КРАЈ БАШÔВОГ ГРОБА, хаибун

Надгробник Мацуо Башôу у будистичком храму Гићуђи, у месту Оцу, крај језера Бива (фото: Димитар Анакиев)

Димитар Анакиев
КРАЈ БАШÔВОГ ГРОБА, хаибун

Пролећни ветар носио је тмурне облаке преко језера Бива које се својим дивљим таласима отимало урбаном амбиенту градића Оцу у којем је сахрањен Мацуо Башô. Ветар са планине Хира, коју пређох крајем марта, а било је то доба године када дува ветар толико јак да преврће чамце и потопљује бродице – био је сада само благи ветрић и цветови трешње бејаху већ отворени.
Башô је залазио у ове крајеве путујући за Кјото и можда се је као ја сада дивио дивљим паткицама како храбро броде на узбурканим таласима језера великог као море. Башôво задње почивалиште налазило се у омањем будистичком храму Гићуђи, ускраћеном за поглед на језеро оближњим зградама а до кога води уска уличица између кућа.
Гроб овог песника уједно је и гроб војника. Башôва песничка судбина уједно је и његова војничка судбина, којој се он предавао у потпуности, са спремношћу да јој служи и за њу умре, ишавши прво војничким, затим песничким путем. По томе се Башô разликује од већине песничких колега сличног талента, у томе је, поред песничке снаге, једноставности и природности његовог песничког говора, његов grandeur и његова животна драма, која плени својим фаталистичким сјајем... Носио је одору будистичког монаха и поезијом је проповедао будизам али се никад није замонашио оставши само то што заиста јесте: бивши војник и песник. По властитој жељи Башô почива поред погребних остатака славног ратника из Минамото клана: Киса Јошинаке.

Кисо и Башô
спремни да умру – живе;
камелија цвета.

Почашћен, ветрић
осећам на том светом
месту: Гићуђи.

Киша крај гроба
Башôвог – у бари
цвет камелије.

01.04.2019