HAIKU I POLITIKA

Najnoviji broj Haiku novina (24) pogodio je vitalnu temu: haiku i politika. Vitalnost te teme nije samo u izražavanju raznih političkih tema putem haiku već pogotovu i pre svega jer je haiku svojevrsno bojno polje kulturnog rata izmedju Istoka i Zapada. Hteli to mi ili ne, svi pesnici haikua učestvujemo u tom ratu. Glavna bitka vodi se za to da li će se putem haiku izražavati istočnjački ili zapadnjački filozofski stav prema svetu. Ključna kota te bitke je forma 5,7,5, jer budući da je iznikla iz japanskog jezika ona je mnogima zapadnjacima "kost koju nemogu progutati" tj. strano telo. Dakle, treba učiniti sve da se toj formi odrekne ontološka funkcija. Iz tog razloga u antologijama američkog haikua ne možete naći pesnike koji pišu u 5,7,5, slogova-recimo Richard Wright (1908-1960), crnoputi romanopisac i haiku pesnik, autor značajne antologije 817 haikua, udaljen je iz antologija američkog haikua. Pored toga lansiraju se razne propagandne teorije. Neke od njih su stare, kao ta da haiku nije trostih već monostih. Na takvu tvrdnju francuskog profesora Renéa Étiembliea odgovorio je vrlo ubedljivo Vladimir Devide u poznatoj polemici iz 1977: ... Étiemble inzistira da haiku uopće nije trostih nego monostih. Ja mislim da to ipak ne stoji, ne samo zato što dosada nikom nije palo na pamet, nego zato što u prevodjenju japanske poezije uopće, uvjeren sam, nema svrhe tretirati haiku kao monostih; moraju se uzeti neki razumni kriteriji pri prenošenju japanskih poetskih kategorija na Zapad. Ako bi haiku bio monostih, waka (tanka) bi bila distih, a za chöku sedöku uopće ne bi više bilo jasno što je... (Paun, 11-12,1990). Teorija onji koju je lansirao američki pesnik Bill Higginson ima za cilj diskreditaciju japanskog kulturnog modela u haikuu. Ta teorija tvrdi da japanski onji zapravo nisu slogovi u zapadnom smislu te reči. Svaki prevodilac poezije i pesnik zna da se u različitim jezicima različito broje slogovi. Zbog toga niko nije ukinuo slogove nekog jezika, kako god se oni zvali. Problemi sa brojanjem dugih i kratkih slogova postoje naročito u engleskom jeziku gde se zato ne broje dupli konsonati, ali u Italijanskom se broje – medjutim tamo niko nije zbog toga ukinuo slogove. Engleskih 5,7,5 ne može biti isto što i italijanskih 5,7,5. U svakom jeziku je 5,7,5 ili svaka druga pesnička formula -- drugačija. Bugarski jezik, na primer, dodaje sufikse imenicama umesto odredjenih članova i time obogaćuje silabičku sliku tog jezika. Sigurno je drugačije pisati 5,7,5 u srpskom i bugarskom, iako su jezici i kulture srodne. U tome je draž i lepota različitih jezika, a ne problem. Medjutim, u slučaju japanskog jezika takve tvrdnje postaju groteska jer ako u ime ekakvih nepremostivih kulturnih razlika ustvrdimo da onji nisu slogovi, onda možemo slobodno ići korak dalje sa tvrdnjom da ni ideogrami nisu slova (već slike, što je doslovno tako) i onda smo samo još korak do negiranja japanskog jezika uopšte. Možemo tvrditi, iz ugla naše kulture, da se Japanci ne služe jezikom već da se igraju dečijim slikovnicama.

Teorija Williama Higginsona je bila mnogo puta osporena od strane različitih pesnika (brojanje slogova ne spada u kulturološku teme već u pesnički zanat) a posebno od engleskog pesnika svetskog glasa Džejmsa Kerkapa (James Kirkup). On je napadao tu teoriju gde je mogao, skoro u svakom broju japanskog časopisa Kô mogli smo čitati njegove misli o značaju forme 5,7,5 za pesnika. U svojoj knjizi „Stvarno stanje uma“ na strani 71 piše: Zagovornici tzv. slobodne forme tvrde da engleski slogovi nisu isto što i japanski onji. To bi trebalo značiti da ni japanski pesnici u stvari ne pišu u 17 slogova. Medjutim slogovi su slogovi u svakom jeziku i ako japanski pesnik koristi 17 slogova ne vidim razloga zašto pesnici na engleskom jeziku ne bi pisali u 17 slogova—bez izmotavanja. Potpuno je u pravu: takve tvrdne su obično izmotavanje i to izmotavanje sa tendencijom vodjenja odredjene kulturne politike.
I kod nas je Vladimir Devidé nebrojeno puta branio klasične principe japanskog haiku. Iz mnogih publikacija izdvajam tekst „Što haiku jeset, a što nije i što jest haiku, a što to nije“ u Paunu 3-4, jesen-zima, 1989 godine. Tamo na strani 5 piše: čini mi se da trostisi sa ukupno znatno više od sedamnaest slogova ne mogu smatrati haiku pjesmom a da time taj pojam radikalno ne izmeni značenje.“ Dakle, za Vladimira je 17 slogova predstavljalo temeljnu odrednicu značenja pojma „haiku“. Ja bih se tim složio, ili, ako ništa drugo, mogao bih i morao reći: Japanci bi se sa tim složili. U tom tekstu dalje Vladimir kaže: ...-- općenito uzevši eksperimenti su potvrdili klasični oblik. I dalje, posle razmatranja kigoa za koga takodje smatra da bi se u našem klimatskom pojasu mogao upotrebljavati kao što ga upotrebljavaju Japanci, na strani 7 kaže: Haiku oblik je toliko fundamentalan, da se uopće ne može eksplicitno definirati -- on je sam svoja definicija kao kao što je život sam definicija života. Velike i tačne reči. Vladimir Devidé smatra „oblik haikua“ ontološkom formom. Džejms Kerkap tvrdi odprilike isto kada ističe da je forma 5,7,5 magična.
"Izmotavanja" i kulturološki pritisci na haiku se stalno obnavljaju i stalno ponovo postavlja pred Zapadnog pesnika pitanje „Zašto pišemo haiku?“ Da li zato što haiku privremeno gostuje kod nas ili su naše potrebe za „makoto duhom“ i prirodnošću u prvom planu? Drugim rečima: pišemo li haiku zato da bi smo kao Zapadnjaci nadvladali filozofiju prirode u haiku, ili smo baš nju, filozofiju prirode, prigrabili obema rukama kroz haiku zato što osećamo da nam je potrebna? Verujem da svaki haiku pesnik za sebe mora pronaći odgovor. U svom tekstu „Haiku i kaptalizam“, čiji je prevod na engleski uvršćen u prošlogodišnju Red Moon antologiju najboljih engleskih tekstova o haiku, izražavam svoje mišljenje da je haiku nemoguće asimilovati u filozofiju zapadnjačkog materijalizma čiji je vrhovni predstavnik globalni kapitalizam. Jer takva, asimilovana pesma više nije vredna imena HAI-KU 俳句, u kojem prvi ideogram označava „prirodu“ a drugi „kosmos-prazninu“.
To su sve su aspekti kulturne borbe, a tu istu kulturnu borbu, iz japanskog ugla tretira i tekst Ita Yukija "Novonastali haiku" (Verovatno mogući prevod bio bi i "Skorojevićki haiku") takodje objavljen u Haiku novinama br. 24.. Elemente fašizma u kulturnoj politici na nalazimo samo u ratom zahvaćenom Japanu. Ona je prisutna i kod nas i to danas. Ako postoje razlozi za "slobodnu formu" oni sigurno nemogu biti opravdani negiranjem japanskog jezika i kulture već ih moramo tražiti u individualnom izboru i litentia poetica svakog pesnika. Pokušaj da se "slobodna forma" predstavi ontološkom je apsurdan.
Zbog nepoštovanja i ukidanja klasične forme haikua trpi umetnost haikua: pesme i prevodi. Urušava se mogućnost da bi se učilo od Bašoa... Zapadni pesnik piše instant haikue. Koliko vremena potroši naš pesnik da bi zapisao jedan haiku, da nadje prave reči i značenje? Baš se pitam. Bašo je haiku o vrani pisao nekoliko godina. Da li mi nastavljamo taj put ili idemo nekim drugim. Neka svako odgovori za sebe. Ali ono što je bitno: ne treba slaviti lažne proroke i netreba verovati svim teorijama haikua-pogotovu ne onim najmodernijim. Šiki je svesno reformisao haiku i može se smatrati reformatorom, medjutim odnos Bašoovog pesništva i onog Danrin škole nije ni u kakvoj reformskoj vezi. Reč je jednostavno o mnogo višem nivou pisanja kod Bašoa.

Iz intervjua Vladimira Devidéa za HN parafraziram njegove zaključne misli: „za haiku je manje važna masovnost od kvaliteta.“