ОСТРВО ПРОГНАНИХ, хаибун

Димитар Анакиев
ОСТРВО ПРОГНАНИХ, хаибун

Од најранијих времена Икарија је била острво прогнаних, острво побуњеника и пиратска лука.
Од како ме је, по слому Југославије, нова словеначка власт прогнала и избрисала из званичних књига, прогонство је постало моја судбина. Зато пожелех да видим ово тајновито острво у Егеју, на које се је по предању срушио Икар, не могавши да дохвати сунце.

Столећа лете.
На Икаровом небу
нигде облачка.

Одседох у засеоку Пиги (Извор), на северној страни острва, на падинама Атере, надомак старе престолнице Евдилоса. Моја домаћица је госпођа Рене, Немица, која је још као девојка утекла испред благодети цивилизације и остала овде. Са терасе њене куће пуца поглед на залив Евдилоса, изнад којег се стрмо спуштају висови Атере.

Пуче хоризонт...
И баш ту дивље цвета
стручак мушкатле.

После другог светског рата, војна хунта је протерала на ово острво хиљаде комуниста. Од тог времена остао је назив острва “црвени камен”. Међу прогнанима нашао се и Микис Теодоракис, славни композитор.
Након што сам се удобно сместио и одморио, упутих се до села Вракадес, у брдима на западној страни острва, где још стоји кућа у којој је Микис Теодоракис проводио прогнаничке дане.
Била је то ониска камена кућа небеско плавих врата и прозора, усечена у брег, покривена каменим плочама, коју су локални становници називали “кућа шкорпија”. У просторији, претвореној у музеј, још стоје Микисове ствари и покоја партитура... Изађох из овог прогнаничког бивака дубоко ганут; са мора ветар дуну и донесе кишоносне облаке - замрачи се и паде неколико капи кише.

Кућа шкорпија.
Муња севну, загрме
и све утихну.

Моја љубазна домаћица, госпођа Рене, жели да ми поклони малог тукседо мачка, кога назива Манга а који се је прилепио за мене. Манга и ја проведосмо доста тренутака у мажењу на пространој тераси њене куће. Зато, сутрадан, он и ја пођосмо у посету ветеринару, на јужну страну острва, у главни град Икарије, Агиос Кирикос.
Мала, приватна, ветеринарска станици у главној улици била је пуна отворених џакова мачије хране из којих су вирили мачији репови... Ветеринар бејаше симпатичан и крупан брадоња. Помагала му је млада дама, вероватно рођака. Док је прегледавао Мангу опазих на зиду ветеринарску диплому Универзитета у Букурушту са великом црвеном петокраком у свом грбу... Љубазно али без много речи уручио ми је Мангине путне папире а ја му рекох на енглеском: “Хвала ти друже” - то га као за тренутак збуни, застаде, очи му се озарише а уста развукоше у осмех.


“Хвала ти друже”
У мрежи на вратима
зашуме лахор.

Комунисти су на Икарију донели организацију и напредак. Међу прогнанима било је доста инжењера, лекара и учитеља, а острво се још више одаљило од грчке владе. Али, и за време Отоманске окупације турска власт се је клонила острва које је 1912 разгласило Слободну државу Икарију.

Млад мачак Манга
напушта Икарију.
Руже цветају.