VILINSKI KONJIC - Haiku kalendar (17)

VILINSKI KONJIC, jesen, insekti

Zatreperivši
vodu - svetac postade
vilinski konjic.

Hošinaga Fumio

Ovim haiku autor nam saopštava svoju ideju svetosti: postati svetac, dakle sveto, božije biće je kratkotrajni čin spajanja sa sveopštim bilom prirode. U kratkom kontaktu sa vodom, tek da je zatreperi vilin konjic postaje svetac. Verujem da je ovaj haiku takodje metafora haiku pesnika i haiku poezije uopšte: u tom kratkom trenutku u kome se pesnik duhovno spoji sa prirodom tj. tada kada kigo oživi u njegovom srcu, haiku pesnik, baš kao i vilin konjic postaje svetac. Prefinjen haiku, izuzetno elegantan i istovremeno iskreno pobožan, u kome se izražava ideja svetosti koju haiku nosi sa sobom: religija prirode i prirodna religija. Svojevrstan haiku manifest.

GUŠTER - Haiku kalendar (16)

GUŠTER, leto, životinje

Prolećno veče.
Pod točkom transportera
pregažen gušter.

Dimitar Anakiev

Haiku o pregaženom gušteru je moj medjunarodno najpoznatiji i najcitiraniji haiku: ima ga u više inostranih antologija a čitan je i na londonskom radiju BBC, a to je jedini pravi honorar koji sam u životu dobio za objavljivanje haikua. Ovde ga navodim da bi još jednom na primeru pokazao simboličnu upotrebu kigoa a ne kao oznaku za doba godine ( što je takodje specifična simbolična upotreba, ovde se medjutim gušter tretira u smislu opšte simbolike ). Iako je haiku trenutak bio realističan, i kigo gušter zaista doživljen ( nastao u srcu ) autor je zamenio njegovu ulogu da bi oslobodio opšti smisao. Gledajući 1992. za vojnim transporterom koji je prevozio vojnike na front - na asfaltu sam video mrlju pregaženog gmizavca: trupe (mladih ljudi ) koje su išle na front da se bore, ubijaju i budu ubijene, usput ubijaju i ono što nevide. Ta simbolika nevinih žrtava rata, malih gmižućih ljudi i životinja koje je rat pomeo i isterao iz domova i brloga, pretstavljena je tim gušterom. Pravi kigo ove pesme je prolećno veče, ( dakle dogadjaj pesme je smešten u proleće iako je gušter letnja pojava ) a prolećno veče je uzeto zbog simbolike sumraka mladosti i nevinosti, koja je u ratu u mnogo slučajeva videla i mrak smrti. Gušter je dakle ovde lažni kigo, ustvari opšti simbol. Pesnik je znači napustio pripovedački realizam i otišao korak dalje - u poetiku simbolizma koja u haikuu nalazi svoj pravi dom. Na toj tehnici simbolističkog pripovedanja bazira strategija sezonskih reči bez koje je haiku vrlo osiromašen, prepušten racionalizmu i linearnom iskazu.
Zanimljivo je reagovao sensei Hoshinaga kada mu je ova pesma bila predstavljena, odmah je primetio simboliku guštera i pitao: Da li gušter simbolizira i ubijene ljude? I ocenio visoko njena poetična svojstva. Zanimljivo je takodje da u mitologiji plemena Kuma iz koga potiču stanovnici ostrva Kjušu, gušter takodje simbolizira pobijene i potlačene članove ovog plemena nakon poraza u srednjem veku od plemena Jamato, koje je kasnije ustanovilo Japan. I tu je opet zanimljivo kako mitološka simbolika ima moć univerzalne komunikacije: nekom pesniku na Balkanu i nekom pesniku na Kjušu gušter budi slične društvene i humane asocijacije. U pravu su oni koji tvrde da je na mitološkom nivou čovečanstvo nedeljivo i da je mitologija osnova zajedničke budućnosti svih ljudi.

ATLETSKO STOPALO - Haiku kalendar ( 15 )

ATLETSKO STOPALO, leto, život

Svrbi atletsko
stopalo: još ne može
postati Hitler.

Hošinaga Fumio

ATLETSKO STOPALO ( tinea pedis ) je gljivično obolenje stopala, često kod sportista i onih koji upotrebljavaju javne bazene, kupatila i slično. Ovaj letnji kigo potpada pod širu temu ( kidai ) bazeni.
Gornji haiku sadrži duboku introspekciju ljudske psihe i sadrži ideju da je fašizam ne samo istorijski fenomen već i da je inherentan svakom čoveku i svakoj naciji. Pretpostavljam da je u pozadini pesme lični doživljaj tj. autorova frustracija upornim svrabom koja ga je verovatno navela na misao da inficiranom nogom šutne nekoga ili nešto i tako za trenutak bolom prekine nepodnošljiv osećaj. Suočen sa vlastitom agresivnom željom pesnik uspeva da svoj svrab uzdigne do razmatranja filozofskih problema ljudske psihe. Kao i većina pesama Hošinage Fumia i ova fascinira ekspresivnošću: dramatičnim kontrastima i nesvakidašnjim vezama ( stopalo - Hitler ) koje autor vrlo poetično i majstorski nalazi za izražavanje kompleksnih ideja. Inače fašizam je autorova omiljena tema koja se proteže kroz niz njegovih vrlo različitih pesama, tema i motiva.
Zbog mnoštva vulkanskih termalnih izvora koji se u Japanu nalaze takoreći u svakoj ulici, kultura javnih kupatila ( onsen ) je deo japanske svakodnevice, zato je atletsko stopalo relativno česta pojava. Medjutim, nije retkost ni u Srbiji - po nekim statističkim podacima raspoloživim i na internetu gljivicom tinea pedis se inficira svaki treći čovek kod nas bar jednom u životu. Dakle, tema atletskog stopala je itekako aktualna za nas.

KLOVN - Haiku kalendar (14)

KLOVN, leto, život

Klovnovska tačka -
starac unucima
imitira lava.

Dragan Ristić

KLOVN, zajedno sa cirkusom, zabavnim ( luna ) parkom, zabavljačima, žonglerima, menažerijom, rekvizitima i svim drugim izrazima i sinonimima iz cirkusko -zabavljačkog programa je letnja tema. Gornji haiku je bravura Dragana Ristića čije Haiku novine slave ove godine ne mali jubilej za ove prostore: 15 godina postojanja. Nadam se da će Dragan to obeležiti gala prijemom u elitnom, i još nepostojećem, Niška tvrdjava hotelu. Njegov gornji haiku je u tačno 17 slogova koji su neobično izmešteni u ritmu: 5,6,6. Ne vidim mogućnosti niti potrebe za popravkom ritma koji čak i korespondira smešno-tužnom sadržaju, a doseže magičnih 17 slogova. Snaga ovog haikua je u vrlo suptilno povezanom kontrastu: slabost-snaga ( starac-lav) koji se superponiraju u durljivoj sceni. Vredno dostignuće domaće haiku literature koje takodje uvrštam u haiku kalendar.

MOMINE SPAJALICE - Haiku kalendar (13)

ZIMA /doba godine

Dve spajalice
na krpari pod stolom
još od zimus.

Moma Dimić

U prošlom postu u kome je citiran haiku o zabavnom parku Hošinige Fumia, mogli smo videti kako dve simbolične reči, u istoj pesmi, medjusobno utiču jedna na drugu, stvarajući veliki dramski naboj i svojevrstnu prirodnu superpoziciju ( jukstapoziciju ) bez mehaničkog/ gramatičkog deljenja pesme na dva dela jer dva simbola, dve simbolične reči, i unutar jedinstvenog iskaza funkcionišu kao dva suprotna ( superponirana) pola. Isti slučaj nalazimo u gornjem zimskom haiku Mome Dimića. Jedna od simboličnih reči je naravno kigo: zimus, dok je druga simbolična reč nesezonskog, opšteg karaktera i to je spajalica. Pesnikova osetljivost na običan biro-materijal otkriva njen simbolični karakter. Šta to je to pesniku ostalo nespojeno ? Slučajno znajući za Mominu emotivnu rascepljenost izmedju Švedske i Srbije mogu i zamisliti. Mnogi ljudi kojima je život doneo rascepe i razdvojenosti osećaju simboliku spajalice, a slično je i samnom: nikad ne prodjem pored spajalice na podu ili na ulici a da je ne podignem i u džep zataknem. Spajalica je svojevrsni fetiš. U Mominoj pesmi povezana je sa zimom. S obzirom da u zadnjem stihu tonalitet pesme padne ( do razočarenja ) može se naći pesničko opravdanje za manjak slogova u zadnjem stihu ( koji je bio lako popravljiv frazom "od prošle zime" - da je to pesnik želeo). O Momi Dimiću sam već pisao kao o samosvojem pesniku čije pesme odudaraju od pravila gradnje pesme. Sasvim suprotno, u ovoj pesmi Moma pokazuje i znanje u izgradnji klasične haiku pesme po svim njenim principima.

ZABAVNI PARK - Haiku kalendar (12)

ZABAVNI PARK / Leto, život

( Na slici: tezga sa sladoledom u zabavnom parku u Parizu )

Zabavni se park
napunio nacistima
ove jeseni.

Hošinaga Fumio

Sa posebnom namenom Japanci zapisuju svoje haikue na dve vrste unapred pripremljenih umetničkih površina: Shikishi i Tanzaku. Obe su čvrste, kartonaste, za stranom za pisanje, koja je obično bela ali može imati i neki motiv već oslikan na pozadini. Shikishi je većeg formata, približno 24 x 27 cm, a tanzaku je iste visine ali šest puta uži. I shikishi i tanzaku imaju religioznu funkciju: shikishi se obično urami i stavi na zid odakle magična moć jezika ( kotodama shinko ) deluje na prostor, dok se tanzaku često okači na bambusovo drvo u vrtu da odatle deluje. Ove dve religiozno-umetničke formacije daju se i kao poklon, tako kao što bi se kod nas darivale ikone, kakvu funkciju shikishi i tanzaku i imaju. Već iz ovog kratkog uvoda vidi se da haikui originalno nisu 'zamišljeni' kao puke 'racionalne' i ispovedne pesme već je zapisivanje haikua nalik na pisanje svetih reči... Do sad sam dobio mnogo shikishia i tanzakua ali većina je brižljivo spakovanih u arhivi a samo jedan shikishi je našao mesto na mom zidu, i na njemu je rukom učitelja Hošinage napisana gornja pesma. Stil pisanja kaligrafija se od umetnika do umetnika vrlo razlikuje jer odražava karakter umetnika i njegovo svetonazor. Najveći broj kaligrafija koje sam video pisane su raskošnim pokretima i snažnim potezima koji pretenduju da pokažu snagu i slobodu duha. Kaligrafija učitelja Hošinage kojim je napisana gornja pesma suprotno tome odiše skromnošću: ispisana je tankom suvom četkom tako da su ideogrami više utrljani u papir, rekao bih pre ugrebani, nego napisani. Potezi su mirni i kratki a cela struktura sa izgledom ideograma odiše atmosferom siromašnog balkanskog sela u krševitim gudurama gde se za ručak može dobiti korica hleba i komad ovčjeg sira. Očito svojim stilom pisanja puno govori i o svom teškom životu u prošlosti. Ali govori i o svojoj umetničkoj filozofiji u kojoj nema ni trunke poze. Pogledamo li gornji haiku uočavama takodje krševite i brdovite kontrasti: u zabavnom parku su nacisti, a u pesmi su i dva različitita kigoa: zabavni park je kigo za leto, a pesnik navodi da se radnja dogadja u jesen. Vrlo zanimljiv haiku pun dramatičnih kontrasti ali takav je stil učitelja Hošinage. Postoji pravilo da u slučajevima kada u haikuu postoje dva kigoa, onda se odredjuje glavni kigo, što je u stvari pravi kigo. Jer dva kigoa su de facto nemoguća situacija i taj 'privid' se dogodi tada kada se neki sezonski element upotrebljava kao opšti simbol, a ne kao kigo. Recimo kada jesen označava starost i dekadenciju a ne godišnje doba jeseni. Pogledajmo gornji haiku i pokušajmo pronaći koji kigo je pravi a koji pesnik upotrebljava kao opšti simbol. Postoje samo dve mogućnosti:
1. u pitanju je letnja pesma u kojoj autor koristi simbol jeseni da bi izrazio neki aspekt društvenog nelagodja ili
2. u pitanju je jesenja pesma u kojoj autor koristi opšti simbol zabavnog parka da bi u dramatičnom kontrastu-vezi zabave i nacizma rekao da u današnjoj popularnoj kulturi nacizam i zabavljaštvo idu ruku pod ruku.
Na ovo pitanje je zaista teško pouzdano odgovoriti, a možda nije ni potrebno jer pesma funkcioniše dvosmerno na oba pomenuta nivoa i saopštava svoju kompleksnu poruku na do bola jednostavan i 'suv' način.
Ako se upitamo koji od dva kigoa se je ovde rodio u srcu a koji je domišljen, utisak je da je zabavni park onaj pravi kigo, u okviru kojega se je odigrao 'srčani doživljaj' u pesniku, medjutim struktura i medjuodnos oba kigoa ( pravog i lažnog ) su takvi da zajedno izazivaju kompleksan osećaj, i najznačajnija su osobina ove pesme. 'Idu jedno sa drugim' izražavajući zajednički autorova osećanja i misli.
Sve ovo nam pokazuje koliko je umetnost upotrebe kigoa važna za haiku. Bez pronicanja u tajne kigoa ostajemo na površini haiku poezije bez mogućnosti da ikad dodirnemo dubine: bilo u razumevanju velikih pesama, kakva je gornja, bilo u vlastitom izražavanju. Kigo je jedina tehnika koju u haiku zaista treba učiti.
Pomenuo bih ovde da je i srpski haiku otkrio letnji kigo "zabavni park", i to je učinio pesnik Srba Mitrović u svom sledećem haikuu:

U šarenilu
zabavnog parka vidi
samo unuka.

Srba Mitrović

Ovaj haiku ne saopštava tako složena društvena osećanja kao pesma Hošinage ali pesnik vrlo dobro oseća nameru reči, 'nameru' svog kigoa, da u kontrastu sa njegovim šarenilom izrazi ljubav prema unuku. Treba ovde još reći da je Srba Mitrović kao retko koji od naših pesnika posvetio veliku pažnju u otkrivanju i izučavanju upotrebe sezonskih reči, i ova pesma to vrlo dobro pokazuje.

KAČKET - Haiku kalendar (11)

KAČKET ( fr. casquette ) - kapa/ Zima, život

Potajno probah
majstorov kačket - još mi
glavu pokriva.

Dimitar Anakiev

Za ovaj haiku je vezana anegdeta iz Kumamota. Učitelj Hošinaga je obično dolazio na naše razgovore pešice, koristeći javni prevoz. Oblačio se za te prigode neformalno i skromno, na glavi je imao kačket a iza uva je obično nosio utaknutu običnu olovku, poput naših raznih majstora, stolara na primer. Kada bi u tom izdanju čovek sreo Hošinagu na ulici, verovatno bi pomislio da u zadnjem džepu nosi metar i da upravo dolazi da premeri otvor za plakar koji će da napravi. Sa tom olovčicom iz uva pisao je beleške za haikue u mali blokčić a zarezivao je olovku perorezom, ne rezačem. Da još kažem i ovo o učitelju Hošinagi: ne govori niti reč engleskog ( zato ima prevodioce medju učenicima koji čekaju sa džepnim kompjuterima i odmah provere svaku reč koju je kazao, da ne bi došlo do kakve zabune ) i ne koristi kompjuter. Gledejući ovog omanjeg čoveka koji zarezuje olovku na kolenima i razgovara meko ali srdačno, dopuštajući i da se prekine usred rečenice iznenadnim pitanjem, niko ne bi mogao da pomisli da iza njega stoji tako grandiozna kulturna moć. Kada sam kasnije prisustvovao proslavi pedesetogodišnjice njegovog časopisa HI-HI ( Zvuk padanja snega ) u elitnom Kumamoto Castle Hotelu bio sam iznenadjen ne samo kraljevskim nivoom proslave ( kakvu kod nas ne bi dočekao niti Vuk Karadžić, ako bi se slučajno prikazao ) već i neverovatnim, religioznim, poštovanjem koji su brojne zvanice pokazivale prema učitelju Hošinagi... Anegdota o kačketu je sledeća: jednom prilikom je učitelj Hošinaga negde žurio, naš razgovor je trajao kraće, a on je u žurbi zaboravio svoj kačket. S obzirom da sam rastao na japanskoj literaturi u kojoj razni učitelji namerno zaboravljaju svoje stvari da bi ih učenici našli i čuvali kao religiozne predmete -na taj način su se održavali i gajili lični odnosi izmedju učenika i učitelja - kačket sam sav presrećan uzeo i brižljivo spakovao medju svoje stvari... Poslednjeg dana mog boravka u Kumamotu medjutim izvadim Hoshinagin kačket i stavim ga na glavu. Hteo sam da putujem sa kačketom na glavi. Medjutim, primetim da su moji američki prijatelji koji su me sada videli sa Hošinaginim kačketom, prvo pobeleli, pa pozeleneli i na kraju pocrveneli - razvila se je i svadji nalik diskusija. Uzalud sam objašnjavao da je kačket za mene relikvija: za njih je to bila gotovo kradja - u svakom slučaju nešto nedopustivo. Videvši da izbija ozbiljan diplomatski incident uručio sam kačket jednom od njih koji se obavezao da će ga još isto poslepodne vratiti ( ušta ne sumljam). Razmišljao sam kasnije šta je učitelj Hoshinaga mogao misliti kada mu je moj američki prijatelj verovatno zadihano vraćao kačket ? Sigurno se ljubazno zahvalio, ali pretpostavljam da je pomislio da Zapadnjaci nikad neće shvatiti šta je haiku. Jer i konačno, čak i racionalno gledajući - kada neko prevali desetine hiljada kilometara da bi učio od nekoga, gotovo normalno je da tu ima nešto više od racionalnog i da racionalnost nije jedina mera života. Gornji haiku je tako moj pokušaj da ipak zadržim Hošinagin kačket na svojoj glavi.
Naša reč "kačket" je francuskog porekla i tamo danas označava uopšte kapu ( a ne samo kapu sa širitom kako piše Vujaklija ). Kod nas on ima značenje koje u engleskom znači "flat cap" - ovej termin je u Engleskoj u 19. veku imao klasno značenje, jer su 'flat cap' nosili radnici, majstori i šegrti i označavala je 'klasnu svest' - anti-aristokratsko držanje. Danas je i 'flat cap' univerzalan, bezklasni fenomen, sa kojim može i golf da se igra. Kapa, pa tako i kačket je zimski kigo.

PS. Još jedan haiku koji uzima za kigo pokrivač glave, je sledeći haiku Mome Dimića:

U tramvaju
šeširi starih dama
ne žure nikud.

Moma Dimić

Na delu imamo pesničku figuru sinegdohu - vrstu metonimije u kojoj pesnik po principu pars pro toto, preko šešira govori o starim damama tj. starosti. Kigo je takodje šešir, oznaka za zimu. Inače je sinegdoha u haikuu vrlo popularna vrsta metafore koja je vrlo bliska duhu i načinu haikua.