖИВШИ СЕ ТРИГЛАВУ, ренга

Тито-Стефан Гил
Камесан-Димитар Анакиев
Бранко-Бранко Манојловић


1.
Приближивши се
Триглаву до могућег-
облак између.
---Тито
2.
Јесен је дошла.
Траживши цркву гости
нађоше мене.
---Камесан
3.
Планински ветар.
Звончић ко да постаде
плава горчица.
---Бранко
4.
На неком врху,
док записујем песму:
цветна осица.
---Тито
5.
Дугачка шетња-
поезију бележим
са златошипком.
---Камесан
6.
Горе облаци
на сунцу-притиснули
Јулијске алпе.
---Бранко
7.
На слабинама,
на тепиху од траве
узнесен жребац.
---Тито
8.
Пужеви, мачке
и ја – Кјотски песници
у киви врту.
---Камесан
9.
Неутабан пут:
дубоку у шуми
курика цвета.
---Бранко
10.
Кроз звоник цркве
ветар са мора дува:
звоне ли звона?
---Тито
11.
Захледнело:
комунистички храм и
распеће заједно.
---Камесан
12.
Некад крвава
војничка Соча-деца
праве жабице.
---Бранко
13.
Бледа брезица
засађена над гробом
мог белог пса.
---Тито
14.
Тешко прихватам
нестанак једног света:
Јерба буена.
---Камесан
15.
Какве то беху
очи прве видевши
смарагдна језера?
---Бранко
16.
Морски мозаик:
лица светаца трепте,
осунчан плићак.
---Тито
17.
Моји бркови
јутрос превише дивљи:
стрма улица.
---Камесан
18.
Кроз зачепљене
артерије Пирана
право до срца.
---Бранко
19.
Ксенофобични
комарци: изуједали
све бегунце.
---Камесан

20.
Негде у Лици:
опрезно крдо срна
црнооки Сиријци
---Бранко

ТРИ ТАНКЕ О РАСТАНКУ

Димитар Анакиев
ТРИ ТАНКЕ О РАСТАНКУ

1.
Ставити тачку
на љубав? Растанак
о, како тужан-
јесен доноси кише,
река већ хучи мутна.

2.
Пред нама чека
пут блатњав, раскрсница,
ту је опроштај:
у земљу срећних људи
одлазиш, а ја - ко зна?

3.
Одасланици,
писмоноше, неће те
досећи више:
сета ко магла густа
задње збогом-реч пуста.

ТРИ ЉУБАВНЕ ТАНКЕ

Димитар Анакиев
ТРИ ЉУБАВНЕ ТАНКЕ

1.
Може ли љубав
бити стара? Сусретох
своју драгану
после година много:
исто као пре све је.

2.
У невремену
легосмо под ту крошњу
што прокишњава-
све до зоре румене
дисали смо заједно.

3.
Сваки тренутак
љубави-вечност сама:
два чедна тела
не постоје-постоји
то што је међу нама.

MIROSLAV TODOROVIĆ PESNIK ŠUMOVA I SENKI, nekoliko reči uz haiku zbirku Lepet krila, Istok, Knjaževac, 2018

Dimitar Anakiev
MIROSLAV TODOROVIĆ PESNIK ŠUMOVA I SENKI
(nekoliko reči uz haiku zbirku Lepet krila, Istok, Knjaževac, 2018)

Od pojave haiku poezije na Zapadu ona je predstavljena kao poezija svesti i svesnosti ali ovakvo shvatanje nije u potpunosti tačno. Mnogi pesnici u Japanu koriste ovu formu za izražavanje hermetičnih ekspesija. Naročito posle drugog svetskog rata stvorila se je velika grupa pesnika koja je odbijala ne samo klasičnu naraciju već kao da uopšte nisu želeli da govore. Od užasa drugog svetskog rata i poraza Japana, naprasno su onemeli. I u Evropi su mnogi pesnici slično reagovali na veliku ratnu traumu. U srpskoj haiku poeziji mnogi pesnici postavljali su iracionalne uvide u svet i prirodu u prvi plan: Momčilo Tešić i Dragan Studen, na primer. Drugi su eksperimentisali sa jezikom, poput M.T. Vida. Haiku poezija Miroslava Todorovića njiše se između govora i negovora. Pesnik uspostavlja svoj zaumni jezik i oslanja se na iracionalno kao osnovu svog izraza. Čak i stil zapisivanja haikua u kojem je uvek prva reč zapisana velikim slovima izgleda želi da istakne neracionalni, nelogični karakter njegove haiku poezije. Ova nelogičnost kaže se pre svega u gustoj metaforičnosti koja se kreće od jednostavnih metafora, tipičnih za haiku, kao što je personifikacija, vrlo čestih sinestezija, pa sve do razvoja alegorija. S druge strane pesnikove omiljene teme i motivi su obskurni: senke, šumovi, prazna gnezda, svetlost, oblaci a figuracija često izblede u nefigurativni izraz, nalik na akvarel. Evo nekoliko primera:

TO senke u
noćnoj tišini
njišu grane

NASLONJEN na zid
senka se u
travi odmara

SENKA mog štapa
odmara se u travi.
Pesma je na putu.

SNEŽNE mrlje
uzdasi zime
na gorskim stranama

IDEM kroz šumu-
osećam kako me
drveće motri

Sve ove pesme su primeri personifikacija. U „primitivnim“ društvima, kakvo je japansko, personifikacija je kao izraz animizma najtipičnija metafora haikua. I u Srbiji je personifikacija jedno od osnovnih sredstava haikua. U racionalnim, Zapadnim, društvima ona je nepoželjna i većina urednika u haiku časopisima neće primiti pesmu sa personifikacijom - svodeći haiku na racionalnu skicu iz prirode tj. naturalizam ili realizam. U haiku pesmama Miroslava Todorovića vidimo animističko stanje duha: senke upravljaju granama, zatim odmaraju, zima uzdiše (i njeni uzdasi su mrlje) a drveće motri na prolaznika. Rukopis je pun sličnih pesničkih radnji. Pored personifikacija vrvi i od sinestezija:

ZUJ pčela-
zlati se maslačak
miris tišine čuje

ŠUM krila-
u praznom gnezdu
još topla tišina

GORSKI izvor
niz planinu
svetlost žubori

Dok su svakako vrhunac metaforičnosti haikui koji su razvijeni u alegoriju:

OVA žuta
iz hajdučkog je ćupa
svetlost jutarnja

ili

KOS u travi-
u krošnji trešnje
tren veverice

(Istorijski razvoj haikua u Japanu doneo je pomak od primitivnih i jednostavnih metafora ka alegoriji,
takozvani Gendai haiku /savremeni haiku/ u velikoj meri je alegoričan...).

U rukopisu Miroslava Todorovića ima i racionalnih tema i motiv ali su ređi i opet na zavidnom su nivou:

RADOSNA
sa buketom u ruci-
ali i buket vene

SKUPLJA poglede-
buket ruža u
rukama starice

KOSA već seda-
u sećanju dečak
čudi se starcu

Nekoliko ličnih ispovesti je takođe metaforično ispevano:

SLUŠAM žubor vode-
i moje misli
otiču u svet

KAO ovo stablo
gradom ogoljeno
ćutim na brdu

Ipak fascinacije senkama i šumovima dominaraju:

ONE senke
iz sećanja sve
jasnije se glase

U PUSTOJ kući
slušam kako šumi
senke šapuću

TO dišu senke
u noćnoj tišini-
trepere zvezde

ŠUM lišća-
u napuštenom gnezdu
lepet krila

Zanimljivo je da u svetu pesnika neartikulisani zvukovi kakvi su šumovi spadaju u svet senki, dok artikulisani glasovi čoveka i živitinja donose svetlost:

JABUKIN cvet-
kukurikanje petla
razvedrava jutro

I REČ moja
u toj svetlosti
razvedrava nebo

Haiku pesme Miroslava Todorovića su svedočanstva o dubokoj, iracionalnoj, animističkoj komunikaciji pesnika sa prirodom. Slike sveta koje on na ovaj način predstavlja liče na slike naivnih umetnika ili dece. To su najneposredniji uvidi u stanje čoveke duše koja ume duboko i neposredno da razgovara sa prirodom. Neverovatna je ujednačenost kvaliteta ovih pesama : one predstavljaju bogatu riznicu koja će oduševiti svakog ljubitelja duboke poetske misli.

ORFEJEVA LJUBAV, haiku niz

Dimitar Anakiev
ORFEJEVA LJUBAV, haiku niz


Paganska duša
Orfejeva ljubi, o,
Euridiku.

Nema hrišćanskih
vrlina - Apolona
slavi, taj Orfej.

Razgovara u
Hadu sa Kerberima-
ljubav ga muči!

Toliko silna
ljubav paganskog sveta,
od nje se gine!

Kad vrati se bez
Euridike Orfej
smrti podleže .

Ove ljubavi,
kod pagana česte, ne zna
katehizam.

Gospodara svog
jer hrišćani ljube i
ne vole jeres.

SEĆANJE NA SRBU MITROVIĆA (1931-2007)

Dimitar Anakiev
SEĆANJE NA SRBU MITROVIĆA (1931-2007)

Početkom devedesetih godina prošlog veka soba Srba Mitrovića u porodičnom stanu u Kapetan Mišinoj bila je svojevrstan “komandni centar” srpskog haiku iako je Srba tek pravio prve korake u ovoj zgusnutoj formi. Tu je kod Srbe dolazio na sastanke Hiroshi Yamasaki Vukelić i oni su iz tog centra počeli svoje plodotvorno prevođenje japanskih klasika. U tu sobu dolazio sam i ja, na Srbin poziv, da bi diskutovali haiku ali i praktikovali haiku radionice. On je bio dosta stariji ali na početku haiku puta a moj staž u haiku je već imao kilometražu, nagrade, knjige i periodiku. Nas dvojica smo bili potpuno komplementarni, ne samo po godinama i stažu. Srba je bio diskurzivni pesnik navikunut na linearno izražavanje i fascinirala ga je moja sposobnost da u par sekundi iznedrim jezgrovit izraz (ako poeziju uporedimo sa matematikom, “normalna” pesnička naracija bila bi slična linearnoj funkciji na pr. x=y, dok bi haiku predstavljao eksponencijalnu funkciju x²=y² ili x³=y³...) a mene je kod Srbe fasciniralo jezičko bogatstvo nalik na okean u čijem plićaku sam se ja praćkao kao mala ribica.
Srba je bio jako hrabar da se je u svojim 60-tim upustio u novu formu koja je bila tuđa njegovom dotadanjem opusu i da pritom stigne da do kraja života ostvari značajano delo i kao pesnik i kao prevodilac. Za Srbinu inicijaciju u haiku kriv je Hiroši (oni su se upoznali preko zajedničkog prijatelja) a haiku radionice u Kapetan Mišinoj ostavile su vidan trag ne samo na dalji Hirošijev put već i na moj rad na formi haikua. Prvi put kod Srbe shvatio sam ozbiljnost književne radionice koja mi je zaličala na pravu pravcatu Hefestovu kovačnicu, gde se iz velikog kovačkog meha duva u vatru i zatim očađenog lica kuje usijano gvožđe reči. Sve to me je veoma obeležilo i nateralo da ozbiljno radim.
Odlazeći jedno veče iz Kapiten Mišine zapisao sam haiku:

Sva obasjana
sred zimske klizavice:
Srbina soba.

Na jednom od naših susreta u Kapetan Mišinoj Srba je izrekao zapažanje koje me je zamislilo. On je imao tu privilegiju osmišljanja svojih haiku početaka kao zreo pesnik i prevodilac. Rekao je ovo: “Haiku je jako važan za srpsku kulturu. Između mnogih izvanrednih suptilnosti koje mora da usvoji, pesnik nauči i to da mora držati jezik za zubima. A imali šta važnije od toga?” Ove misli su me kasnije preganjale godinama, nisam ih lako skuvao-držati jezik za zubima je tuđe mom karakteru, a danas mislim da su vrlo tačna i važna zapažanja iskusnog pesnika.
Srbin haiku koga ja najviše volim i mislim da je njegov lični “masterpiece” je sledeća pesma:

Nahranila me
jednim pogledom samo
ta mlada žena.

Međutim treba danas spasiti od zaborava i mnoge druge njegove haikue, kao što su:

Cilik tramvaja
vraća mi u sećanje
očevu ruku.

Novobračnici
udvoje džogiraju:
oblačci daha.

Zamajala se
gledanjem u daljinu
i ova čavka.

U šarenilu
zabavnog parka vidi
samo unuka.

Skrile se bube,
odbegle pevačice:
ja i te vrane.

PESNIČKI POZDRAV IZ SKOPLJA

Kako je lepo
jutro uz Kamesan blog!
Tvoj drugar Saša!

Aleksandar Prokopiev

RENGA DVA KAMESANA (ULANČANA PESMA)

Pre skoro dvanaest godina obreo sam se na japanskom otoku Jakušima u Pacifiku. Na tamošnjim peščanim plažama ogromne zelene kornjače polažu jaja. U to vreme imao sam pupčanu kilu pa sam stomak prevezivao svim mogućim krpama. Kada sam se na jednoj od plaža svukao pokazala se moja prevezana kila pa me je prijatelj sa kojim sam putovao nazvao kornjačom (kame). U Japanu nije pogrdno nazivati ljude životinjskim imenima. Tako sam uskoro postao Kame-san (gospodin Kornjača) pa sam kao uspomenu na obilazak Jakušime zadržao to ime kao svoj pesnički nadimak.
Međutim, nedavno su me posetila dva pesnika iz Kyota i od njih sam čuo da u Kyotu takođe živi pesnik sa pesničkim nadimkom Kamesan -"gospodin Kornjača". Ova fraza u japanskoj kulturi ima brojna značenja, ali to je posebna priča. Uglavnom, zamolio sam moje goste da me povežu sa gospodinom Kornjačom u Kyotu. I uskoro smo uspostavili internetni kontakt, kolega Kamesan zvao se pravim imenom Miyazaki Hisashi. Naravno oba smo bili zainteresovani da čujemo kako je onaj drugi dobio ime, a to su bile dve potpuno različite priče. On je u svom imenu imao oznaku (jedno od japanskih slova) kornjače pa su mu roditelji dali nadimak Kame, kao što na Balkanu dajemo ime Vuk ili Kamen: da ga sačuva od bolesti i omogući dug život. On je taj nadimak usvojio kao svoje pesničko ime...
Dogovorili smo se da napišemo jednu zajedničku rengu (zajedničku ulančanu pesmu), i uradili smo tako iako je tada besneo tajfun u Japanu:

Kamesan A.D. (Dimitar Anakiev)
Kamesan M.H. (Hisashi Miyazaki)


1.
Poetska šetnja-
poeziju beležim
sa zlatošipkom1
---Kamesan A.D.

2.
Tajfun zvani Džeb-
u našem vrtu poklon
sobni paravan2
---Kamesan M.H.

3.
Od Kamesana
do Kamesana-duga
iznad tajfuna.
---Kamesan A.D.

4.
Virtualno se
srela dva Kamesana-
ravnodnevica.
---Kamesan M.H.

5.
Ime sa značenjem,
ime bez značenja-željka
u bari pliva.
---Kamesan A.D.

6.
I sada evo
jedan Japanac voli
mačka Momčila3
---Kamesan M.H.



BELEŠKE UZ PESMU:

1-zlatošipka je biljka "solidago", ili "goldenrod"
2-sobni paravan je pregrada od bambusa iza koje se moguće presvući
3-mačak Momčilo, je moj prvi mačak, opevan u hajbunu Hajdučka trava koji je u Kjotu dobio nagradu na jednom književnom konkursu

Dimitar Anakiev

SEDAM HAIKU NA TEMU „ŽENA“ SAŠE PROKOPIEVA

Sašu Prokopieva (1953, Skopje) nije potrebno posebno predstavljati srpskom čitalaštvu. Oprobao se je u svim žanrovima proze. Ipak, kada je u pitanju haiku sam autor naglašava da mu je dugo prilazio kao stilskoj vežbi, uglavnom zato da pročisti svoj izraz. Autor je tri zbirke haikua. Nakon studijskog putovanja u Japan njegov odnos prema haikuu se je produbio. Zahvaljujući ovoj kratkoj formi počeo je da putuje svetom a njegove pesme publikovane su na svim kontinentima sem Afrike; osam godina uzastopno objavljuje u reprezentivnom časopisu „World Haiku“. Kako u belešci o sebi kaže sam autor „uvideo je da je bio srećne ruke kada je otpočeo da piše haiku“. Naučio je, kaže dalje, da opaža stvari, naročito detalje i da uživa u raznovrsnosti i lepoti života. U svakom slučaju, svedok Sašinog haiku puta, mogao bi da opazi njegovo autorsko zrenje, pre svega to da se je od usputnih skica i dosetki okrenuo komponovanju pravih pesama. I danas je pred nama tu Saša Prokopiev, haiku pesnik, kolega i saputnik.
Šarmantnim i raznovrsnim ciklusom o ženi dominira erotsko-metafizička slika „žena u moru“, koji je vredan autorski domet. (D.A.)


Klupa u parku.
Momak i devojka: svako
svoj mobitel.

Žena u moru.
Predaje svoje telo
žutom zalasku.

Sred velikog grada
dvorište. Fontana žubori.
Ana pije čaj.

Pada, pada, dažd.
Pred ulazom te čekam
ljut k'o zgužvan jež.

Mraz steže, neka
žena se razvikala
i tad – pahulje.

Damska pisma: slatko
-gorke mrvice sa
bogate trpeze.

„Sunce je zvezda“
od jutra mu već peva
igriva žena.

Prepevao sa makedonskog: Dimitar Anakiev

ČETIRI HAIKU NA TEMU ČETIRI SONGA KABAREA "SITUAKCIJA" SAŠE PROKOPIEVA

Dimitar Anakiev

ČETIRI HAIKU NA TEMU ČETIRI SONGA KABAREA
"SITUAKCIJA" SAŠE PROKOPIEVA, SKOPJE


Plava soba, da
osećanja naviru
zraci sećanja

Falični mesec,
nešto se nakrivio
taj zvuk klavira

Nema spokoja
u tvojim očima, ne
prepusti se

Kiši u Splitu
O, Kiši u Splitu, o
Kiši u Splitu

RELIGIOZNOST I MULTIKULTURNOST

Dimitar Anakiev
RELIGIOZNOST I MULTIKULTURNOST


Zanimljivo iskustvo deljenja haikua u jednoj srpskoj pesničkoj grupi. Dugo sam odsustvovao iz svoje matične sredine i moja književna iskustva za nju vezuju se za vreme multikulturne Jugoslavije. Prvo sam pre nekog vremena objavio sledeći svoj haiku:

Pobegavši od
kiše, muve sletele
na moju nogu.

To je haiku koji je 2006 bio na srpskom i engleskom objavljen u Americi u mojoj zapaženoj knjižici Balcony (Balkon) koju je objavio Red Moon Press. Upravo taj haiku bio je jedan od najslavljenijih i najzaslužnijih za uspeh knjige. U pitanju je religiozni haiku (prisetimo se šta znači reč “religija” -“re-ligare” znači “ponovo vezati” tj. sastaviti u celinu svet koji je analitički um, racio, rastavio na deliće zato da bi ga pokorio) kojim se povezuju nebeske pojave (kiša), insekti i čovek. Dakle u pitanju je najelementarnija religioznost, paganska, tako tipična za haiku i koju možemo videti i kod Bašoa iako se on deklarisao kao Budista, na primer veoma je slavljen njegov haiku:

Burnog li mora!
Prema ostrvu Sado,
Mlečni put leži. (Prevod: Hiroshi Yamasaki Vukelić)

I ovde vidimo spajanje neba(Mlečni put), zemlje (mora) i čoveka (Ostrtvo Sado poznato po svojoj istoriji) na jednostavan, direktan-prirodan (nemistifikovan) religiozni način. Pesma oduševljujućeg
panteizma.
Moja gornja pesma bila je u srpskoj književnoj grupi jedva opažena. Međutim, isti dan sam u istoj grupi objavio i sledeću pesmu:

Sklanjam puževe
sa kolovoza: gde je
Bog da ih čuva?

To je pesma napisana na dan objave, takođe je religiozna ali za razliku od prethodne nju sam napisao upotrebivši hrišćanski stereotip o Bogu kao čuvaru stada. Ovaj stereotip je bio odmah prepoznat i pesma je bila dobro primljena, budući da govori lokalni kulturni jezik (sudeći po nekom komentaru - iako bi autor više voleo da je pesma bila čitaocu privlačna po liniji identifikacije sa puževima, koji su za hrišćanstvo efemerni, što bi, ako je tačno, opet vodilo do saznanja da je čovek duboko u sebi ipak religiozan na paganski način). Kako bilo da bilo, prepoznatljiv kulturni stereotip je sigurno doprineo interesu za ovu pesmu.
Ovo razmišljanje me navodi na zaključak, koji se ne odnosi samo na Srbiju, već na Balkan u celini, da se naše kulture sve više zatvaraju i postaju kulturno monolitne, takoreći više ne umemo da primamo tuđe kulture. Takođe opažam da su hrišćanski stereotipi i apstrakna religioznost preplavili poeziju, da pesmu gotovo nije moguće napisati bez ideologije katehizma. Sve to pravi klimu za haiku težom i prava sreća je da haiku zaživeo mnogo pre kulturnih zatvaranja. Ali pisaćemo izgleda više hrišćanskih haikua nego Budističkih ili paganskih.

RENGA TRNOVE RUŽICE

U Ponedeljak, 8. Oktobra, 2018., u mimohodu poetske grupe Sapfa, ulančali smo svoje stihove:

Mi Bo (Mirjana Božin) i
Kamesan (Dimitar Anakiev)


1.
Povređena vretenom
Ružinog potiljka - Trnoružica
Caruje ex-rajskim vrtom!...
--- (Mi Bo)

2.
Nakon godina
samoće—hrabri mladić
je pronalazi.
--- (Kamesan)

3.
Na sto godina
U kuli je vreme
Zazidano.
--- (Mi Bo)

4.
Šta to otvori
ružin pupoljak? Miris
me obuzima.
--- (Kamesan)

5.
U Novoj Zemlji-Nebu
U čednom telu - svi ćemo biti
Latice jedne iste Ruže.
JEDNOST
--- (Mi Bo)

6.
Livada moje
mladosti-leptira dva
još se igraju.
--- (Kamesan)

PLODOVI DUHA MIRJANE BOŽIN (12 novijih haiku)

(Mirjana Božin na proslavi 300 godišnjice Macuo Bašoa u Beogradu)

Dimitar Anakiev
PLODOVI DUHA MIRJANE BOŽIN, 12 haiku

Mirjana Božin je ono što Ban'ya Natsuishi naziva "genuine haiku poet" (rođena haiku pesnikinja) a takvih na srpskom poetskom nebu jedva da još ima. To su pesnici koji ne moraju učiti haiku da bi ga pisali (a haiku je, setimo se Santokine definicije: "srce poezije")...
Kada haiku ne bi bio najdemokratičnija poetska vrsta na svetu, Mirjanu bi morali zvati Kraljicom srpskog haiku, ili još bolje Princezom, ili vilom, jer su njen duh i poezija večito sveži i mladi, igrivi, stalno naviru strastno i provokativno otvarajući nove duhovne perspektive, bilo da se oslanjaju na impresiju ili ekspresiju...
Mirjanine haikue sam prvi put čitao u požeškom Paunu 1990 i do danas njeni haiku stihovi ostali su ne samo jednako uzbudljivi već je Mirjana bila sposobna da neprestano obogaćuje i produbljuje horizont svog haiku pesništva. I po poetskom kvalitetu i po kontinuitetu trajanja Mirjana je svojevrsni fenomen ne samo u srpskoj poeziji već i šire.
Dvanaest novijih haiku (sem prvog, koji je, veze radi, iz ranijeg rukopisa) koje ovde objavljujem, preuzeo sam sa njenog Facebooka, kao ilustraciju poetskog bogastva, svežine i originalnosti (uz neophodnu a retku iskrenost). Čega sve tu nema, u samo dvanaest kratkih pesama! Kao što bi i očekivali od rođene haiku pesnikinje, Mirjana je i vrstan akvarelista - ovaj niz pesama je ilustrovan njenim akvarelom "Plodovi duha".


Zalivam baštu
čuje se šapat
zemlje u mraku

Daleki mesec -
dete se zaigralo
udno sobe

kakvo osveženje
usred ljubavi-trenutak
nerazumevanja

stašni sud
na kojem svedočiš o vaskrsenju-
nežna voćko u cvatu!

Čupanje bisera
iz meke utrobe školjke-
sastavljam pesmu...

Sve osim reči
razume- kažem joj nešto-
mačka zeva!

Pod trešnjama u cvetu
rado bih bila panteista
(Ipak : neću )

kroz zaledjenu
noć odjekuje
oštar Mesec-

Pčela mi je sletela na grudi-
Je li joj moje srce
Sada medonosni cvet?

Reči su
ugljen-
dioksid?

Trenutak zebnje:
u čistom srcu ogledah
svoje lice

Udarivši o crep kokošinjca
Upravo je otpao jedan krupan orah-
(ako sam dobro razumela ovaj svet...)


(Akvarel: "Plodovi duha", Mirjane Božin)

У СЕЋАЊЕ НА МОМУ ДИМИЋА, хаибун

Димитар Анакиев
У СЕЋАЊЕ НА МОМУ ДИМИЋА (1944-2008)
(хаибун*, поводом десетогодишњице од смрти)

Мома је за мене пре свега симбол неког другог времена, када смо се песници сретали насмејани и међусобно дружили слободно и неограничено. Момин шарм и осмех данас није лако наћи. Али морам се сетити Моме и као поборника хаику поезије. Много је допринео развоју српског хаику као организатор, медијатор и као песник, иако је хаикуе писао пре случајно него систематично...
Заједно смо средином деведесетих путовали на хаику фестивал у Оџаке, када је негде између трамваја и аутобуса код Калемегдана нестао и вратио се са кесом трешања, а у возу, касније, изменили смо хаикуе, на тему његове кесе трешања, прво он, карикирајући своју важност:

Са кесом трешања,
Оџаци, стиже вам
прeпотребни Димић

затим и ја:

Између аутобуса
и трамваја застадох-
кеса трешења

Мома своја успутна бележења хаикуа никад није сакупио у неку збирку, алу су се његови хаикуи нашли у међународним антологијама:

Родитељи погинулог војника
одлазе сад
свако у своју одају

Са оком пуним
Свете Горе
свиће море

Две спајалице
на крпари под столом
још од зимус.

Њих двоје
и два штапа.
Последнја шетња.

Мома је био светски путник, али није могао живети без свог Миријева. Његова љубав према родном крају била ми је увек одушевљавајућа:

Ветар у коси-
Момино Миријево
у себи тражим.

*хаибун је јапанска хибридна форма, комбинација прозе (у хаику стилу) и хаику песама.