Wednesday, July 12, 2017


I was honoured to read and evaluate around 1000 poems by 180 authors from 36 countries and 6 continents. These data show the importance of this contest. The variety of poetic styles and a large number of quality realisations have made me give awards in two cathegories and add another award for the best haiku string. I commended about fifteen haiku as well. The first category is “haiku in classical style” – that’s the style which originates from the time of the rise of Buddhism in Japan that cherishes harmony with nature; the main poetic marks of this harmony are the form of 5,7,5 syllables, “kigo” and primitive metaphore (juxtaposition). Typical narrative strategy of classical haiku is “shasei” (objective sketch).

The second cathegory is “haiku in contemporary style”; that is haiku which is closer to western tradition of expressing, where we have a human in the centre of expression, often in disharmony with nature. The characteristics of this style are the use of methaphores and abstract therms (key words) instead of “kigo”. Typical narrative strategy of contemporary haiku is allegory.

In both cathegories I respected the rights of authors to have ”poetic freedom” (licentia poetica), which has exhisted both in Europe and Asia as an institution since ancient times and leaves each poet freedom in choosing poetic means and style of expression. A poet is neither ordered nor forbidden to do something, they don’t have to know cultural boundaries, neither their own nor of the others. In the places where elements of the cathegories intertwine, my key criterion was attitude towards nature (harmony or disharmony, presence or absence of 5,7,5 rhythm or of “kigo” as a topic of the poem).

In the evaluation of poetic values the first criterion I sticked to was the principle of “surplus of meaning” established by Basho. This principle means nothing else than use of metaphoricity: complexity and eloquence of a metaphore. The second criterion was originality i.e. “poetry sincerity”. This third criterion is usually the most important because the poem immediately shows its face to the reader. Here are the results:


1. prize

yellowed leaves
around the corner
of the bombed street

Dietmar Tauchner (Austria)

Paralel existance of two worlds, which are next to each other, natural harmony and chaos of war is cognition which overwhelms us strongly and disturbingly. On that basis, this haiku is similar to a famous haiku written by Watanabe Hakusen from 1939. They describe events in the similar place – a hall and a street:

In the dark
at the end of the hall
the war stood

Watanabe Hakusen (1913-1969)

In the Hakusen’s haiku the war is a personified in a hooligan who is lurking from the dark. The comparison with Tauchner’s haiku is good for making difference between “gendai” style (contemporary style) of Watanabe Hakusen and the classical style by Dietmar Tauchner. As a base of his expression, Hakusen uses allegory with a personification in its centre. Dietmar Tauchner, on the other hand, uses primitive metaphore (juxtaposition) in which he statically compares the images of war with those of nature.

In the Hakusen’s haiku, there is no ”kigo”, but instead of it we can find the main topic, an abstract “key word” – war.
It is usualy ment that western haiku poets didn’t know how to use “kigo” whereas in the example of the winning poem in classical style we see that it is not always the truth. Dietmar Tauchner uses the kigo “fallen leaves” to emphasize the image of war. This phrase stands at the same time in the counterpoint with war, because it is the image of nature as well. On the other hand it emphasizes dying – dry leaves are the image of piled trunks. This is a deep haiku which leads our thoughts in many directions.

2. prize

Children’s pool
swaying on the silence
a ball and the moon

Klaus-Dieter Wirth (Germany)

Judging by all elements, this is a classical haiku: 5,7,5 syllabuses, primitive metaphore (juxtaposition) of a ball and the moon, objective sketch (shasei) according to the way of narration. Kigo is “swimming pool”(summer) and it looks as if the haiku was written by Yamaguchi Seishi, who was famous for enriching classical “saijiki” using words from modern world (such as swimming pool, fence, etc). All the beauty of classics is easily seen: elegant lightness of expression, charmonic rhythm dominated by symmetrical asymmetry (golden cut), charming quiet tones. The message is Buddhist as well: there is no difference between a ball and the moon in children’s world. That is the image of enlightment. One should become a child again so that they would really be able to see the world.
3. Prize

Harmless bugs–
rescuing them while cleaning
the swimming pool

Franklin Magalhaes (Brazil)

If ,in the previous poem, swimming pool was the scene of idyllic image, in this poem from Brazil, swimmimg pool is the scene of idyllic
action of saving (harmless) bugs. Unlike other monotheists, Buddhists are not above their animals in therms of theology. That’s why Isa grieved for flies and thus we should save bugs, especially if they are harmless. Harmless beings are symbol of Buddhism. That’s why narrative of this poem is educative, similar to Basho’s pointing to a little harmless being by the road: a mointain violet.


No mountains
left to climb
oh, little snail.
Ernesto P. Santjago (Philippines)

Play for my soul
oh crickets

Zorica Cardasevich (Germany)

Something leaves
Something remains…
The wind passes by the stones

Dadvid Rodrigues (Portugal)

homecoming –
the house of ancestors
only a memory

Minh-Triet PHAM (France)

Summer evening…
A timid deer pauses
To sniff the fool moon

Kate A. Simond (France)

the sky again becomes
a part of the ocean

Аnna Mazurkiewicz (Poland)

Christmas Eve:
chicks in the incubator
calling for their mother.

Branislav Brzakovic (Serbia)



Nothing matters more
than that never happened –
easter morning

Jim Kacian (USA)

This Easter haiku was written by an Atheist, that’s why we notice a criticism of gullibility, that is typical for human kind and a slight dose of sneering as well. And how it comes that something that didn’t happen can become so important to a man that he begins to celebrate it regularly in the form of an obvious rithual lie that we all accept? That is an interesting anthropological and phenomenological question but it doesn’t exhaust the meaning of the poem. A hidden meaning suddenly arises from the poem:”something that didn’t happen” - if we deeply think about this, we see that it means – the future, indeed. And a man has nothing more important in his life than his future; we now suddenly realize that the very future, mentioned nowhere in the poem, is the hidden topic of this haiku. This is a poem for contemplation.

2. prize

crazy wind –
some of the kid in me
turns into dandelions

Lavana Kray (Romania)


a large bedroom
with no snoring

Joze Stucin (Slovenia)

Here we have a grotesque, a typical pagan expression, which mocks death – the same death that we usually regard seriously and with respect. Even though humor in Japanese haiku common, grotesque is a rarer form and it almost doesn’t exhist in the West. Many mystic poems about graveyard have been written so far, but this grotesque which comes from mountainous Tolmin, seems to be very fresh and exhilarating.


August rain…
in this distant future

Zinovy Vayman (USA)

an abandoned park
the weeds are prettier
than the flowers

Stanka Boneva (Bulgaria)

the migratory bird route –
refugee camp

Dan Iulian (Romania)

Lighted shop window –
in front of all these shoes, no
you are not alone in the night

Jean Antonini (France)

you stand on the threshold
but your eyes
are walking towards me

Cveta Omila (Bulgaria)

Summer rain
inhale exhale
earth scent
Аndrijus Luneckas (Lithuania)

violent wind
through the closed window
Venus enters
Ivanka Konstantino (Slovenia)

Spring hills
walking around
orange colour
Kiyoshi Kawashima (Japan)


Dušan Stojković (Serbia)

TO MY TOMCAT (2000-2017)

My tomcat went down
like the last
pale sun ray.

We didn’t remove
the tomcat’s bed because
he was in our heart.

The glass from which
he lapped up water
is now mine.

There used to be
North, West, East and South –
now – the fifth direction.

Seventeen deaths
met in one
small body.

In each corner
one small meow –
boom in my heart.

Sincere love between the man and animal is not understood by Christianity. However, that love perhaps may save the world, which is driven to perdition by man’s lordship and nobility.

In the Radovljica, near confluence of the Rivers Sava Dolinka and Sava Bohinjka:

Croaking frogs –
a fat one immediately
joined them.

Dimitar Anakiev, 07.05.2017


Била ми је велика част да прочитам и оценим око 1000 песама 180 аутора из 36 земаља са 6 континената. Ови подаци говоре сами за себе о значају конкурса. Разноликост песничких стилова и велики број квалитетних остварења натерали су ме да поделим награде у две категорије и томе додам још и награду за најбољи низ хаикуа а петнаестак хаикуа је међу похваљенима. Прва категорија је “хаику класичног стила” - то је стил настао у време успона Будизма у Јапану који негује хармонију са природом; главне поетске ознаке ове хармоније су форма 5,7,5 слогова, “киго” и примитивна метафора (јукстапозиција). Типична наративна стратегија класичног хаикуа је “шасеи” (објективна скица).
Друга категорија је “хаику савременог стила”; то је хаику ближи западној традицији изражавања, са човеком у центру израза, често дисхармоничан са природом а уместо “кигоа” употребљава апстрактне појмове (“кључне речи”) и метафоре. Типична наративна стратегија савременог хаикуа је алегорија.
У обе категорије поштовао сам ауторско право на “песничку слободу” (licentia poetica) која у Европи и Азији постоји као институција већ од антике и које сваком песнику оставља слободну вољу у избору поетских средстава и изражајног стила. Песнику се незаповеда нити забрањује, песник не мора да познаје културне границе, ни своје, ни туђе. Тамо где се елементи категорија преплићу кључни критерујум ми је био однос према природи (хармонија или дисхармонија, односно присуство или одсуство 5,7,5 ритма или “кигоа” као теме песме). Веома апстрахујући можемо рећи да је “класичан хаику” заправо монотеистични хаику (Будизам, Хришћанство, Ислам, Јудаизам), док је савремени хаику-пагански.
У вредностној евалуацији песама први критеријум ми је био од Башоа успостављени принцип “вишка значења” а то не значи ништа друго него метафоричност: комплексност и речитост метафоре. Други критеријум ми је био оригиналност, односно свежина израза (идејна и сликовна инвенција) и трећи критеријум ми је био јединство израза и живота, односно “поетска искреност”. Овај “трећи” критеријум је често први, јер песма у првом контакту читаоцу одмах покаже своје лице. Ево резултата:


1. награда:

пожутело лишће
око угла
бомбардоване улице
Дитмар Таухнер (Аустрија)

Паралелно постојање два света, природне хармоније и хаоса рата, од којих је један одмах ту иза угла другог, је спознаја која нас снажно и узнемиравајуће обузме. По томе је овај хаику веома сличан славном хаику Ватанабе Хакусена (Watanabe Hakusen) из 1939 године а слично им је и место догађања-ходник, односно улица:

У мраку
на крају ходника
стајао је рат
Ватанабе Хакусен (1913-1969)

У хаику Ватанабе Хокусена рат је персонификован у хулигана који вреба негде из мрака. Поређење са хаикуом Дитмара Тахнера је добро да би се уочила разлика између “гендаи” стила (савременог стила) Ватанабе Хакусена и класичног стила који користи Таухнер. Ватанабе Хакусен као основу свог израза користи алегорију у чијем центру је персонификација. Дитмар Таухнер, напротив, користи примитивну метафору (јукстапозицију) у којој се статично пореде слика рата и слика природе.
У хаику Ватанабе Хаикусена нема “кигоа”, већ је уместо њега, главна тема, апстрактна, “кључна реч”- рат.
Обично се сматра да западни песници не знају да користе “киго” а на примеру победничке песме класичног стила видимо да то није увек тако. Дитмар Таухнер користи киго”опало лишће” да истакне слику рата. Ова фраза истовремено стоји у контрапункзу са ратом, јер је слика природе, с друге стране она истиче умирање, суви листови су заправо слика нагомиланих трупала. Дубок хаику који наше мисли води у различитим правцима.

2. награда

Дечији базен:
њишу се у тишини
лопта и месец
Клаус-Дитер Вирт (Немачка)

Ово је по свим елементима класичан хаику: 5,7,5 слогова, примитивна метафора (јукстапозиција) лопте и месеца, објективна скица-шасеи (shasei) по начину нарације. Киго је “базен” (лето) и изгледа као да је хаику написао Јамагући Сеиши (Yamaguchi Seishi) познат по томе што је класични “саиђики” (saijiki, речник кигоа) обогаћивао изразима из модерног света (као што су “базен”, “перда” итд.) Сва лепота класике лако је видљива: елегантна лакоћа израза, хармоничан ритам којим доминира симетрична асиметрија (златни рез), шармантни тихи тонови. И порука је врло будистичка: у дечијем свету нема разлике између лопте и месеца. То је слика просветљења. Треба поново постати дете да би се свет заиста видео.


Безопасне бубе –
спашавам их
док чистим базен
Франклин Магаљауес (Бразил)

Ако је у претходној песми базен био поприште идиличне слике у овој песми из Бразила је базен поприште идиличне акције спашавања (безопасних) буба. Будисти нису издигнути изнад животиња у својој теологији, за разлику од других монотеиста. Зато је Иса туговао за мувама и зато бубе треба спасити, посебно ако су безопасне. Безопасна бића су симбол Будизма. Зато је наратив ове песме поучан, сличан Башовом указивању на једно мало неугледно и безопасно биће крај пута: планинску љубучицу .


ни једна планина
не оста за пењање
о, мали пуже
Ернесто П. Сантјаго (Филипини)

Свирајте ноћас
за моју душу
о, зрикавци
Зорица Чардашевић (Немачка)

Нешто одлази,
нешто остаје...
ветар пролази поред камења
Давид Родригез (Португал)

Повратак –
кућа предака
само сећање
Мин-Тре-Фом (Француска)

Летње вече...
стидљиви јелен застаја
да оњуши пун месец
Кејт А. Симонд (Француска)

небо опет постаје
део океана
Ана Мазуркиевич (Пољска)

Божићно вече:
у инкубатору пилићи
дозивају мајку
Бранислав Брзаковић (Србија)


1. награда

ништа није важније
од онога што се није догодило –
Ускршње јутро
Џим Кејшн (САД)

Овај ускршњи хаику је писао атеиста, зато у њему примићујемо критицизам лаковерности, тако типичне за људски род, а такође и благи подсмех. И заиста, како нешто што се сигурно није догодило, може човеку бити тако важно, да чак приступа редовном слављењу наводног догађаја у форми очигледне ритуалне лажи на коју сви пристајемо? То је занимљиво антрополошко и феноменолошко питање али значење песме се не исцрпљује са њим. Из песме изненада израња скривено значење: “оно што се није догодило” - ако се дубоко замислимо - заправо означава - будућност. А човек заиста нема ништа важније од будућности и наједном схватамо да је баш будућност, нигде поменута у песми, скривена тема овог хаикуа. Песма за контемплацију.


луди ветар –
дете у мени
претвори се у маслачке
Лавана Крај (Румунија)

У овој песми кипи од метафора. Почиње са персонификацијом лудог ветра у првом стиху. Овај мађионичар даље се развије а алегорију у којој, прво, у другом стиху, претвара песникињу у дете, а затим, у трећем стиху, дете се претвара у маслачак. Ова песма стилом нарације (алегорија) спада у савремени хаику док тематски остаје у кругу природе али та природа није хармонична природа Будизма веч магична, витална, природа паганизма. Тема песме је кључна реч “дете”, две киго речи “ветар” (цела година) и “маслачак” (пролеће”) су само мотиви.

3. награда

велика спаваћа соба
где се не хрче
Јоже Штуцин (Словенија)

Овде на делу имамо гротеску, тако типичан пагански израз, који се овде изругава смрти, оној истој смрти коју обично доживљавамо озбиљно и са поштовањем. Иако је хумор у јапанском хаикуу честа појава, ипак се гротеска ређа форма а на Западу је готово нема у хаикуу. О гробљу је написано стотине мистичних песама али ова гротеска, која долази из брдовитог Толмина, делује изузетно свеже и развесељавајуће.


Авустовска киша…
у овој далекој будућности
Зинови Вајман (САД)

напуштен парк
коров лепши
од цвећа
Станка Бонева (Бугарска)

пут птица селица –
избеглички камп
Дан Јулијан (Румунија)

Осветљен излог –
пред свим овим ципелама
ниси сам у ноћи
Жан Антонини (Француска)

на прагу стојиш
али твоје очи
корачају ка мени
Цвета Омила (Бугарска)

летња киша
удахни издахни
мирис земље
Андријус Лунецкас (Литванија)

јак ветар
кроз затворен прозор
улази Венера
Иванка Константино (Словенија)

Пролећна брда
Наранџаста боја
Хода около
Кијоши Кавашима (Јапан)


Душан Стојковић

Зашао мачак
попут  последњег бледог
прамена Сунца.

Нисмо склонили
мачков лежај јер он би
у нашем срцу.

Чаша из које
лапташе свежу воду
сада је моја.

Север и запад
и исток и југ беше.
Сад – страна пета.

Седамнаест се
смрти одједном сложи
у мало тело.

У сваком углу
по један мјаук мали.
У срцу тутањ.

Последњи поглед
попут шапе што трне.
У срцу сад трн.

У Радовљици, крај ушћа Саве Долинке и Саве Бохињке:

Жабе крекећу-
одмах им се придружи
једна дебела

Димитар Анакиев, 07.05.2017

No comments: