ЦВЕТ РАКУШИШЕ, хаибун

Димитар Анакиев
ЦВЕТ РАКУШИШЕ, хаибун

Када сам донео одлуку да напустим посао у који сам уложио значајно време и студије био сам свестан да постајем нешто налик на гњилу опалу воћку. Тада још нисам познавао причу о Кјорајевим опалим какијима и његовој колиби коју је именовао по њима. Међутим, као израз те свести, нацртао сам аутопортрет са брковима и цигаром међу прстима и потписао га енглеским речима “настајање просјака”.
Кјорајевља “Ракушиша” (Кућа опалих какија) – налази се у делу Кјопта који се назива Сага-Арашијама - заправо је метафора која одпадништво од друштва узима за идеал. У овој колиби окупљале су се гњиле, опале воћке, углавном песници, проститутке и покоји будистички монах.

Налик на свица
што се храни трстиком
живот у колиби
- - - Кјорај

Гњила, опала воћка био је, поред Кјораија, и Башо, песнички учитељ многих опалих плодова. Башо је свој живот опалог плода живео непрестано путујући. У Ракушиши се је зауставио два пута, први пут маја месеца 1691 и остао је 16 дана током којих је написао Дневник из Саге.

Киша у лето-
траг песничких картица
на зиду видљив.
- - - Башо

Мало пред смрт, 1694, Башо је опет посетио свог омиљеног ученика Кјораиа. Задржао се три седмице у Ракушиши.

Река Кацура-
тако бистри таласи
летњи је месец.
- - - Башо

У планини изнад реке Кацуре Башо је тада посетио Зен манастир Даихикаку (Велика милост) и ту записао свој хаику којим је изгледа желео да нас подучи да смисао живота није у предавању чулним задовољствима – какво је пролећно обожавање бехара - већ да је само мали напор потребан да би се живело у великој милости духовног живота.

Планинска трешња
цвета – тек мало вишље
Велика Милост.
- - - Башо

И баш на том месту где је Башо записао овај поучни хаику, прешавши реку Кацуру преко моста Тогецу (Мост преко месечине) дружили смо се и ми, данашњи поштоваоци отпалих какија, сви са понеком цртом опалог плода: Стефан из Енглеске, Хисаши из Осаке назван Камесан, Бранко из Србије и моја маленкост, Камесан са Балкана. Потакнут нашим ентузијазмом и следећи Башоов хаику написан на овом месту прибележио сам:


Планинска трешња
цвета – наћи пријатеље
велика милост.

Сада седим у дворишту Ракушише и моје се мисли роје. Далека прошлост и садашњост додирују се. Испред Ракушише је некадашње пиринчано поље а изнад њега, на планини Огура, налазили су се усправни каменови које Стефан назива 龍爪岩 the Dragon's Claw Rocks (Стене змајевих ноктију). Ово старо ритуално место, како ме је подучио, вероватно је служило жетвеним ритуалима а налазило се прекопута поменутог манастира Даихикаку на планини Арашијама. Између Арашијаме и Огуре текла је Кацура која је међу планинама још носила назив Хозу. Човечија спиритуалност устоличила се је у овом крају од прадавних времена и баш ту се је, да ли случајно, сретало друштво отпалих плодова.
Туристи су напустили Ракушишу и одједном остадох сам обузет њеним миром.

Цвет Ракушише-
звук страшила за јелене
затим тишина.