JOŠ O SVASTICI ili O RUSTIKALNOM OPTIMIZMU

Ferenc Joachim (1882-1964): svastika



Jednu od zanimljivih interpratacija mojeg haikua o balkanskim swastikama ( posebno pomenut u ovom blogu u postu od 28.12.08 ) dobio sam od kolege Tomislava Maretića iz Zagreba. Zbog optimističnog tona celog pisma prenosim ga skoro u celini jer u njemu nema privatnih delova, a odiše atmosferom zenovskog relativizma koga - otkako izadjosmo iz Juge podeljeni na svoja plemena koja nam zameniše skoro celokupnu stvarnost i otkako se je Vladimir Devide povukao u svoju fizičku starost - polako zaboravljamo:

...Htio sam reći da ako svastike shvatimo kao bratove žene, a ne sWastike, haiku bi bio čisto (rustikalno) optimističan. Nadam se da će napetosti, uključujući ovu "slo-cro" jenjati i nestati s vremenom. Nadati nam se...unatoč zebnja s pogledom na Bliski istok i drugdje...i eto na naša susjedna dvorišta odijeljena drvenim plotovima...i psovkama. Unatoč svemu nadam se da će biti bolje. A što se tiče "stezanja kaiša" u novoj, tako obljubljene metafore u zadnje vrijeme, treba prijeći na hozn-tregere! ( T. Maretić, u pismu od 04.01.2009 )

Predlog je dakle zameniti haiku:

Na Balkanu
u ime rustike
rastu swastike

sa optimističnom verzijom:

Na Balkanu
u ime rustike
rastu svastike

Da ovaj predlog nemora biti samo vrsta humoroznog eskapizma niti puki filozofski relativizam govori i gornja slika svastike madjarskog slikara Joakima, a i druga umetnička dela posvećena bratovljevoj ženi, poput filma Sister-In-Law ( 2005) Florence Ayisi. Ipak utisak je da tema svastike ( bratovljeve žene ) per se govori o čežnji za zamenom stvarnosti tj. svedoči o nekoj "grešci" u aktualnom stanju stvari ako nije puki izraz poligamične ( i možda rustične ili dionizijske ) slobode jer ta poligamična sloboda nas opet vodi do swastike sa duplim "v". U zaključku: nije se lako osloboditi sWastike jer izgleda da je njena priroda deo ljudske prirode ( o kojoj voli da piše haikue sensei Hoshinaga Fumio ). Treba li onda biti optimist ili pesimist ? Verovatno ima prostora i za jedno i za drugo.

Medjutim, Tomislavljevo pismo me je potsetilo na nešto što bi smo mogli nazvati "zagrebačkom školom" shvatanja haikua, čija šarmatnost i uznesenost zazlužuje veću pažnju nego što nam lokalna situacija na ovim našim prostorima trenutno dozvoljava...