СЕЋАЊА НА РАТ, хаибун

Димитар Анакиев
СЕЋАЊА НА РАТ, хаибун


Шетао сам једне вечери комшилуком и на неком балкону опазио тек опрану униформу како се суши на конопцу за веш, закачену штипаљкама. Светла на прозорима тек су почињала да се пале и ухватио сам себе како пиљим у њих осећајући да се тамо унутра догађа нешто што не познајем а што ће ми обележити живот.

Кроз голе гране
гледам куће суседа.
Почетак рата.

Рат ће ме касније, као војног лекара, водити диљем наше бивше заједничке домовине: од згаришта до згаришта, од уплаканих лица и збегова до рањених и болесних људи. Може ли се човек навићи на рат?
Једно вече пушио сам испред своје импровизоване санитетске станице крај неког локалног пута. Крај мене су тутњали војни транспортери возећи војнике у непознато. Гледао сам у њихова лица трудећи се да у тренутку разазнам судбину: ко се од њеих више неће вратити овим путим а чији ће прсти на оборачу расплакати нечију мајку...

Пролећно вече.
Под точком транспортера
прегажен гуштер.

Много година касније, посетио ме је човек, некад официр, кога сам неколико пута сретао на ратишту. Попили смо пар ракија и евоцирали сећања. Тренуци које смо делили вежу дубоко људе чак и кад међу њима нема других додирних тачака. Дуго смо се опраштали, знајући да нам се путеви разилазе.

Ратни другови.
Испратих госта, хладан
ваздух остаде.

А јутрос се, ево, са још пар голубова, шетам парком покрај неког масивног споменика рату. Голубови мира у потрази за мрвицама, а ја, лутајући бесциљно. Топло сунце се је уздизало и мамило шетаче у парк; окренух се и наставих стазом кроз оближњи шумарак. На неком дрвету опазих у кору урезана имена.

Војничко име
на тополи прочитах.
Млади листови.