SIMINA KUĆA, haibun

Vojvoda Simeon Sokolov, "Simo"


Dimitar Anakiev
SIMINA KUĆA, haibun

Danas posetih rodnu kuću najpoznatijeg i najvećeg Groznatovčana: vojvode Simeona „Sime“ Sokolova (1848 – 1948). Unuk je prvog Groznatovačkov vojvode Hrista Plakata, koji se 1821 borio protiv Turaka u Grčkom ustanku. Kao i većina slobodoljubivih Bugara u doba Otomske okupacije mesto za delovanje Simo je potražio u susedstvu (Hristo Botev i Ljuben Karavelov bili su u Rumuniji, Ivan Vazov u Rusiji). U predvečerje Srpsko-Tuskog rata 1876 javlja se kao dobrovoljac u srpsku vojsku gde organizuje dva bugarska dobrovoljačka bataljona sa po 500 vojnika. Zbog hrabrosti ispoljene u ratu dobija čin poručnika i tada najveći Takovski orden.
Nakon poraza srpske vojske decembra 1877 odlazi za Trn i tamo samoinicijativno podiže Šopski ustanak protiv Turaka. Njegova slabo naoružana vojska od oko hiljadu ljudi oslobodila je teritoriju u trouglu Trn-Breznik-Ćustendil a porazila je Turke i kod Surdulice, Bosilegrada i Radomira, boreći se kasnije i kod Krive Palanke i Kumanova. Nakon oslobođenja Bugarske poslanik je u parlamentu. Ugostio je u Sofiji svog starog prijatelja, Nikolu Pašića, posle sloma Timočkog ustanka.
Čim put kroz selo počne da se penje staza ulevo vodi na improvizovani mostić od dasaka i odmah preko Groznatovačke reke je malo dvorište sa ruševinama kuće. Nema tu nikakvog spomenika, niti putokaza, samo ostaci pušionice za sušenje mesa koju su njegovi rođaci kasnije postavili na temelju njegove kuće.
Obasut belim laticama šljive koje je nosio vetar u njegovom dvorištu zapisah haiku:

Simina kuća.
Iz temelja izrasle
mlade koprive.

ТРИ УСКРШЊА ХАИКУ (За Власту Младеновића)

Ево где добих
хаику побратима.
Власта, ко ласта.
*

Из крајине је
друг, Власта Младеновић.
Сојка запева.
*

Добих ускршњи
хлеб од сељака - хаику
од пријатеља.
*

Димитар Анакиев

СЕЋАЊА НА РАТ, хаибун

Димитар Анакиев
СЕЋАЊА НА РАТ, хаибун


Шетао сам једне вечери комшилуком и на неком балкону опазио тек опрану униформу како се суши на конопцу за веш, закачену штипаљкама. Светла на прозорима тек су почињала да се пале и ухватио сам себе како пиљим у њих осећајући да се тамо унутра догађа нешто што не познајем а што ће ми обележити живот.

Кроз голе гране
гледам куће суседа.
Почетак рата.

Рат ће ме касније, као војног лекара, водити диљем наше бивше заједничке домовине: од згаришта до згаришта, од уплаканих лица и збегова до рањених и болесних људи. Може ли се човек навићи на рат?
Једно вече пушио сам испред своје импровизоване санитетске станице крај неког локалног пута. Крај мене су тутњали војни транспортери возећи војнике у непознато. Гледао сам у њихова лица трудећи се да у тренутку разазнам судбину: ко се од њеих више неће вратити овим путим а чији ће прсти на оборачу расплакати нечију мајку...

Пролећно вече.
Под точком транспортера
прегажен гуштер.

Много година касније, посетио ме је човек, некад официр, кога сам неколико пута сретао на ратишту. Попили смо пар ракија и евоцирали сећања. Тренуци које смо делили вежу дубоко људе чак и кад међу њима нема других додирних тачака. Дуго смо се опраштали, знајући да нам се путеви разилазе.

Ратни другови.
Испратих госта, хладан
ваздух остаде.

А јутрос се, ево, са још пар голубова, шетам парком покрај неког масивног споменика рату. Голубови мира у потрази за мрвицама, а ја, лутајући бесциљно. Топло сунце се је уздизало и мамило шетаче у парк; окренух се и наставих стазом кроз оближњи шумарак. На неком дрвету опазих у кору урезана имена.

Војничко име
на тополи прочитах.
Млади листови.

KUKAVICA / CUCKOO

Danas trebaše
kukavica da poje
al' rano joj je.
.
On this yet long day
Cuckoo should appear, sing --
too early, not yet spring.
.

-Dimitar Anakiev (tr. by the author)

ОСТРВО ПРОГНАНИХ, хаибун

Димитар Анакиев
ОСТРВО ПРОГНАНИХ, хаибун

Од најранијих времена Икарија је била острво прогнаних, острво побуњеника и пиратска лука.
Од како ме је, по слому Југославије, нова словеначка власт прогнала и избрисала из званичних књига, прогонство је постало моја судбина. Зато пожелех да видим ово тајновито острво у Егеју, на које се је по предању срушио Икар, не могавши да дохвати сунце.

Столећа лете.
На Икаровом небу
нигде облачка.

Одседох у засеоку Пиги (Извор), на северној страни острва, на падинама Атере, надомак старе престолнице Евдилоса. Моја домаћица је госпођа Рене, Немица, која је још као девојка утекла испред благодети цивилизације и остала овде. Са терасе њене куће пуца поглед на залив Евдилоса, изнад којег се стрмо спуштају висови Атере.

Пуче хоризонт...
И баш ту дивље цвета
стручак мушкатле.

После другог светског рата, војна хунта је протерала на ово острво хиљаде комуниста. Од тог времена остао је назив острва “црвени камен”. Међу прогнанима нашао се и Микис Теодоракис, славни композитор.
Након што сам се удобно сместио и одморио, упутих се до села Вракадес, у брдима на западној страни острва, где још стоји кућа у којој је Микис Теодоракис проводио прогнаничке дане.
Била је то ониска камена кућа небеско плавих врата и прозора, усечена у брег, покривена каменим плочама, коју су локални становници називали “кућа шкорпија”. У просторији, претвореној у музеј, још стоје Микисове ствари и покоја партитура... Изађох из овог прогнаничког бивака дубоко ганут; са мора ветар дуну и донесе кишоносне облаке - замрачи се и паде неколико капи кише.

Кућа шкорпија.
Муња севну, загрме
и све утихну.

Моја љубазна домаћица, госпођа Рене, жели да ми поклони малог тукседо мачка, кога назива Манга а који се је прилепио за мене. Манга и ја проведосмо доста тренутака у мажењу на пространој тераси њене куће. Зато, сутрадан, он и ја пођосмо у посету ветеринару, на јужну страну острва, у главни град Икарије, Агиос Кирикос.
Мала, приватна, ветеринарска станици у главној улици била је пуна отворених џакова мачије хране из којих су вирили мачији репови... Ветеринар бејаше симпатичан и крупан брадоња. Помагала му је млада дама, вероватно рођака. Док је прегледавао Мангу опазих на зиду ветеринарску диплому Универзитета у Букурушту са великом црвеном петокраком у свом грбу... Љубазно али без много речи уручио ми је Мангине путне папире а ја му рекох на енглеском: “Хвала ти друже” - то га као за тренутак збуни, застаде, очи му се озарише а уста развукоше у осмех.


“Хвала ти друже”
У мрежи на вратима
зашуме лахор.

Комунисти су на Икарију донели организацију и напредак. Међу прогнанима било је доста инжењера, лекара и учитеља, а острво се још више одаљило од грчке владе. Али, и за време Отоманске окупације турска власт се је клонила острва које је 1912 разгласило Слободну државу Икарију.

Млад мачак Манга
напушта Икарију.
Руже цветају.

FLOWER OF RAKUSHISHA, haibun

Dimitar Anakiev
FLOWER OF RAKUSHISHA, haibun


After I had made the decision to leave my job in which I had invested considerable time, I was aware that I was beginning to resemble a rotten fruit fallen from a tree. At that time I was not yet familiar with Kyorai’s story of fallen persimmons, which his hut was named after.
Kyorai’s "Rakushisha" (House of Fallen Persimmons) - located in the part of Kyoto called Saga-Arashiyama - is itself a metaphor for an ideal of a self-imposed exile from society. Gathering in and around the hut were rotten windfalls, poets, entertainers and the occasional Buddhist monk.

Living in a hut,
I am but a firefly feeding
on smartweeds
- - - Kyorai

Besides Kyorai another rotten windfall, was Bashô, a poet teacher of many fallen fruits. Bashô lived the life of a windfall, travelling constantly. He stopped by Rakushisha twice: the first time in May, 1691, when he stayed for 16 days and wrote the Saga Diary.

Long summer rains--
poetry cards now peeled off,
traces on the wall
- - - Bashô

A short time before his death, Basho revisited one of his favourite disciple Kyorai at Rakushisha. This time he sojourned for three weeks.

River Katsura
no dust in the ripples
summer moon
- - - Bashô


Now I sit in the backyard of Rakushisha, my thoughts swarming. Here the past and the present meet. In front of Rakushisha is the former rice field, and above it, on Mt. Ogura. Between Ogura and Arashiyama runs the Katsura river, which in the mountains ran under a different name – the Hozu. Human spirituality has been rooted in this region since ancient times, and whether by chance or not, it is precisely here that, our small society of fallen fruits had gathered.

Before closing time of this famous hut, tourists have left Rakushisha, and suddenly I am left to its peacefulness.

Flower of Rakushisha:
shishi-odoshi's sudden
sound, silence again.




03rd April, 2020 Kyoto/Groznatovci

(Translated from Serbian by Branko Manojlović, Stephen Gill and Dimitar Anakiev)

ЦВЕТ РАКУШИШЕ

Димитар Анакиев
ЦВЕТ РАКУШИШЕ

Када сам донео одлуку да напустим посао у који сам уложио значајно време био сам свестан да постајем нешто налик на гњилу опалу воћку. Тада још нисам познавао причу о Кјорајевим опалим какијима и његовој колиби коју је именовао по њима.
Кјорајевља “Ракушиша” (Кућа опалих какија) – налази се у делу Кјота који се назива Сага-Арашијама - заправо је метафора која одпадништво од друштва узима за идеал. У овој колиби окупљале су се гњиле, опале воћке, углавном песници, девојке за забаву и покоји будистички монах.

Налик на свица
што се храни трстиком
живот у колиби
- - - Кјорај

Гњила, опала воћка био је, поред Кјораија, и Башо, узор и песнички учитељ многих опалих плодова. Башо је свој живот опалог плода живео непрестано путујући. У Ракушиши се је зауставио два пута, први пут маја месеца 1691 и остао је 16 дана током којих је написао Дневник из Саге.

Киша у лето-
траг песничких картица
на зиду видљив.
- - - Башô

Мало пред смрт, 1694, Башо је опет посетио свог омиљеног ученика Кјораиа. Задржао се три седмице у Ракушиши.

Река Кацура-
тако бистри таласи
летњи је месец.
- - - Башô

Седим сада у дворишту Ракушише и моје се мисли роје. Далека прошлост и садашњост додирују се. Испред Ракушише је некадашње пиринчано поље а између Огуре, која ту почиње и планине Араши онстран реке, текла је Кацура која је међу планинама још носила назив Хозу. Човечија спиритуалност устоличила се је у овом крају од прадавних времена и баш ту се је, да ли случајно, сретало друштво опалих плодова.
Пред затварање ове знамените колибе, задњи туристи напустише Ракушишу и одједном остадох сам обузет њеним миром.

Цвет Ракушише-
звук страшила за јелене
затим тишина.
*

БАШООВОМ УСКОМ СТАЗОМ, хаибун

Димитар Анакиев
БАШООВОМ УСКОМ СТАЗОМ, хаибун

Башоовим стопама ходам дуго, а ипак, тек недавно, наша стопала су се заиста преплела. Прво крај језера Бива, где је Башо пролазио на путу за Кјото, и где почива, и сада, овде, покрај реке Кацуре, над чијим кањоном, у литицама, је Зен манастир Даихикацу (Велика милост); ту је Башо, посетивши га накратко, записао хаику:

Планинска трешња
цвета – одмах изнад ње
Велика милост.

Даихикаку, је мали али живописан зен манастир на стрмим падинама планине Араши са кога пуца поглед на кањон Кацуре. Усхићеност пејзажом и положајем манастира до кога се долази серпентинама, а затим дрвеним, па каменим степеницама, једнака је његовој духовној лепоти.
До њега дођох ходајући од Ракушише преко планине Огура и затим прешавши пенушаву реку Кацуру преко издуженог и ниског моста Тогецу, који плени како именом¹, тако и изгледом.
Шетајући уским кругом манастира и загледајући све камене натписе по серпентинама узалуд сам тражио Башов хаику. Тек при излазу из манастира вртнар ме изведе до пута уз Кацуру на коме је стајао велики камен, местимично обложен маховином, са уклесаним Башоовим стиховима.
Наставивши истим путем назад до Тогетцу моста, од кога се је тешко опростити, провео сам пријатне тренутке са два песника која сам овде срео: Стефанoм Гилoм и Хисаши Мијазакијeм.. Начинили смо заједничку фотографију а ја сам, мислећи на Башову песму, записао хаику:

Тече Кацура
млечна – одмах покрај ње
сусрет песника.
*

¹Тогецу-кјо - “мост преко Месеца”
*