TAKAHAMA KYOSHI (2)

Kyoshi je u srpskom jeziku nedovoljno i slabo predstavljen. Iako je otac japanskog tradicionalnog haikua njegov rad se kod nas slabo poznaje a temeljni principi njegove i japanske haiku poezije nisu niti osvetljeni niti objašnjeni. Zašto je to tako teško je odgovoriti. Možda, Zapad, a sa njim i mi kao njegova poslušna margina, time jednostavno kažnjava Kyoshija za patriotski stav tokom drugog svetkog rata. Ako je to tako onda se sa Kyoshijem kažnjava i japanska kultura čiji je Kyoshi ugaoni kamen. Kyoshi potiče iz samurajske porodice sa Matsuyame, njegov otac bio je majstor mačevanja. Pitam se šta je normalnije za samarujskog sina od časnog patriotskog stava, koji je Kyoshi zastupao odbijajući da se povinuje pravilima zapadne kulture?
U knjizi "Japanska haiku poezija" Vladimir Devide objavljuje 3 Kyoshijeva haikua, od kojih jedan sa negativnom konotacijom-objavljen kao primer "slabe pesme", drugi komentariše pohvalno i kratko a treći nadugačko ali veoma uopšteno, poetskim komentarom kome Kyoshiev haiku nije ni potreban.
U maloj antologiji savremenog japanskog haikua "Četiri godišnja doba" koju je 1994. uredila Kayoko Yamasaki-Vukelić a kao prevodioci se podpisuje poznati prevodilački tandem Hiroshi Yamasaki-Vukelić i Srba Mitrović, Kyoshi je zastupljen sa 5 pesama-ravnopravno sa ostalim modernim majstorima, ali ne i puno više od toga. Jedna od važnih Kyoshijevih pesama čini se da nije dobro shvaćena i prevedena, to je pesma o "svenulom polju"-tom i ostalim prevodima ću se posvetiti kasnije.
U broju 16 Haiku novina, izašlom 2003 godine, donesen je poetski portret Takahame Kyosija koga je priredila Saša Važić. Autorica je uložila veliki trud u prezentaciji Kyoshia donoseći srpskom čitalaštvu 12 za nas novih pesama uz rekapitulaciju ranije objavljenih prevoda. Možemo slobodno reći da je Kyoshi kod nas po prvi put ozbiljnije predstavljen tim tekstom, informacija koju dobija čitalac je važna iako površna, a glavna zamerka prevodima je da su prevedeni bez uvažavanja Kyoshievih principa-više su informacija o sadržini pesme, nego pesma sama. Medjutim, reč je o objektivnim okolnostima koje valja uvažiti i pohvaliti autoricu za veliki i pionirski trud.
U nastavku donosim prevode Kyoshijevih pesama skladne sa njegovim poetskim principima, uz potrebne komentare i poredjenja:

Dolazi pljusak. (5)
Planina se pokrila (7)
crnim oblacima. (5)
(1927)

Prevod: Dimitar Anakiev


Kigo: "plusak"-leto. Ovde imamo primer "personifikacije". Tako mi na Zapadu stručno zovemo gornju pesničku figuru gde planina dobija personalna svojstva tj. pokriva se kao da je čovek. Ustvari Kyoshi nije gradio nikakve pesničke figure. On se poistovetio sa prirodom i za njega je slika planine koja se pokriva oblacima realistična. Ovakav zapis bi naši američki kolege verovatno odbili da publikuju jer po njihovim "imažističnim" shvatanjima, stilske figure, pa tako i "personifikacija" ne spadaju u haiku. Oni bolje znaju šta je haiku i od Kyoshija, oca japanskog haiku. Zato Kyoshia a i ostale "nepoznavaoce" pravog haikua treba ukloniti.
Uzgred budi rečeno, balkanskom pesniku je japanski senzibilitet i poistovećenje, osećaj prirode, veoma blizu. Zato u našem haikuu ima mnogo "personifikacija".

Pobeže zmija. (5)
Iz trave još me motre (7)
njezine oči.(5)
(1916)

Prevod: Dimitar Anakiev


Kigo: "zmija"-leto. Ovaj prevod u srpskih 5,7,5 napravio sam zato da bih pokazao da su Kyoshievi poetski principi primenjivi u srpskom jeziku i da se ih možemo držati gotovo doslovno. Ekspertski prevod, Hiroshija i Srbe je bliži originalu a možda i ekspresivniji iako formalno jedva malo netačan:

Uteče zmija: (5)
oči što spaziše me (7)
ostaše u travi. (6)

Prevod: Hiroshi Yamasaki Vukelić i Srba Mitrović

Gotovo isti takav prevod haikua o zmiji, u hrvatskom, nudi i knjiga Vladimira Devidea.

Domaćin i gost (5)
tiho zbore--uz bambus (7)
puž se uspinje. (5)
(1906)

Prevod: Dimitar Anakiev


Kigo: "puž"-leto. Ovaj haiku uporedjuje dve paralelne radnje: trivijalnost našeg svakdana koga predstavlja razgovor sa gostom i večni mir kosmosa koga u ovoj pesmi simbolizira puž. Tiha i velika pesma ujedno, velika kao puž, kao kosmos.

Tako duboka (5)
je voda okeana. (7)
Na kopnu suša. (5)
(1904)

Prevod: Dimitar Anakiev


Kigo: "suša"-leto. Ovaj haiku je Kyoshi napisao tokom nekog književnog susreta. Haiku je napisan po sećanju na pesnikovu tešku mladost tokom koje je njegov otac, demobilisani samuraj, majstor mačevanja, pokušavao u novoj zapadnjačkoj stvarnosti Japana koja je ukinula njegovu profesiju, da nahrani porodicu učeći se farmerskog posla, ali nije išlo dobro jer su leta bila sušna. Slično kao i haiku o pužu on uporedjuje ljudski život ovde izražen kroz kigo "suša" sa idiličnom slikom večne prirode koja se iz puža u gornjem haiku ovde pretvorila u dubine okeana.

U noć izbacih (5)
skarabeja—kako je (7)
tama duboka. (5)
(1908)

Prevod: Dimitar Anakiev


Kigo: "skarabej"-leto. Pesnik je izbacio bubu i onda se nehotično zagledao u tamu ruralnog okoliša u kojem nema gradskih svetiljki i tama je stvarno tama. Shvatio je da je ta tama, baš kao i okean i gornjoj pesmi, baš kao i priroda u celini, duboka kao vasiona.


Još potopljeno (5)
je sunce na Istoku. (7)
Divlji cvetovi. (5)
(1915)

Prevod: Dimitar Anakiev


Kigo: "divlji cvetovi"-jesen. Ako se je Kyoshi u prethodnim pesmama pokazao kao pesnik koji slavi veličinu prirode, nenjenu bezgraničnu i nedosegljivu dimenziju prema kojoj je ljudski život trivijalan, ovaj haiku govori o suptilnosti prirode, o nijansama. Sunce je još potopljeno na Istoku, još se nije pojavilo i donelo svetlo. Pesnik hoda poljem u polutami i samo nazire cvetove. Ističući ih u trećem stihu on usresredjuje našu pažnju na nijanse svetlosti koje će korak po korak, sa izlaženjem sunca, sve više pokazivati sada tamom skrivenu lepotu divljih cvetova.

Nakon predstave (5)
ko da su maske manje. (7)
Kasna je jesen.(5)
(1918)

Prevod: Dimitar Anakiev


Kigo: "kasna jesen". Predstava "No-drame" je završana i maske koje se koriste za ovu vrstu pozorišta, odložene su. Tako odložene, izgledaju manje, kao i sve stvari kojima vrema prodje. Ovaj haiku je metafora o prolaznosti.

Suncem obasjana (6)
daleka planina. (6)
Usahlo polje. (5)
(1900)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "usahlo polje"-zima. Ova pesma je po kontrastnosti slična Kyoshijevoj pesmi o "suši" gde se suve njive porede sa plavim dubinama okeana. Pesnikov pogled ide preko zimske pustoši usahlog polja da bi se u daljini zaustavio na planini u božijoj milosti, osunčanu. Planine su, kao i okeani često simbol večnosti a ovde je planina i osunčana. Naravno da je večnost i božija milost u daljini, nedosegljiva nama koji život provodimo kraj usahlih polja i podložni smo prolaznosti.
Ovaj haiku, pominjem u predgovoru u vezi sa antologijom Četiri godišnja doba.Tamo su prevodioci Hiroshi Yamasaki Vukelić i Srba Mitrović preveli ovu pesmu ovako:

Na delekoj gori(6)
obasjanom suncem leži (9)
svenulo polje (5)

Prevod: Hiroshi Yamasaki Vukelić i Srba Mitrović

Ovaj prevod je ne samo formalno netačan (20 slogova) več je i po sadržini konfuzan. Prevodioci smeštaju naše svenulo/usahlo polje na vrh udaljene planine--što je kao prvo nemoguća i nelogična vizura (kako videti uopšte polje, pa još njegovu svenulost na nekoj dalekoj planini?) i dalje, što je ključno, oni su time pomešali večnost planine u božijoj milosti sa svenulim poljem naših trivijalnih života i time potpuno zablokirali ne samo poredjenje koje ova pesma nudi več i bilo kakvo značenje. Ovaj prevodilački promašaj, inače redak u odličnom opusu Hiroshija i Srbe potvrdjuje da se haiku ne može prevoditi samo prevodjenjem reči tj. prevod zahteva potpuno razumevanje pesme, a to znači i duhovnu srodnost sa autorom i njegovom filozofijom života. Takodje možemo videti da formalni problemi i netačnosti odražavaju probleme sa sadržajem.
Ako ovaj prevod u kome su sve reči tačne a smisao nije, pokazuje jednu stranu medalje na kraju ovog teksta pokazaću primer prevoda Saše Važić u kome reči nisu tačne ali taj prevod prenosi značenje pesme.


Svoj prvi zračak (5)
baci na vrh planine (7)
boginja zime. (5)
(1920)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "boginja zime"-zima. Ovde Kyoshi direktno imenuje šintoističko božanstvo koje je u svoju milost prvo uzelo vrh planine obasjavši ga suncem. Pesnik se je nalazio na brodu, vraćajući se iz posete teško bolesnom sinu. Milost boginje zime prema vrhu planine smatrao je dobrim znakom za ozdravljenje sina. Boginja zime je izašla u susret njegovim željama.

Leči li vreme (5)
sve brige i probleme? (7)
Čekam proleće. (5)
(1914)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "čekam proleće". Ovo nije pesma koja izražava fatalizam i filozofsku pasivnost već izražavanje vere u pozitivne promene koje, zajedno sa uskladjenim ljudskim naporima, donosi promena godišnjih doba. Reč je o harmoniji sa prirodom. Postoje trenuci kada treba sačekati bolji trenutak za akciju.

Boginjo gora! (5)
Vidi kako gazimo (7)
prolećnu travu!(5)
(1917)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "prolećna trava".Pored čulnog uživanja u gaženju mlade trave pesnik želi da istakne njegovo duhovno jedinstvo, harmoniju, sa bogovima prirode. Kyoshi nije želeo ni korak da napravi ako taj korak nije izraz japanske harmonije sa prirodom, izraz šintoizma dakle, religije koja slavi duh predaka i duhove prirode.

Istog korena (5)
lišće pliva zasebno.(7)
Prolećne vode.(5)
(1913)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "Prolećne vode".U ovom haiku Kyoshi dobro demonstrira "učenje od prirode" jedinog učitelja koga je on zaista poštovao. Sa njim je želeo pokazati da su obrasci čovečijeg ponašanja sakriveni u prirodi i da ih tamo možemo naći, ako umemo da posmatramo prirodu. Gornji haiku je rezultat opservacije neke barske biljke za vreme jutarnjeg umivanja. Baš kao što pripadnici jedne iste porodice podju svako na svoju stranu, tako i listovi koji potiču od istog korena lelujaju na prolećnoj vodi svaki za sebe. Peteljka ih vezuje za jedinstveni koren ali vodena struja ih odvlači na različite strane. Njegovo kasnija politika nacionalnog jedinstva za vreme japansko-kineskog rata i za vreme drugog svetskog rata bila je znači u suprotnosti sa naukom iz prirode koga nudi ova pesma koja slikovito pokazuje nejedinstvo listova iz istog korena.


Danas obranu (5)
baštu dodje da leči (7)
kiša u noći. (5)
(1913)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "obrana bašta"-leto. Posle branja boranije Kyoshi je legao da spava uznemiren da je rad seljaka u vrtu naneo rane zemlji i biljkama. Tek kada je noću čuo zvuk kiše mogao je mirno da zaspi zaključujući da su bogovi prirode poslali kišu da zaleči rane biljkama i travi koju su oni napravili. Verovatno je ovakav senzibilitet i vezanost za prirodu stran zapadnom čoveku koji se je od prirode odvojio i napravio je predmetom svoje eksploatacije. Medjutim, balkanskom čoveku je japanski senzibilitet blizak. Na primer, u mnogim svojim haikuima Tomislav Mijović izražava ideju o čovečijem ranjavanju prirode (u nekoliko Mijovećevih haikua kupači svojim telima ranjavaju reku. Pitam se da li je slučajno da baš Mijović piše haiku u striktnom ritmu 5,7,5?)


"Beli božur" mu (5)
vele--ipak je, vidim,(7)
malo rozikav (5)
(1925)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "božur"-leto. Ništa nije tako kao što se predstavlja, i ovome nas uči priroda, odnosno, učenik prirode i haiku majstor Takahama Kyoshi.


On progovori, (5)
ja uzvratih—udjosmo (7)
dublje u jesen. (5)
(1950)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo:"duboka jesen". Prevod ove pesme je odlično uspeo u srpskom, gotovo je idealan i pokazuje vrlo funkcionalno čovekovu duboku vezu sa ritmom prirode. Ovaj haiku je tako majstorski napisan da predstavlja ljudske radnje, poput govora, fazama u smeni godišnjih doba. Kao da i čovek, koji je deo prirode, okreće točak godišnjih doba svojim delima. Verovatno je čovek nekada davno stvarno živeo u skladu sa ritmom prirode. To je bio idealni čovek koga više nema sem negde ponegde još u Japanu i na Balkanu.
Za poredjenje, dopisujem prevod Saše Važić iz gore pomenutog broja Haiku Novina:

Jedna njena reč(5)
Jedna moja reč (5)
Verujem, jesen zri.(6)

Prevod: Saša Važić

Značenje Kyoshijeve pesme je premešteno u polje muško-ženskih odnosa, bračnu ili ljubavnu situaciju dok godišnje doba sem malo neobične artikulacije zrenja i izražene vere nije u funkcionalnom odnosu sa prvim delom pesme. Značenje ostaje nejasno, zamagljeno, jedva se nazire, ako se uopšte nazire. Ovo ne pišem da bih kritovao prevodioca čija hrabrost je za svaku pohvalu, već samo da pokažem da svi moramo uložiti više napora ako želimo da japanski pesnici, kao Kyoshi, dodju do naših srca, i budu shvaćeni. Njihova poezija je nama lako shvatljiva, uprkos silnim mistifikacijama sa kojima nam se obično servira.


Pitaš li vetre (5)
listove: čiji je red (7)
da ga oduvaš? (5)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "jesenji vetar". Ovde Kyoshi hoće da kaže da je smrt slepa sila koja ne poštuje puno red. To što važi za listove u krošnji drveta, važi i za čoveka.


Smrt hrizanteme.(5)
Pa ipak iza nje (7)
nešto ostaje. (5)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "hrizantema"-jesen. Ovde Kyoshi opet razmišlja o smrti, ali na način da smrt nije kraj svega, ako ništa drugo bar za hrizanteme, koje svojom lepotom bivaju upamćene. Hrizantema je u Japanu simbol carske kuće. Simbolizira takodje čistost i Kyoshi, možda baš sa ovom pesmom postavlja pitanje posthumnog opstanka svojeg rada, jer i on je, zajedno sa svojim radom, svojevrstna hrizantema.
Osećam potrebu da komentarišem i sledeću pesmu zajedno sa komentarom prevodioca.


Jesenji vetar:
sve stvari što opažam
-sve je haiku.

Prevod: Vladimir Devide

Devide u komentaru ove pesme kaže da je ova pesma "slaba i kao haiku i kao senryu" time otkriva ne samo zapadnjačku površnost i gledanje sa visine na japanske veze sa prirodom, već pokazuje i drugačija očekivanja od haikua. Ja bih ovde rekao suprotno: "Ovo je dobro i kao haiku i kao senryu." Devide nije bio imun od uzdinjanja svojeg ličnog mišljenja na nivo kulturoloških stavova i zato je više puta pisao o haikuu kao o izrazu budizma u poeziji. Iako nema sumnje da su se haikua doticali i budizam i hrišćanstvo--dve velike monotoističke religije--i da su mnogi pesnici ili koketirali sa budizmom (kao Bašo na primer) ili izražavali hrišćanske stavove (Seishi i Shuson su bili hrišćani, na primer) ipak ni Budizam ni Hrišćanstvo koji su se kasnije uklopili u japansku kulturu ne mogu pretstavljati osnovu za pravo razumevanje japanskog haikua. Haiku je bio i ostao pesma harmonije sa prirodom i pre svega ili izvan svega izraz ŠINTOIZMA koji je takvu kulturu stvorio. Neko je rekao: "Jedinstvo sa prirodom je suština svega najboljega u japanskoj kulturi". A ovaj Kyoshiev haiku kao da kaže: "Japanska kultura čiji deo je haiku i priroda su jedinstveni". Ne znam šta tu može biti slabo? Ova Kyoshijeva pesma je u stvari nešto što bi mi na Zapadu nazvali "programskom pesmom". Kyoshi, koji se je u rasulu japanske kulture Meidji i Showa perioda stavio na njen branik, pisao je mnogo takvih haikua kojim je utvrdjivao svoju veru u bazične principe japanske kulture. Time se je bodrio da istraje jer njegov položaj je bio položaj čoveka koji prkosi istoriji, čoveka koji hoda napred nasuprot vetru, nasuprot orkanu, i svakog trenutka može očekivati da ga taj vetar oduva. Kyoshi je time dokazao visoki moralni integritet i pre svega to da je haiku takodje moćno kulturno oružje. Principe samurajskog kodeksa Hagakure je pretočio u haiku i učinio ih životnim. Zapad mu to neće oprostiti.
Devideov stav da je "haiku poljubac pesmi života" ima najviše veze sa hrišćanstvom, medjutim haiku nije ideološka pesma, nije "pesma sa tezom". Taj stav pokazuje njegovu želju i očekivanje od haikua, šta bi on želeo da haiku bude, ali ne može biti uzdugnut na nivo objektivne informacije. Devide je tokom gradjanskog rata u Jugoslaviji devedesetih takodje pisao vrlo snažne realistične pesme kakve je trenutak zahtevao, izašavši, pod pritiskom stvarnosti, bar za trenutak iz svoje široko publikovane "fantazme o haiku".Na primer sledeća pesma je pre anti-ratni protest nego "poljubac":

Dubrovnik-
minute bombardiranja
brišu stoleća.

Vladimir Devide

Medjutim kod nas a i u Americi je u doba New Age masa pesnika pokušavala da haiku reinterpretira kao pesmu za izražavanje "budističkog prosvetljenja". "Zen u poeziji" i slično. Zato je pravi japanski haiku za nas ostao sakriven i prikriven. Tako kao Kyoshi. I za sve one koji u skladu sa u Japanu nepoznatom teorijom "haiku trenutka" i teorijom "prosvetljenja" gornja Kyosijeva pesma može biti razočaravajuća jer u njoj nema ni budizma, ni hrišćanstva, ni prosvetljenja ni spasenja. Ta pesama takodje ne govori o tome da je svuda oko nas dovoljno materijala za haiku, i takav komentar sam mogao pročitati. Taj haiku samo kaže da je haiku pesma sveobuhvatne Prirode. Njen ritam 5,7,5 prenosi bilo prirode i to isto bilo postoji u vetru, reci...čoveku, svuda. Mozda vrlo banalno za Zapadnjaka kome 5,7,5 ne znači puno ali za Japanca nije banalno.

Za kraj ovog razmatranja dopisujem obećani prevod Saše Važić Kyoshijevog haikua koji u mom prevodu glasi:

Uprkos vetru (5)
prolećnom--stojim (7)
na brdu čvrsto.(5)

Kyoshi Takahama, prevod: Dimitar Anakiev

U Haiku novinama br.16 objavljen je sledeći prevod:

Prolećni vetar!(5)
Sa dušom ratnika (6)
na brdu stojim ja. (6)

Prevod: Saša Važić,

Ovaj prevod dobro prenosi ideju pesme, i prilično je sveden, ima tačno 17 slogova.