HAIKU I KAPITALIZAM

Dimitar Anakiev
HAIKU I KAPITALIZAM

Iz anglosaksonskog sveta dolaze nam često uputstva kakve haikue moramo pisati, zatim šta je haiku i kojih pravila se mora pesnik držati ako hoće pisati haiku. Iako se sa većinom saveta možemo u principu složiti rezultati haiku prakse su sve haotičniji i slobodno možemo reći da je haiku zahvaćen svojevrsnom globalističkom entropijom i da deli sudbinu svih ostalih „prirodnih pojava“ na planeti zemlji. Paradoksalno, ali situacija je slična društvenom životu: sve više je pravila i propisa a život sve nekontrolisaniji i neverujem da je problem samo u nepridržavanju propisa. Problem izgleda dublji i traži pravo imenovanje umesto pukog diktiranja i obnavljanja pravila koja očito ne mogu rešiti problem jer nije formalne već suštinske prirode.
Prošle godine dobio sam e-mail od urednika britanskog časopisa „Soundings“ sa molbom da pošaljem nekoliko haikua za objavljivanje. Urednik mi je uz molbu prosledio i adresu spletne strane časopisa. Bio sam iznenadjen i zaintrigiran videvši da je reč o časopisu koji se bavi političkim temama. Još više sam bio iznenadjen dobivši objavljene pesme i pored svog imena video i druge pesnike u dosta solidnom haiku bloku. Bili su ti Frances Angela, Jim Kacian, John Martone, Kala Ramesh i Martin Lucas – svi sa 5-6 pesama. Medjutim, pravo iznenadjenje je usledilo pročitavši na koricama časopisa naslov „Cultures of capitalism“ ( 1). Pitao sam se vrlo uzbudjen: „Da li je moguće da je haiku izraz kapitalizma?“ Sledila su dalja pitanja: „Da li je upravo haiku ona umetnost kroz koju globani kapitalizam najrečitije progovara, da ga evo možemo uzeti za ilustraciju kapitalističke kulture?“. Da me je neko pre toga priupitao isto pitanje kategorički bih, i bez razmišljanja, negirao. Ali, paradoksalno, odgovor je bio potvrdan i taj potvrdan odgovor ujedno odgovora na pitanje ranije pomenutog problema entropije haikua.
Nezavisno od moje nespremnosti da na haiku ( ili bilo koju umetnost ) gledam kroz prizmu političke ekonomije opredeljenje haikua kao kapitalističke umetnosti nametnulo je spontano pitanje ontološke veze kapitalizma tj. zapadnjačkog materijalizma - koji u prvi plan postavlja materijalnu dobit ( u okviru koje je i pokoravanje i iskorišćavanje prirode ) - i filozofije saživota sa prirodom čiji bi izraz haiku morao biti. Iako sam ne tako davno od uvaženog japanskog pesnika čuo mišljenje da haiku može da se prilagodi svemu ( što odprilike odgovora tvrdnji da se i život može prilagoditi svemu ), verujem, medjutim, da je problem ontološki i da bi morali odgovoriti na pitanje veze haikua i zapadnjačkog materijalizma negativno. U praksi je medjutim odgovor pozitivan i to je naš problem.
„Kapitalistički haiku“ se je raširio i ukorenio u svojim mnogobrojnim mutacijama izražavajući često duh koji je slomio njegovu vitalnost i koristi ga kao formu bez ontološke suštine. Takvom, „kapitalističkom haiku“ ne mogu pomoći dalje formalne regulacije da bi bio „pravi“ prosto zato jer nije pravi, ili nije dovoljno pravi, a možda je čak i potpuno nepravi. Nakon kritike „naivnosti“ New Ageavskog bunta protiv vlastite kulture i nakon što nam je uspelo haiku iz subkulture prilagoditi zahtevima mainstreama moramo se suočiti sa rezultatom i taj rezultat je „kapitalistički haiku.“
Ako se priupitamo koje su odlike „kapitalističkog haikua“ onda pada u oči maksimalna redukcija humanog sadržaja tako da čitajući pesme današnjih „kapitalističnih haikuista“ ne možemo saznati skoro ništa o autorima kao ljudima – ceo spektar humanih tema je nestao i u „kapitalističnim haikuima“ preovladavaju dehumanizovane teme prirode. Priroda je dakle u njima puki objekat kao da je sama sebi cilj a čovek je najčešće prisutan kao afirmativni svedok, dok je haiku beleška u „index afirmatorum“. Ne opaža se potreba za kazivanjem nečega, a postoji potreba za registracijom. Izostaje dublje povezivanje, ključno za haiku. Pretpostavljam da je i tzv. „ekološki haiku“ na takav način podvrsta „kapitalističkog haikua“ jer stvarnu, essencijalnu, vezu sa prirodom zamenjuje kritička svest. Veliko je pitanje da li „kapitalistički haiku“ možemo smatrati poezijom, i pitanje je i da li je to haiku. Ako jeste, onda je to najniža vrsta.
Osnovni problem je kako danas osloboditi ljude da uopšte komuniciraju svoje intimne misli putem poezije i da pritom, što bi bilo u duhu haikua, koriste simboliku prirode. Jer oprirodnjenje i očovečenje idu ruku pod ruku i ja mislim da je to isto. Zapadne haiku pesnike, ako ih ima, treba učiti i potsticati na komunikaciju i suočavanje sa životom, pitati ih svakodnevno šta im se danas važno desilo, ili čemu žele da poklone pažnju ili prosto treba preispitivati smislove - šta bi to ljudi želeli da saopšte i onda ih učiti da to kažu putem prirodnih simbola, dakle indirektno, metaforički. Ali pre svega zapadni haikuista se mora probuditi i osetiti svoje humano bilo da bi se priroda mogla roditi u pesničkom srcu. To je sasvim suprotan put od zatrpavati pesnike pravilima i formama kao da su haikui njihove bankovne kartice i čekovni računi a ne produkti slobodnog duha. Haiku je emancipacija i oslobodjenje a ne regulacija i podredjivanje.

(1) http://www.lwbooks.co.uk/journals/soundings/archive/soundings38.html