O KULTURNOJ POLITICI U HAIKU

Mnogi haiku pesnici pišu haiku zbog "eskapizma" tj. želje da se pobegne od svakodnevnih briga, i takodje neki od japanskih poznatih pesnika pisali su haiku sa istom motivacijom: pobeći od sveta patnji, sveta sukoba i borbi. Eskapizam kao idejna osnova pisanja prisutan je kod Santoke i Hosaia. Ali generalno japanski pesnici ne piši haiku da bi pobegli od sveta već ga pišu zato da bi ga uredili. Svaka umetnost je u suštini pokušaj uredjenja sveta a ne bekstvo od sveta. Biblijska fraza: "Na početku beše reč..." govori o tome. Stari pesnici su smatrali da umetnik-pesnik-vrač time što izgovara reč uredjuje svet. Muzika je takodje bila, i to svaka, pokušaj odredjene harmonizacije sveta. Tako je naravno i sa haiku, iz koga stoji šintoistička religija prirode i zato je svaki haiku ustvari pokušaj uskladjivanja sveta sa prirodom.
Zapadni pesnici pre svega nisu shvatili (i još neshvataju) filozofiju šintoizma: animističke religije koja smatra da svaka živa i neživa stvar (kamen, list, cigla ili mačka, pa tako i čovek) ima dušu. Haiku je zapravo priča o tome; haiku zastupa tu filozofiju i pokušava da kroz prirodni ritam 5,7,5 slogova obuhvati, uredi i izrazi svet u kome živi "osam miliona bogova", kako oni metaforički izražavaju svoj animizam. Medjutim, japanski haiku je bez sumlje suočavanje sa životom i uskladjivanje života sa prirodom, a ne beskstvo od sveta problema.
Monoteistički čovek Zapada sposoban samo za apstraktno razmišljanje i nesposoban da razgovara sa kamenom, hteo je videti u haikuu izraz Budizma i to na osnovu elemenata budističke estetike koja se nakalemila, kao i hrišćanske ideje, na filozofiju "8 miliona bogova" postavši time samo još jedan od mnogih Bogova. Za Japance su Buda i Hristi samo pojedini bogovi od tih "8 miliona" koje već postoje i zato nemaju većih problema sa verskom netolerancijom i podelama. Kod njih je normalno biti istovremeno i šintoist i Hrišćanin i Budist.
U doba New Age (Nju Ejdž) haiku je na Zapadu postao ALTERNATIVNA POLITIKA u kulturi tadašnje blokovske podeljenosti sveta. U stilu "dece cveća" i haiku je postao "budizam" i kao takav propagiran. Počev od "haiku momenta" - teorije nepoznate u japanskom haikuu koja je na Zapadu postala "glavno tumačenje"-pa dalje, haiku je smatran "zenom" i "prosvetljenjem". a eskapizma, društvena neangažiranost, "bekstvo u prirodu" glavna uloga. U to vreme se i kad nas pišu hiljade kvazireligioznih pesama u stilu: "Gle, vidi leptira a gle vidi tu je i mrav"
Glavni "pokretaš" kod nas Vladimir Devide je postao poznat po "anti-definiciji" haikua kao "poljubca pesme života". U svakom slučaju, čak i da je "prezirao" politiku, haiku pokret je opet bio vrsta kulturne politike, alternativne tadašnjoj.
Svet se od tada promenio, jedan blok je propao, svetom je zavladao globalni kapitalizam, a haiku je od alternative prešao u poziciju literature. Za vreme jugoslovenskih ratova su "neangižarani pesnici" prestali sa deljenjem poljubaca i pretvorili se u angažovane--eskapistička "fantazma" o poljubcu više nije delovala jer je život koji je došao bio sve pre nego objekt zaljubljivanja i pogodan predmet mistične identifikacije. U toku YU-rata nisam video niti jedan pravi religiozni haiku: toliko je jaka religija naših haiku pokretaša.
Želim reči, da haiku nikad nije bio apolitičan pa čak i tada kada je tvrdio da je apolitičnost njegova politika. I pošto je već tada bio politika, kao i svaka politika činio je razne izbore, delio je ljude i dogadjaje i zapravo se lažno predstavljao. Jednako kao što se i politika hrišćanstva lažno predstavlja kao apolitična i neškodljiva ideologija koja takodje samo deli poljubce.
Treba naravno razlikovati individualnu mističnost, zaljubljenost, religioznost-koja je nesporna- od "zaljubljenosti kao kulturne politike" koja može imati jednake ili još teže posledice od tvrdokornog patriotizma. Politika "haiku pokreta" je upravo to bila: velika šarena laža sa politikom zaslepljivanja.
Suprotno našim lažima u Japanu je haiku pesnišyvo uvek bilo jasno opredeljena kulturna politika sa svojom ideologijom. Izmedju različitih haiku škola i pravaca su se uvek, pa tako i danas, vodili kulturni ratovi ("bure u čaši vode" za koje su naši sukobi medju pesnicima meket jaganjaca) vrlo nalik na sukobe "gangova".
Haiku život nikad nije bio idealističan niti će ikad biti jer kultura ima veliku društvenu moć. Brecht je pisao "knjiga je oružje, uzmi je u ruke" i to isto važi za haiku. Haiku je oružje i orudje oblikovanja ovog našeg sveta i svaki haiku pesnik mora biti svestan da sa pisanjem haikua učestvuje u kulturnoj borbi, a to znači: bori se odredjene vrednosti. A svoje vrednosti svako bira za sebe.
Ovde želim da ovlaž skiciram glavne pravce u kulturnoj politici u haikuu izban Japana, koji se je toliko raširio da je postao izuzetnim velikim poljem kulturne borbe, Glavni pravci kulturnih politika su sledeći:

A. HAIKU KAO SREDSTVO GLOBALNOG KAPITALIZMA (uloga političke avangarde)
B. HAIKU KAO SREDSTVO POLITIKE LOKALNOG I NACIONALNOG (uloga literature)
C. HAIKU KAO IZRAZ KONFORMISTIČKE POLITIKE, a la- "nisam odavde"..."ja volim ovaj svet i brinem za kitove a pazim da ne gazim travu... "izvinite što živim"... itd."

Haiku se je kao sredstvo globalnog kapitalizma pokazao u svoja dva oblika: "internacionalni haiku" koji je šifra za kolonijalnu ekspanziju engleskog jezika i asimilaciju satelitskih kultura i tzv. "svetskog haikua" čija uloga je prikriveno pariranje engleskoj kulturi ali kroz simbiozu sa njom. Imperialistički brak iz računa. Ne bih se čudio da se sutra pojavi na globalnoj ravni i neki oblik "kineskog haikua" i onda se oni izmedju sebe bore ko će nas usrkrati i asimilovati.
Iz svega je jasno da naša nekritička participacija u bilo kom obliku "globalnog haikua" vodi u nestanak. Mi se prosto moramo organizovati u lokalne, nacionalne, literature ako želimo obstati. Kažem LITERATURE a ne POKRETE, jer bilo koja politika "nema veze" i "šta me briga" donosi brisanje. Svako zamlaćivanje sa "poljubcima" je politika neodgovornosti prema svojoj kulturi. A možda bi već bilo krajne vreme da nas neko zaista izbriše i da se ova agonija preživljavanja malih Balkanaca koja traje vekovima već jednom prekine.