O POREKLU HAIKUA

kan Omurtag, vladar Bugara od 814 do 831



Haiku je ne samo nomadska literatura već i, šire gledano, literarni izraz nomadizma. Polazeći od ovog mišljenja Ban'ya Natsuishi je početkom 2000., prilikom gostovanja na literarnom festivalu Vilenica, izrazio mišljenje da su u stara vremena mnogi narodi, a posebno nomadska plemena, izražavala svoja egzistencijalna shvatanja kroz kratku formu sličnu japanskom haikuu. Svetski haiku, po njegovom mišljenju može i mora tražiti svoje poreklo i izvan Japana, a pogotovo ne sme biti izraz jednog-jedinog, japanskog, kulturnog modela. Poreklo haikua po tom shvatanju nije (samo) japansko ( bez obzira što je u Japanu kratka forma poetskog izražavanja našla plodno tlo i razvila se u gigantsku literaturu ), već univerzalno... Dosta je setiti se Heraklitovih filozofskih aforizama pa videti da Ban'yino mišljenje nije bez osnova. Mogli bismo dakle smatrati haiku zajedničkom kulturnom baštinom a ne poetskim uvozom iz Japana - to je osnova na kojoj Ban'ya Natsuishi gradi koncept Svetskog haikua, haikua oslobodjenog kulturnog tutorstva, haikua koji slobodno i nezavisno cveta svuda, širom zemljine kugle.
Slično razmišljanje o haikuu čuo sam ranije od bugarskog pesnika Dimitra Stefanova, a nešto kasnije i od estonskog pesnika Andreasa Ehina koji je tvrdio da su estonski pesnici u ranom srednjem veku uglavnom izražavali sebe kroz kratku formu.
Dimitar Stefanov je 1997 u Sofiji izdao knjigu eseja pod nazivom "Nesuglasja" (Несъответствия ) gde na strani 17 nalazimo zanimljivu priču o prvom bugarskom haikuu. Pesnik je pošao tragom pošalica njegovog prijatelja Mihaila Berberova, da je kan Omurtag, treći po redu vladar bugarske države na Balkanu, bio zapravo prvi evropski egzistencijalista. Dimitar Stefanov je započeo izučavanja zapisa koji su ( uglavnom u kamenu ) ostavljali bugarski tatarski vladari pre asimilacije sa Slovenima i zaista našao haiku u poznatom "trnovskom rukopisu" kana Omurtaga. Taj haiku iz 822. glasi ovako:

Човек и добре
да живее, умира
и друг се ражда.

kaн Омуртаг ( 822 )

ili, u prevodu na srpski:

Čovek i kad
dobro živi, umire
i drugi se radja.

kan Omurtag (822)

a evo i originalnog(1) grčkog teksta prvog bugarskog haikua, kako ga naziva Stefanov. Grčki tekst desno je originalan, a slika kamena je simbolična, na njoj je neki drugi Omurtagov zapis jer tekst na kamenu počinje rečima kan Omurtag.

ο ανθροπος κ(ε) καλα ζον αποθνισκι κε αλος γενατε κε ινα ο εσχατον γηνομενος ταυτα θεορον υπομνησκετε τον πυισαντα αυτο

Čovek i kad
dobro živi, umire
i drugi se radja.

Uz ovu priču o kanu ( hanu ) Omurtagu i njegovim kamenim zapisima može se razmišljati. Sa velikom izvesnošu se može reći da je prekid razvoja autohtone kratke, egzistencijalne pesničke forme kod mnogih naroda ( naprimer Estonaca i Bugara ) usledio sa pretapanjem u totalitarnu ideologiju hrišćanstva koja više nije ostavila prostor nizašta drugo sem za epiku i mantre o Isusu Hristu i njegovim sledbenicima. Verovatno se nešto slično desilo i sa Keltima - pomoću hrišćanstva pretopljeni su u veće narode. Literarna predistorija slovenskih plemena je iz istog razloga ( potpune asimilacije slovenske u judeo -hrišćansku, odnosno grčko - latinsku kulturu ) potpuno nepoznata, a jedva malo više je poznata slovenska mitologija. Postavljaju se i druga pitanja: u kom jeziku, kojim pismom i na čemu bi nomadi pisali svoju autohtonu haiku literaturu ? Od bugarskog tatarskog jezika je nakon primanja hrišćanstva od strane kana Borisa ( kasnije: cara Mihaila ) i stapanja - kroz hrišćanstvo - sa Slovenima ostali su samo tragovi: nekoliko vlastitih imena ( Asen, Boris, Krum, Asparuh... ) od kojih je naročito Boris široko prihvaćeno ime od strane Slovena i odredjeni član ( "kosveni padež") po kome je bugarski specifičan medju slovenskim jezicima. Kan je mogao pisati na kamenu, a ostali ? Ako su pisali na kožama, što je moguće i vrlo nomadski na kom je to bilo jeziku ? Izgleda presudno u sudbini japanskog haikua što je razvoj omogućila izolovanost, vlastito pismo i kultura. Na Zapadu su nomadi i kad bi bili vojno jaki i stvorili države bili lako kulturno porobljeni od strane hrišćana, a zatim pretopljeni i praktično izbrisani u masi onih koji postoje zato da bi slavili Isusa ( ili Alaha ). Omurtagov haiku ( njegovo ime je rečito: Omur je planinski vrh na planini Han Šan u Kini čije podnožje je pradomovina Bugara - slovenski pandan bi bio možda Triglav ) je preživeo samo zato što ga je pisao vladar: omogućio mu je kameni zapis i grčki jezik koji je tada bio verovatno ono što je danas engleski.
Zanimljivo je videti koliko su susreti kultura i u stara vremena, a tako i danas važna i velika stvar. Principi su ostali gotovo isti.
Verovatno je tačno da je poreklo haikua univerzalno. Nama na Zapadu trebalo je mnogo vekova razvoja kulture da bi stigli do individualnog izraza sposobnog da se izdigne iznad kulture koja je u funkciji nadvladavanja, pretopljavanja i brisanja masa. Medjutim i to da se je haiku tako masovno i lako vratio na Zapad govori da nam je inherentan, urodjen, a ne prikalemljen kao "Gost sa Istoka". Haiku nama nije tudj, haiku nije gost. Haiku je iz naših krajeva nekada davno, još kao dete, bio prognan zbog interesa vlasti, vladanja i nadvladavanja a sada nam se, kroz mnogobrojne pesnike, vraća u svoj svojoj snazi i lepoti i priseća se domaćih pokrajina svojega srca.
Kroz i pomoću haikua možemo sa lakoćom nazad u krajeve naše daleke podsvesti za koju se mislilo da je zanavek izgubljena.

(1) Ne znamo da li je Omurtag zaista govorio grčki. Pre će biti da je kao vladar oko sebe imao armiju učenjaka koji su njegove reči izrečene na turkmenskom jeziku ( jeziku Protobugara ) prevodili u grčki, a takodje pre je za verovati da je imao klesare koje su te reči uklesali u kamen nego da je vladar sam klesao kamen. Verovatni jezički put ovog haikua bio je turkmenski ( protobugarski ) - grčki - savremeni (slovenski ) bugarski. Vidljiva je uloga lingua franca tj. lingua greca u posredovanju jezičkog zapisa. Bez grčkog taj zapis ne bi preživeo, kao ni bez carskih klesara i kamena. Medjutim, poznato je da je Omurtagov čukundeda, kan Kubrat - vladar Bugara pre doseljivanja na Balkan - tečno čitao i pisao grčki, jer je mladost proveo na vizantijskom dvoru kao taoc tj. garant mira izmedju Bugara ( Crnomorski kaganat ) i Vizantije.