Tuesday, June 4, 2019

ОСМЕХ ЈАКУЗЕ, хаибун







Димитар Анакиев
ОСМЕХ ЈАКУЗЕ, хаибун

Пробијам се,
пробијам се и даље
зелена шума
Сантока

Прешавши у сумрак реку Кума у покрајини Јацуширо на острву Кјушу, путујемо према градићу Хинагу у којем је познати песник Сантока¹ волео да борави. У Хинагу је записао: “Преноћиште је добро, и купатило је добро и људи су добри; када бих овде могао да живим до своје смрти.”

Изађосмо из
тунела право у ноћ –
градић Хинагу.

У центру града љубазни крчмар одведе нас до хотела за бескућнике у којем је Сантока одседао. То је двоспратна дрвена кућа под називом “Плетионица”: у приземљу је скромни дневни боравак и кухиња а уске дрвене степенице воде нас до места за спавање на потпуно празном горњем спрату. Ту је, у Сантокино време, умело да преспава и двадесетак људи. Време је стало и прошлост је оживела. Какав срећан тренутак.
Недалеко од Плетионице налазио се онсен² у којег је Сантока волео да залази. У његовој гардероби су биле старе дрвене кутије са једноставним кључаоницама а омањи базен био је обложен тиркизно плавим керамичким плочицама, очито прилично старим. Неке плочице биле су поломљене а неке је била захватила браонкаста корозија налик на густу пучину. Била је то патина радничког купатила и осећај је био домаћ. Око базена било је 5-6 славина за умиваље, мала пластична седала и сунђери. У базену је било пар старијих људи. Након сапуњања тела и испирања, следило је опуштаље у топлој води у којој уморно тело нестане а ум се преда снивању... За тренутак поново је оживео Сантока...
Касније, у уској уличици сусрећемо веселе младиће у кућним хаљинама и дрвеним нанулама. Поделили су нам широке осмехе и наставили према купатилу.

Напуштајући
купатило Сантоке
осмех јакузе³.

¹Танеда Шоићи – Сантока (1882-1940), зен монах и вечити луталица, песник слободног стила
²онсен – јавно купатило
³”Ја-ку-за” означава бројеве “осам-девет-три” губитничка комбинација у јапанској игри са картама. Симболично, реч “јакуза” означава оне којима живот није доделио добре карте, губитнике и криминалце. Пошто јакузе живе изван система морају бити организовани у кланове, што није важило за песнике.

ПОЉЕ ЦРНОГ ЛУКА, хаибун




Димитар Анакиев
ПОЉЕ ЦРНОГ ЛУКА, хаибун

Ако будете шетали северним Кјотом, делом знаним као Китајама, можда ћете недалеко од ботаничке баште опазити човека средњих година како надзире поље црног лука засађено пред његовом кућом. То је Бранко Манојловић, српски песник који већ подуже живи у Кјоту. Иако је црни лук важан за српску културу – не могу се сетити ни једног јела у којем се не ставља црни лук – Бранко није посадио тај лук већ незнани комшија и две године је прошло од тада а лук је необран и даље био ту.
Поље црног лука заокупљало је и моју пажњу: са прозора своје себе, у време док сам боравио у Кјоту, и тада становао код Бранка, сваки дан сам гледао у поље презрелог лука које је изгледа било ту да би нас упозоравало на нешто што није очигледно а присутно је и важно.
Гледајући са прозора расквашено поље црног лука – киша тек бејаше престала – записао сам хаику:

Другу годину
црни лук труне – ко ће
да га обере?

За доручком Бранко бејаше нерасположен и очигледно неиспаван са тамним подочњацима испод очију. Док сам себи мутио чај и упитно га гледао како у журби испија кафу и одлази на посао, гурнуо ми је пресавијен папирић прозборивши “хаику од ноћас”...

Нема ми сна...
Поље црног лука
напала олуја.

Приметио сам да је Бранко у некој посебној вези са пољем црног лука али о томе нисмо расправљали. Једно поподне опазио сам да се шета око поља лука и као да загледава сваку главицу, свако зелено перо које се наперило према небу понаособ. Следеће јутро добио сам опет смотуљак папира на којем је писало:

Групна фотографија:
ми смо црни лукови што
са надстрешнице висе.

И сам сам писао хаикуе на тему поља црног лука које као да је владало нашим мислима и емоцијама. Онда сам са друге стране улице којом је пролазио аутобус бр.4 приметио мали шинтоистички храм постављен вероватно из разлога сујеверја. Налик на хришћанске капелице, подизали су их локални људи, овај је био наслољен на комшијску кућу.
Када сам полазио из Кјота оставио сам Бранку овакав хаику:

У Китајами
поље лука надзире
неки шинто бог.

Не знам да ли је данас то поље лука тамо. Ако случајно јесте, Бранко га сигурно и даље обилази.

13.4. 2019 Кјото/Радовљица

Monday, June 3, 2019

ХАЈДУЧКА ТРАВА (хаибун)

Димитар Анакиев
ХАЈДУЧКА ТРАВА (хаибун)


Једног давног зимског јутра, у праскозорје, обучен у сивомаслинасту униформу, изашао сам из воза на залеђени перон станице у Радовљици. Испод првих корака мојих војничких чизама зашкрипао је снег а свуда где је поглед досезао била је белина: бели врхови Јулијских Алпа, бела магла изнад смрзуте реке у долини... За јужњака који је у једној ноћи пропутовао хиљаду километара био је то поглед неизмерне а ипак негостољубиве лепоте.
Тек што сам завршио студиј медицине – било ми је двадесетседам година - био сам послат на одслужеље војног рока а ускоро, завршио сам у правом рату. Након победе национализма и распада Југославије наставио сам у Словенији изолован живот у политичкој немилости. Људи су ме углавном заобилазили и цели мој емоционални живот испунио је по свему изузетни тукседо мачак коме сам наденуо име Момчило. Преживели смо заједно скоро шест година. Био ми је најближи рођак и најбољи друг, мој учитељ... Стојим сад крај његовог гроба.

Расте из гроба
мог мачка Момчила
хајдучка трава

ХРАМ ЗА ГЛЕДАЊЕ МЕСЕЦА, хаибун



(фото: Димитар Анакиев)


Димитар Анакиев
ХРАМ ЗА ГЛЕДАЊЕ МЕСЕЦА, хаибун

Са железничке станице Ниши-Напори идем истоименом улицом Токијског кварта Аракава. Са обе стране улице цветају трешње и човеку је одмах угодно око срца на том брдашцу, као да је у близини своје куће. Дан је сунчан и распеван. Преко пута улаза у храм Хонгјођи, на почетку улице, неки човек је уградио пећ на дрва у свој миниатурни комби и на њему је кувао и продавао локалну храну.
У храму Хонгјођи умро је Нићирен Сонин, оснивач истоимене школе будизма и зато је храм један од кључних за припаднике ове секте... Уђох кроз стара дрвена врата и налетех одмах на камени споменик мачки, а у близини, у шимшировом жбуну, спавале су још две мачке: смеђа и црна. На десној страни храма, на рубу гробља које се налазио изнад железничке пруге, стајао је још један споменик мачкама...
Песници посећују ово место због лепог погледа на месец. Отуда назив овом храму Цукимидера¹. Међутим, Кобајаши Иса је у њему записао:

Пролећна измаглица –
надзорник градитељ гледа
са своје гомиле.

Изгледа, да се је због магле која му је затварала поглед на месец осећао као Доукан, градитељ Едо замка. А песник Сантока записао је:

Олакшање видети
месец тамо горе –
овде сам у Токију.

Храм је био затворен. Обишао сам га са свих страна и прошетао гробљем а онда сам се вратио до мачака које су спавале. Питао сам се да ли је Нићирен волео мачке? Одмах у продужеку улице налазио се познати “мачији кварт”.

Неиспаване
мачке да ли су ноћас
гледале месец?

27.3.2019

Цукимидера¹ - Храм за гледање месеца.



КРАЈ БАШÔВОГ ГРОБА, хаибун



Надгробник Мацуо Башôу у будистичком храму Гићуђи, у месту Оцу, крај језера Бива (фото: Димитар Анакиев)

Димитар Анакиев
КРАЈ БАШÔВОГ ГРОБА, хаибун

Пролећни ветар носио је тмурне облаке преко језера Бива које се својим дивљим таласима отимало урбаном амбиенту градића Оцу у којем је сахрањен Мацуо Башô. Ветар са планине Хира, коју пређох крајем марта, а било је то доба године када дува ветар толико јак да преврће чамце и потопљује бродице – био је сада само благи ветрић и цветови трешње бејаху већ отворени.
Башô је залазио у ове крајеве путујући за Кјото и можда се је као ја сада дивио дивљим паткицама како храбро броде на узбурканим таласима језера великог као море. Башôво задње почивалиште налазило се у омањем будистичком храму Гићуђи, ускраћеном за поглед на језеро оближњим зградама а до кога води уска уличица између кућа.
Гроб овог песника уједно је и гроб војника. Башôва песничка судбина уједно је и његова војничка судбина, којој се он предавао у потпуности, са спремношћу да јој служи и за њу умре, ишавши прво војничким, затим песничким путем. По томе се Башô разликује од већине песничких колега сличног талента, у томе је, поред песничке снаге, једноставности и природности његовог песничког говора, његов grandeur и његова животна драма, која плени својим фаталистичким сјајем... Носио је одору будистичког монаха и поезијом је проповедао будизам али се никад није замонашио оставши само то што заиста јесте: бивши војник и песник. По властитој жељи Башô почива поред погребних остатака славног ратника из Минамото клана: Киса Јошинаке.

Кисо и Башô
спремни да умру – живе;
камелија цвета.

Почашћен, ветрић
осећам на том светом
месту: Гићуђи.

Киша крај гроба
Башôвог – у бари
цвет камелије.

01.04.2019

Saturday, May 25, 2019

HAIKU NA GROBU LAVA TROCKOG / HAIKU BY THE TOMB OF LEON TROTSKY





HAIKU NA GROBU LAVA TROCKOG

Ovde leži čovek
kome je vlast radničke klase
bila principijalno pitanje.
*
Dimitar Anakiev,
Coyaocan, CDMX, 21.7.2015


HAIKU BY THE TOMB OF LEON TROTSKY

Here, the man is buried
to whom the power of working class
was a principal question.
*
Dimitar Anakiev,
Coyaocan, CDMX, 21.7.2015

Wednesday, May 15, 2019

ЦВЕТ РАКУШИШЕ, хаибун





Димитар Анакиев
ЦВЕТ РАКУШИШЕ, хаибун

Када сам донео одлуку да напустим посао у који сам уложио значајно време и студије био сам свестан да постајем нешто налик на гњилу опалу воћку. Тада још нисам познавао причу о Кјорајевим опалим какијима и његовој колиби коју је именовао по њима. Међутим, као израз те свести, нацртао сам аутопортрет са брковима и цигаром међу прстима и потписао га енглеским речима “настајање просјака”.
Кјорајевља “Ракушиша” (Кућа опалих какија) – налази се у делу Кјопта који се назива Сага-Арашијама - заправо је метафора која одпадништво од друштва узима за идеал. У овој колиби окупљале су се гњиле, опале воћке, углавном песници, проститутке и покоји будистички монах.

Налик на свица
што се храни трстиком
живот у колиби
- - - Кјорај

Гњила, опала воћка био је, поред Кјораија, и Башо, песнички учитељ многих опалих плодова. Башо је свој живот опалог плода живео непрестано путујући. У Ракушиши се је зауставио два пута, први пут маја месеца 1691 и остао је 16 дана током којих је написао Дневник из Саге.

Киша у лето-
траг песничких картица
на зиду видљив.
- - - Башо

Мало пред смрт, 1694, Башо је опет посетио свог омиљеног ученика Кјораиа. Задржао се три седмице у Ракушиши.

Река Кацура-
тако бистри таласи
летњи је месец.
- - - Башо

У планини изнад реке Кацуре Башо је тада посетио Зен манастир Даихикаку (Велика милост) и ту записао свој хаику којим је изгледа желео да нас подучи да смисао живота није у предавању чулним задовољствима – какво је пролећно обожавање бехара - већ да је само мали напор потребан да би се живело у великој милости духовног живота.

Планинска трешња
цвета – тек мало вишље
Велика Милост.
- - - Башо

И баш на том месту где је Башо записао овај поучни хаику, прешавши реку Кацуру преко моста Тогецу (Мост преко месечине) дружили смо се и ми, данашњи поштоваоци отпалих какија, сви са понеком цртом опалог плода: Стефан из Енглеске, Хисаши из Осаке назван Камесан, Бранко из Србије и моја маленкост, Камесан са Балкана. Потакнут нашим ентузијазмом и следећи Башоов хаику написан на овом месту прибележио сам:


Планинска трешња
цвета – наћи пријатеље
велика милост.

Сада седим у дворишту Ракушише и моје се мисли роје. Далека прошлост и садашњост додирују се. Испред Ракушише је некадашње пиринчано поље а изнад њега, на планини Огура, налазили су се усправни каменови које Стефан назива 龍爪岩 the Dragon's Claw Rocks (Стене змајевих ноктију). Ово старо ритуално место, како ме је подучио, вероватно је служило жетвеним ритуалима а налазило се прекопута поменутог манастира Даихикаку на планини Арашијама. Између Арашијаме и Огуре текла је Кацура која је међу планинама још носила назив Хозу. Човечија спиритуалност устоличила се је у овом крају од прадавних времена и баш ту се је, да ли случајно, сретало друштво отпалих плодова.
Туристи су напустили Ракушишу и одједном остадох сам обузет њеним миром.

Цвет Ракушише-
звук страшила за јелене
затим тишина.