IŠČITAVANJE PROŠLOSTI

Delo, Književni listi, 08.08.2001, intervju D. Anakieva sa Ban'yom Natsuichijem.

U prošlom postu spominjem razgovor sa Ban'yom Natsuishijem prilikom njegovog gostovanja na Vilenici. Tom prilikom sam napravio intervju sa njim koji je objavljen 08. Avgusta 2001 u Kniževnim listovima časopisa Delo. U razgovoru smo diskutovali o mnogim stvarima bitnim za haiku a naslov teksta Trenutek haikuja ni zgolj prosto en trenutek ( Haiku trenutak nije jednostavno samo jedan trenutak ) govori o pokušaju borbe protiv poznate dogme na Zapadu da je sadržaj haikua tzv. haiku trenutak tj. trenutak prosvetljenja. Tu našu dogmu koja zbunjuje mnoge Japance jer oni o tome neznaju ništa lansirao je R.H. Blyth i njegovi sledbenici kroz shvatanje haikua kao ideološke pesme, pesme koja je izraz Zen Budizma. Ban'ya je u razgovoru kritikovao ovaj stav smatrajući ga krivim za uniformnost i pojednostavljenost haiku pesme na Zapadu. Odgovorio je: Haiku trenutak - u redu, ali to ne mora biti bukvalno samo jedan trenutak, taj 'trenutak' može sadržati u sebi vekove. Mene je medjutim u tom intervjuu veoma zanimao odnos jednog japanskog haiku pesnika prema zapadnoj literaturi i poeziji. Bio sam vrlo iznenadjen saznavši da su Ban'yini uzori francuski nadrealisti, baš kao što je Santoka tražio svoje uzore u ruskoj literaturi, Ogiwara kod Nemaca ( Gete, Rilke ) a Bašo kod mnogih kineskih klasika. Dakle, nema govora o eksluzivnosti japanske kulture u haikuu. Kao i svaka prava umetnost i haiku je proizvod kulturnih interakcija i izraz bezgranične duhovne slobode.
Medjutim ovaj intervju pominjem iz drugih razloga i ti razlozi tiču se porekla haiku izražavanja o kojem sam pisao u prethodnom postu. Ban'ya u tom intervjuu navodi da ga čitanje biblijskih poslovica ( to su poslovice Starog zaveta navedene kao jedna od pesničkih knjiga ) jer su očito preuzete iz usmenog predanja naroda i po formalnom izrazu, potsećaju ga na to da je kratka izražajna forma u detinjstvu čovečije kulture bila zajednička čovečanstvu i da to nije japanska posebnost. I tu su razlozi za ovaj post. Nema nikakve sumnje da je Ban'ya u pravu što se tiče univerzalnosti kratkog izraza. Medjutim čitanje biblijskih poslovica i pored sakupljene mudrosti ne oduševljava tako lako i intenzivno kao na primer Heraklitovi aforizmi. Razlog je njihova poprilična ideološka zatrovanost i te poslovice u velikoj meri slave poslušnost podanika kralju, žene mužu i dece roditeljima tj. u funkciji su očuvanja vlasti i hijerarhije jednog patrijahalnog sveta. Jedna od ideoloških dogmi koja dominira je mit o pravednosti ( što je u vezi i sa božijom pravednostošću hrišćanstva ). Za razliku od naroda knjige ( judeohrišćanstva i islama ) tzv. primitivni narodi nusu razvili taj apstraktni pojam - pojam pravde i umesto njega upotrebljavaju prirodni zakon ravnoteže tj. harmonije. Dovoljno je pogledati na primer srpsko društvo u kojem glavna frustracija proističe upravo iz ustoličenja pravednosti kao ključnog termina kulture ( šta god se pod tim mislilo ), pa da se odmah vidi kakvu društvenu promenu bi donelo oslanjanje na ravnotežu i harmoniju u ličnom i društvenom životu umesto oslanjanja na božiju pravdu. Da nije smešno bilo bi tragično. U psihijatriji postoji termin verba nociva ( štetna reč ) koji hoće reći da i reč može biti smatrana infektivnim agensom koji poput virusa može zahvatiti organizam. Mislim da je pravednost jedna od takvih štetnih reči čija štetnost izvire iz apstraktnosti i neprirodnosti. Laž koja nasilno želi postati istina i vladati u ime istine.
Medjutim, pažljivim iščitavanjem biblijskih poslovica, trebeći žito od kukolja, mogu se pronaći poslovice koje izražavaju egzistencijalnu istinu i takvi izrazi se ne samo po formi već i po sadržini potpuno približavaju egzistencijalnoj poetičnosti haikua:

14/4

Prazne su jasle gde volova nema,
a snaga volovska dobar plod pribavlja.

17/18

Bezuman čovek lako obaveze prima
i jemči se za bližnjega svoga.

25/28
Onaj ko ne ume sebe da savlada,
on je ko razvaljen grad bez zidova.

U mnogim od tih mudrih zapisa pojavljuju se vidljivi pesnički elementi a ponajviše metafore i poredjenja koji su srce poezije a pogotovo haikua. Pogledajmo samo pesničku sliku neobuzdanog čoveka kao grada ( tvrdjave ) bez zidina. Zapis o volovima pored opore istine sadrži i elemente humora...
Dakle, dokaze o postojanju brojnih ( nama danas nevidljivih ) kratkih poetskih ekspresija u dalekoj prošlosti Zapada nalazimo i u Bibliji.

O POREKLU HAIKUA

kan Omurtag, vladar Bugara od 814 do 831



Haiku je ne samo nomadska literatura već i, šire gledano, literarni izraz nomadizma. Polazeći od ovog mišljenja Ban'ya Natsuishi je početkom 2000., prilikom gostovanja na literarnom festivalu Vilenica, izrazio mišljenje da su u stara vremena mnogi narodi, a posebno nomadska plemena, izražavala svoja egzistencijalna shvatanja kroz kratku formu sličnu japanskom haikuu. Svetski haiku, po njegovom mišljenju može i mora tražiti svoje poreklo i izvan Japana, a pogotovo ne sme biti izraz jednog-jedinog, japanskog, kulturnog modela. Poreklo haikua po tom shvatanju nije (samo) japansko ( bez obzira što je u Japanu kratka forma poetskog izražavanja našla plodno tlo i razvila se u gigantsku literaturu ), već univerzalno... Dosta je setiti se Heraklitovih filozofskih aforizama pa videti da Ban'yino mišljenje nije bez osnova. Mogli bismo dakle smatrati haiku zajedničkom kulturnom baštinom a ne poetskim uvozom iz Japana - to je osnova na kojoj Ban'ya Natsuishi gradi koncept Svetskog haikua, haikua oslobodjenog kulturnog tutorstva, haikua koji slobodno i nezavisno cveta svuda, širom zemljine kugle.
Slično razmišljanje o haikuu čuo sam ranije od bugarskog pesnika Dimitra Stefanova, a nešto kasnije i od estonskog pesnika Andreasa Ehina koji je tvrdio da su estonski pesnici u ranom srednjem veku uglavnom izražavali sebe kroz kratku formu.
Dimitar Stefanov je 1997 u Sofiji izdao knjigu eseja pod nazivom "Nesuglasja" (Несъответствия ) gde na strani 17 nalazimo zanimljivu priču o prvom bugarskom haikuu. Pesnik je pošao tragom pošalica njegovog prijatelja Mihaila Berberova, da je kan Omurtag, treći po redu vladar bugarske države na Balkanu, bio zapravo prvi evropski egzistencijalista. Dimitar Stefanov je započeo izučavanja zapisa koji su ( uglavnom u kamenu ) ostavljali bugarski tatarski vladari pre asimilacije sa Slovenima i zaista našao haiku u poznatom "trnovskom rukopisu" kana Omurtaga. Taj haiku iz 822. glasi ovako:

Човек и добре
да живее, умира
и друг се ражда.

kaн Омуртаг ( 822 )

ili, u prevodu na srpski:

Čovek i kad
dobro živi, umire
i drugi se radja.

kan Omurtag (822)

a evo i originalnog(1) grčkog teksta prvog bugarskog haikua, kako ga naziva Stefanov. Grčki tekst desno je originalan, a slika kamena je simbolična, na njoj je neki drugi Omurtagov zapis jer tekst na kamenu počinje rečima kan Omurtag.

ο ανθροπος κ(ε) καλα ζον αποθνισκι κε αλος γενατε κε ινα ο εσχατον γηνομενος ταυτα θεορον υπομνησκετε τον πυισαντα αυτο

Čovek i kad
dobro živi, umire
i drugi se radja.

Uz ovu priču o kanu ( hanu ) Omurtagu i njegovim kamenim zapisima može se razmišljati. Sa velikom izvesnošu se može reći da je prekid razvoja autohtone kratke, egzistencijalne pesničke forme kod mnogih naroda ( naprimer Estonaca i Bugara ) usledio sa pretapanjem u totalitarnu ideologiju hrišćanstva koja više nije ostavila prostor nizašta drugo sem za epiku i mantre o Isusu Hristu i njegovim sledbenicima. Verovatno se nešto slično desilo i sa Keltima - pomoću hrišćanstva pretopljeni su u veće narode. Literarna predistorija slovenskih plemena je iz istog razloga ( potpune asimilacije slovenske u judeo -hrišćansku, odnosno grčko - latinsku kulturu ) potpuno nepoznata, a jedva malo više je poznata slovenska mitologija. Postavljaju se i druga pitanja: u kom jeziku, kojim pismom i na čemu bi nomadi pisali svoju autohtonu haiku literaturu ? Od bugarskog tatarskog jezika je nakon primanja hrišćanstva od strane kana Borisa ( kasnije: cara Mihaila ) i stapanja - kroz hrišćanstvo - sa Slovenima ostali su samo tragovi: nekoliko vlastitih imena ( Asen, Boris, Krum, Asparuh... ) od kojih je naročito Boris široko prihvaćeno ime od strane Slovena i odredjeni član ( "kosveni padež") po kome je bugarski specifičan medju slovenskim jezicima. Kan je mogao pisati na kamenu, a ostali ? Ako su pisali na kožama, što je moguće i vrlo nomadski na kom je to bilo jeziku ? Izgleda presudno u sudbini japanskog haikua što je razvoj omogućila izolovanost, vlastito pismo i kultura. Na Zapadu su nomadi i kad bi bili vojno jaki i stvorili države bili lako kulturno porobljeni od strane hrišćana, a zatim pretopljeni i praktično izbrisani u masi onih koji postoje zato da bi slavili Isusa ( ili Alaha ). Omurtagov haiku ( njegovo ime je rečito: Omur je planinski vrh na planini Han Šan u Kini čije podnožje je pradomovina Bugara - slovenski pandan bi bio možda Triglav ) je preživeo samo zato što ga je pisao vladar: omogućio mu je kameni zapis i grčki jezik koji je tada bio verovatno ono što je danas engleski.
Zanimljivo je videti koliko su susreti kultura i u stara vremena, a tako i danas važna i velika stvar. Principi su ostali gotovo isti.
Verovatno je tačno da je poreklo haikua univerzalno. Nama na Zapadu trebalo je mnogo vekova razvoja kulture da bi stigli do individualnog izraza sposobnog da se izdigne iznad kulture koja je u funkciji nadvladavanja, pretopljavanja i brisanja masa. Medjutim i to da se je haiku tako masovno i lako vratio na Zapad govori da nam je inherentan, urodjen, a ne prikalemljen kao "Gost sa Istoka". Haiku nama nije tudj, haiku nije gost. Haiku je iz naših krajeva nekada davno, još kao dete, bio prognan zbog interesa vlasti, vladanja i nadvladavanja a sada nam se, kroz mnogobrojne pesnike, vraća u svoj svojoj snazi i lepoti i priseća se domaćih pokrajina svojega srca.
Kroz i pomoću haikua možemo sa lakoćom nazad u krajeve naše daleke podsvesti za koju se mislilo da je zanavek izgubljena.

(1) Ne znamo da li je Omurtag zaista govorio grčki. Pre će biti da je kao vladar oko sebe imao armiju učenjaka koji su njegove reči izrečene na turkmenskom jeziku ( jeziku Protobugara ) prevodili u grčki, a takodje pre je za verovati da je imao klesare koje su te reči uklesali u kamen nego da je vladar sam klesao kamen. Verovatni jezički put ovog haikua bio je turkmenski ( protobugarski ) - grčki - savremeni (slovenski ) bugarski. Vidljiva je uloga lingua franca tj. lingua greca u posredovanju jezičkog zapisa. Bez grčkog taj zapis ne bi preživeo, kao ni bez carskih klesara i kamena. Medjutim, poznato je da je Omurtagov čukundeda, kan Kubrat - vladar Bugara pre doseljivanja na Balkan - tečno čitao i pisao grčki, jer je mladost proveo na vizantijskom dvoru kao taoc tj. garant mira izmedju Bugara ( Crnomorski kaganat ) i Vizantije.

SWASTIKE I KRSTOVI

Na slici: "Hill of crosses"












Više puta u ovom blogu pomenuti haiku o swastici dobio je slovenačkog pobratima izpod pera pesnika, filozofa, prevodioca, eseiste, putnika i šta sve ne: Iztoka Osojnika. U danas promenjenim mejlovima Iztok mi je poslao svoj pesnički odgovor na moj haiku o swastici:

V Sloveniji

v imenu demokracije

rastejo križi

Iztok Osojnik

u prevodu na srpski:

U Sloveniji
u ime demokratije
rastu krstovi

Iztok Osojnik

Slika slovenačke demokratije koju slika haiku Iztoka Osojnika možda liči na gornju sliku "Brdo krstova" nepoznatog autora. Vratim li se na predjašnji post u ovom blogu - JOŠ O SWASTICI ili O RUSTIKALNOM OPTIMIZMU, u kojem je kroz prizmu pokušaja optimističke interpretacije svastike Toma Maretića iz Zagreba pokrenuto pitanje stajne tačke u gledanju na život. Medjutim moram zapisati sledeće: u ovim haikuima mi se ne čini ključnim pitanje da li je u pitanju optimistički ili pesimistički pogled na život ( Iztok Osojnik gornjim haikuem čini se u potpunosti deli pesimizam u gledanju na današnje društvo koje izražavam i ja haikuom sa swastikama ) već pre da autori kroz unutrašnje povezivanje/poredjenje pojmova ( "ključnih reči" ) postavljaju pitanja o karakteru društvenih pojmova i pojava. Uspospostavljeni su poredbeni parovi: rustika - swastika ( što će reći preispituje se veza seoske idile sa fašizmom ) i demokratija - krstovi ( preispituje vezu demokratije sa crkvom ili možda čak sa celim hrišćanstvom ). Hoću reći: kritička intonacija društva nije jedina poruka haikua o swastici i krstovima iako je to važna dimenzija. Iz kritike je sakriven ( što je vrlo u haiku stilu ) ozbiljan filozofski akcenat znakova našeg vremena koji ima nesumljiv misaoni potencijal za one koji žele da osmišljavaju i preispituju svoje vreme i prostor.
To što haiku skriva je često njegovo glavno značenje - uzmimo na primer Bašov haiku o žabi, iza koje je sakrivena cela kosmogonija.

JOŠ O SVASTICI ili O RUSTIKALNOM OPTIMIZMU

Ferenc Joachim (1882-1964): svastika



Jednu od zanimljivih interpratacija mojeg haikua o balkanskim swastikama ( posebno pomenut u ovom blogu u postu od 28.12.08 ) dobio sam od kolege Tomislava Maretića iz Zagreba. Zbog optimističnog tona celog pisma prenosim ga skoro u celini jer u njemu nema privatnih delova, a odiše atmosferom zenovskog relativizma koga - otkako izadjosmo iz Juge podeljeni na svoja plemena koja nam zameniše skoro celokupnu stvarnost i otkako se je Vladimir Devide povukao u svoju fizičku starost - polako zaboravljamo:

...Htio sam reći da ako svastike shvatimo kao bratove žene, a ne sWastike, haiku bi bio čisto (rustikalno) optimističan. Nadam se da će napetosti, uključujući ovu "slo-cro" jenjati i nestati s vremenom. Nadati nam se...unatoč zebnja s pogledom na Bliski istok i drugdje...i eto na naša susjedna dvorišta odijeljena drvenim plotovima...i psovkama. Unatoč svemu nadam se da će biti bolje. A što se tiče "stezanja kaiša" u novoj, tako obljubljene metafore u zadnje vrijeme, treba prijeći na hozn-tregere! ( T. Maretić, u pismu od 04.01.2009 )

Predlog je dakle zameniti haiku:

Na Balkanu
u ime rustike
rastu swastike

sa optimističnom verzijom:

Na Balkanu
u ime rustike
rastu svastike

Da ovaj predlog nemora biti samo vrsta humoroznog eskapizma niti puki filozofski relativizam govori i gornja slika svastike madjarskog slikara Joakima, a i druga umetnička dela posvećena bratovljevoj ženi, poput filma Sister-In-Law ( 2005) Florence Ayisi. Ipak utisak je da tema svastike ( bratovljeve žene ) per se govori o čežnji za zamenom stvarnosti tj. svedoči o nekoj "grešci" u aktualnom stanju stvari ako nije puki izraz poligamične ( i možda rustične ili dionizijske ) slobode jer ta poligamična sloboda nas opet vodi do swastike sa duplim "v". U zaključku: nije se lako osloboditi sWastike jer izgleda da je njena priroda deo ljudske prirode ( o kojoj voli da piše haikue sensei Hoshinaga Fumio ). Treba li onda biti optimist ili pesimist ? Verovatno ima prostora i za jedno i za drugo.

Medjutim, Tomislavljevo pismo me je potsetilo na nešto što bi smo mogli nazvati "zagrebačkom školom" shvatanja haikua, čija šarmatnost i uznesenost zazlužuje veću pažnju nego što nam lokalna situacija na ovim našim prostorima trenutno dozvoljava...

Hladno kupatilo za početak 2009

Sledeća dva haikua su moji prvi stihovi u 2009 godini.

U hladnom kupatilu

pišam -
zvuk zimske kiše.

( Novogodišnje jutro 2009 )

Zajužilo je -
nemam više vremena
za neprijatelje.

SWASTIKA

Jedan od zadnjih postova ove 2008 godine, možda baš i zadnji, posvećujem i vezujem za jedan drugi blog, japanski, pesnika Ban'ye Natsuishia. Radeći izbor mojih haikua za prezentaciju u svom časopisu Ginyu No.41 on se rešio da izdvoji jedan od haikua i objavi ga na svom blogu. Zašto je to bitno, i baš za kraj ove godine: zato što taj haiku odražava moju vitalnu spoznaju da je na postkomuističkom Balkanu zavladao fašizam: što otvoreno, što potajno, što javno, što tajno, i da čak u jednoj državi još vlada ratno stanje i traju borbena dejstva ( specijalnog rata ) prema susedima. Ratovi 1991-1999 nisu se iscrpeli, nastupilo je samo primirje, da citiram Filipa Davida. Ta gorka spoznaja, uz moje lično gorko iskustvo jednog od susednih fašizama, napisali su taj haiku koga smatram posebno važnim. Evo tog haikua u srpskom originalu, u prevodu na slovenački, a zatim prenešen zapis sa Ban'yinog bloga na japanskom i engleskom:

Na Balkanu
u ime rustike
rastu svastike

Na Balkanu
v imenu rustike
rastejo swastike

Dimitar Anakiev

アナキエフの俳句を和訳する

<< 作成日時 ： 2008/12/23 22:06 >>

驚いた ブログ気持玉 2 / トラックバック 0 / コメント 0
ディミータル・アナキエフ(Dimitar Anakiev)の俳句を、「吟遊」第４１号のために１０句和訳する。旧ユーゴ分裂後の彼の経験に基づく、なかなかアイロニカルな俳句だ。

そのなかの１句を下に。

in the Balkans　　　　　　　　　　　　　　　　
calling the name of rustic
swastikas grow

Dimitar Anakiev


バルカン諸国で
田舎者の名を呼ぶと
鉤十字育つ

ディミータル・アナキエフ

彼は現在、社会派ドキュメンタリー・フィルム作家。

PS. U trenutko dok ovo pišem Ban'yin post na njegovom blogu je obišlo 50 čitalaca. Zainteresovani mogu da pogledaju blog BanyaHaiku na adresi:

http://banyahaiku.at.webry.info/200812/article_35.html

HAIKU OD 14. DECEMBRA 2008.

Zimska kiša

HAIKU OD 14. DECEMBRA 2008.

Dimitar Anakiev


Da izadjem iz
samoga sebe: nebom
lete pahulje.

Onkraj haosa
mojega života su
ostaci snega.

Zimska bujica
preseče me napola:
kiša i sneg.

Kroz zimsku kišu
ova ptica odlete
u nepoznato.

Na golom granju
pupoljci zimske kiše
blagih pogleda.