PREVODI JAPANSKIH HAIKU u HN br.24

To da naši pesnici i prevodioci nepoznaju umetnost pisanja haikua nije nikakva tajna. Glavni razlog je nepoštovanje forme 5,7,5, i njenih alatki, metoda i sredstava. Mi smo zadovoljni hvatanjem "haiku trenutaka" i dobijanjem nagrada za prevode u stranom jeziku. To naravno nije po sebi slabo, naprotiv, uvek je dobro dobijati nagrade ako uporedo razvijamo samokritičnost (bez koje nema napredka) i svest da je poezija najlokalnija od svih umetnosti i da je pisanje u vlastitom jeziku njena jedina moguća mera.
Hvatanje "haiku trenutka" je tek prvi, neophodni korak. To je goli doživljaj. Njegovo oblikovanje u pesmu u svom jeziku sadrži nekoliko daljih koraka i zahteva ne samo malo talenta, jezičkog znanja i osećaja već i posvećeno vreme i trud. Neki put se pesma mora "nositi" u sebi danima, nespavati zbog nje da bi se pronašla prava i jedinstvena reč; neki put je takvu reč potrebno izmisliti, a neki put se treba zakopati u debele rečnike i popisivati sve moguče i nemoguće sinonime i toponime da bi se potrebna reč našla. Svega toga kod nas nema i zato je naša haiku poezija, sem retkih izuzetaka, svetlosnu milju daleko od ozbiljne literature.
Osim toga, kod nas je uspostavljena tradicija "aljkavosti" i neodgovornosti prilikom prevodjenja haiku pozije. To se počelo još u varaždinskom "Haiku" a zatim nastavilo u "Paunu". To su bili časopisi sa jasnom populističkom strategijom. U tom trenutku razvoja haikua kod nas je populizam bio ispravna politika jer je trebalo zainteresovati i pridobiti ljude za haiku. Ali populizam je strategija kratkog daha: jednako u politici ili poeziji. Vremenom je potrebno kvantitet zameniti kvalitetom. Jedna od ideja osnivanja "Haiku novina" bila je prekinuti sa tradicijom populizma i učiniti haiku ozbiljnom domaćom literaturom. Iz toga razloga počeli smo publikovati "haiku radionice" i pre svega uveli obavezne, redovne rubrike prevoda japanskih pesnika sa ciljem da se od Japanaca (a ne od Amerikanaca, Španaca i slično) naučimo šta je haiku. Izgleda, medjutim, da se mi ne želimo učiti i da su te rubrike više formalno prisutne. Vlastito samoljublje, površnost i plitkost su u prvom planu. Zatim naš tradicionalni nekritički ortakluk. Šta više, japanske pesnike prevodimo "po naški", "na otprilike" i ti su prevodi više dokaz da haiku kod nas ne može biti ozbiljna književna forma nego putokazi ka ozbiljnoj literaturi. Izgleda mi da je potrebno ponovo pokrenuti neki drugi časopis sa ciljem negovanja kvaliteta.
U Haiku novinama br. 24 mi je posebnu pažnju privukao tekst "Novonastali haiku". Tekst je fundamentalan zato što uspostavlja odnos izmedju tradicionalnog japanskog haikua i novonastalog i taj odnos postavlja u društveni kontekst. Vrlo paučan tekst, koji je u celini objavljan takodje na internetu u Haiku stvarnosti (tamo pod boljim naslovom "Novi haiku"). Tekst u HN br. 24 je kraći i prevod nije učinjen iz originala (engleskog) već sa nemačkog. Utisak je da autor prevoda nije pri prevodjenju konsultovao već sa originala prevedene pesme u Haiku stvarnosti. U njegovom tekstu su po tri pesme "tradicionalista" i tri "modernista" i sve su amorfne tj. autoru prevoda nije na pamet palo da bilo tradicionalne, bilo moderne pesme, prevede u klasičnom ritmu, iako je već iz teksta jasno da su tradicionalne tradicionalne baš po fatalističnom postavljanju tradicionalne forme u prvi plan. To bi odprilike bilo tako kao snimanje filma o nekom manastiru u kojem se kaludjeri ili kaludjerice pojavljuju goli, a pritom još i vode svoj kazino. Jer iz teksta saznajemo da su se u Japanu zbog odnosa prema haiku formi gubili i životi (na kraju ovog teksta, uz prevod pesme Aru Usude biće objašnjeno da haiku sa njegovom formu reprezentuje japanske svetinje, nije samo puka forma). Našeg prevodioca to ne interesuje. Ovde medjutim treba jasno i glasno reći: SVI JAPANSKI HAIKUI, BILO TRADICIONALNI ILI MODERNI (GENDAI) PISANI SU ISKLJUČIVO U 5,7,5 FORMI (!). Izuzeci su retki, i postoje više da potvrde pravilo nego da opovrgnu. AKO U JAPANU PITATE BILO KOGA ŠTA JE TO HAIKU REĆI ĆE VAM SAMO TRI REČI: 5,7,5. BILO DA PITATE TRAFIKANTA ILI AKADEMIKA ODGOVOR JE UVEK ISTI. Zašto mi to ne poštujemo, ostaje veliko pitanje, ali odgovor je izgleda u tome što smo mi američki a ne japanski djaci...
Pogledajmo te prevode:

Sveti rat preplavlja (6)
gnevno hladno polje (6)
i ide dalje (5)

Hesagava Sosei (1907-1946) /prevod: Dragan Ristić/

Višak dva sloga po sebi nije toliko kritičan, već je više u pitanju neizoštrenost fokusa peseme. Njeno značenje naziremo, ali slika nije potpuno jasna--kao kada gledamo kroz naočare za sunce: sve vidimo ali neka distanca postoji. Da je prevodilac sebi kao polazište postavio frazu od 5 slogova morao bi da pili ostale reči i tako bi izoštrio i fokus. Kao u umetnosti drame, koja takodje ima tri čina, počev od ekspozicije... Ovde nedostaje baš ta ekspozicija, a ekspozicija u haikuu je obično "kigo". Pokušajmo iskoristiti iste ove reči tako što čemo prvo izdvojiti "kigo" od 5 slogova:

Smrznuto polje (5)
gnevom preplavljuje rat (7)
sveti-ide dalje (6)

Slika je sada oštra, jasno je da rat preplavio polje, postoji kontrast izmedju vrućeg gneva i hladnoće polja. Ove iste reči u prethodnoj verziji nisu povezane uspešno, već "otprilike", haotično. A umetnost pisanja haikua je baš u tome da se rečima da najveća snaga i smisao, a slika bude jasna. I tačno zato je potrebna tehnika 5,7,5. Bez nje nemožemo uspešno, oštro i tačno oblikovati sliku. Dakle, tehniku 5,7,5 slogova ne koristimo zato što je to nečiji ćef, niti samo zato što Japanci tako pišu, već zato štu je u formu 5,7,5 slogava spakovan celi arsenal umetničkih zahvata, dramaturgija pesme, petstogodišnja tradicija oblikovanja stihova koje se odričemo i ostajemo bez načina da gradimo našu umetnost. A time ostajemo bez dubljeg kontakta sa smislom pesama. A da li nam trebaju besmislene stvari? Izgleda da smo ljubitelji besmislica.
Razumljivo je da mi koji smo uvek silom bili naterani da primamo tudje kulture i nikakvu svoju kulturu nismo stvorili, mi koji smo bez svojih tradicija, ne umemo da poštujemo ni tudje tradicije. Ali ovde nije o tome reč već hoćemo li se baviti nekom umetnošću ili ne. Ako hoćemo da imamo pozorište moramo se držati umetnosti pozorišta. Zašto to ne važi za haiku?
U umetnosti haikua važno je da svaki stih ima svoj nezavisni smisao (recimo "smrznuto polje" ima smisao kao samostalna fraza dok "sveti rat preplavlja" nema, nedovršen mu je smisao...) i da ujedno sva tri stiha zajedno grade novi smisao-značenje pesme. U mom gornjem prevodu za prvi stiha to pravilo važi a za drugi i treći ne. Dakle forma nije idealna ali je prihvatljiva jer nepravilnosti ne utiču na oštrinu slike. Višak od jednog sloga u zadnjem stihu je prihvatljiv zbog završetka "ide dalje" (kao da smisao te fraze opravdava formu koja "ide dalje"). Opkoračenje i inverzija "rat/sveti" akcentuje tu frazu, tako da je i to rešenje dobro. Jedini pravi problem te verzije je rascepkanost trećeg stiha, ali ta rascepkanost nije kritična po značenje pesme.
Namerno sam ovu verziju napisao sa istim rečima (nisam se bavio traženjem novih reči i sinonima) koje je koristio prevodilac da bih pokazao da nam forma 5,7,5 pruža mogučnost dobrog prevodjenja već i onda kada prevodimo iz druge ruke (i možda nepravim rečima), što je ovde slučaj. Jer 5,7,5 je ontološka formula, ona je formalni jezik haikua i često je jezik njegove forme značajniji za oblikovanje pesme i njenog smisla od jezika iz koga se prevodi. 5,7,5 je uvek pouzdan oslonac prevodiocu i pesniku-katkad jedino svetlo u tami, jedina sigurna poštapalica.
Pogledamo li verziju objavljenu u Haiku stvarnosti, prevod iz originala:

Sveti rat gazi(5)
i napreduje (5)
ledeno hladnim poljem (7)

(prevod: Saša Važić)

nalazimo nove reči i te nam reči omogućuju, uz neznatno ali nužno preuredjenje, još uspešniju verziju, evo je:

Sveti rat gazi (5)
i napreduje poljem (7)
ledeno hladnim (5)

(prevod: Dimitar Anakiev)

Ovo je formalno i sadržajno potpuno uspešan prevod haikua o Svetom ratu Hesagave Soseia na srpski jezik.
Sledeći haiku:

Prolećni sneg (4)
čisti zemlju i nebo-- (7)
naši neprijatelji propadaju (11)

Mizuhara Shuoshi (1892-1981) /prevod: Dragan Ristić/

prolećni sneg (4)
prečišćava zemlju i nebo-- (7)
neprijatelji ginu (7)

(prevod: Saša Vašić)

Čisti li to sneg (5)
prolećni zemlju i nebo (7)
od dušmanina? (5)

(prevod: Dimitar Anakiev)

Ovde imamo tri prevoda za poredjenje. Dragan Ristić je preveo pesmu u 22 sloga! Ne znam kako jedan haiku pesnik, prevodilac i urednik može sebi da dozvoli takvu nedisciplinu i rasipništvo? A pre svega nepoštovanje forme kojoj služi. Treba ga priupitati. Ja sam zbog slogovne pravilnosti umesto uobičajne i neutralne reči "neprijatelj" upotrebio sinonim "dušmanin". Dušmanin je onaj koji vadi dušu, znači reč koja je mnogo emotivnija i agresivnija. Ovde treba znati da je Mizuhara Shuoshi, po profesiji lekar-ginekolog, a po mestu službe Zdravstveni inspektor japanske imperialne vojske bio poznat po emocionalnom i ekspresivnom izrazu. Za razliku od Kjošija koji je formu 5,7,5 koristio za skiciranje objektivnih skica i nije dozvoljavao emocijama da dodju u prvi plan, Šuoši je naprotiv formu 5,7,5 punio romantičnim, emocionalnim i lirskim ekspresijama. Dakle, u slučaju Šuošija je zamena "objektivne fraze" za "emocionalnu" ispravna. Do ove zamene sigurno ne bi došlo da me na to nije naterala nužda: srpska forma 5,7,5.
Sledeća pesma:

Dan sećanja na osnivanje republike-- (13)
neprijateljski položaj pada (10)
gori i gori (5)

Mizuhara Suoshi (prevod: Dragan Ristić)

Proslava Dana državnosti – (9)
srušena neprijateljska baza (10)
gori i gori (5)

(prevod: Saša Važić)

Državni praznik. (5)
Položaj naših dušmana (7)
gori li gori. (5)

(prevod: Dimitar Anakiev)

Nije potrebno posebno komentarisati ove prevode. U prvom prevodu je 28 slogova, u drugom 24 u trećem 17. Dragan Ristić je profesionalni pedagog pa može zamisliti kakvu poruku šalje svojim čitaocima sa prevodom haikua u 28 slogova. Medjutim, još teži promašaj je proslavi carskih oficira na frontu pripisati proslavu "dana republike". Japan nikan nije bio republika, to je jedna od najpoznatijih carevina na svetu. Štaviše, tačno carevina i carevo božansko poreklo je specifična crta šintoizma i japanskog odnosa prema prirodi i ta crta čini srž japanskog patriotizma. Verovatno je Dragan preopterećen uredjivanjem HN, zašta mu treba odati priznanje, pa nema vremena da se udubljuje u kulturološke i formalne sitnice.
I konačno pesma:


Božanski glas nebesa – (6)
Božanski carski kalendar 2600 (14)
Aro Usuda (1879-1951) /prevod: Drgan Ristić, identično Saša Važić/

Ovako zapisana pesma nije samo formalno problematična, zbog prevelikog broja slogova a odsutnosti trećeg stiha. Prisustvo brojke u pesmi može relativizirati broj slogova, često je tako. Medjutim najveći problem je ovde nejasno značenje. Prevodioci su prevodili reči ne udubljujući se u smisao. Konačno, može li čitaoc shvatiti šta je brojka 2600? Kakvo je njeno značenje? U prevodu teksta Saše Važić stoji i objašnjenje Ita Yukia pa čitaoc može steći orijentaciju, medjutim čitaoc HN ne može shvatiti ništa. A pogotovu ne, što ni prevodioc nije shvatio (inače pesmu ne bi preveo na takav način), a to je da su 2600 godina trajanja japanske carevine, carevo nebesko poreklo i njegov nebeski kalendar (baziran u ritmičnim promenama prirode - iz kojeg se uzimaju "kidai" i "kigo" za pisanje pesama u 5,7,5 slogova), da je to sve jedna jedinstvena nebeska carevina deo koje je i 5,7,5 forma haikua i zbog čijeg prosperiteta i očuvanja se je prolivala tudja i svoja krv.
Predlažem ovakav prevod:

Sveti glas neba. (5)
Tri hiljade godina (7)
carski kalendar. (5)

(prevod: Dimitar Anakiev)

Pre svega očito je da naša, zapadnjačka personifikacija "Bog" ne ide dobro sa duhom ove pesme i da je upitanju ideja "svetosti" a ne "Boga"(u engleskom je ispravno naposano "divine" a ne "godness" ili slično). Pouka: vrlo je teško prevoditi pesmu bez prethodnog punog razumevanja smisla. Razumevanja smisla japanskih haikua traži kulturološko istraživanje, ili čak kulturološku posvećenost, pripadnost. Ako ne osećamo da srcem pripadamo japanskoj kulturi nemamo pravih potreba za haikuem, to sam siguran. Prevodjenje reči kao pukih reči (koje nisu nosioc smisla) nedaje dobre rezultate. Prevodioc u haikuu uvek mora poći od smisla (filozofije) i forme jer ove dve stvari čine jedinstvo.
Šta dakle gornji haiku Aru Usude hoće reći? On govori da je japanski car potomak neba (prirode) i da japansko carstvo koje traje tri hiljade godina nebesko carstvo (carstvo prirode). U kontekstu rata u kojem je publikovan on dalje govori da se japanski vojnici bore za očuvanje tog svetog carstva. Japanski vojnik je znači nebeski vojnik. To objašnjava lakoću njihovog odlaženja u smrt. Japanski vojnik ne brani "naciju" (taj zapadni pojam u Kini i Japanu nikad nije bio shvaćen šta tačno znači--otprilike kao što mi ne razumemo njihovu pripadnost prirodi), japanski vojnik brani "nebesko carstvo", kulturu prirode i prirodnosti koju su Japanci stvorili. I tom carstvu pripada haiku u svojih 5,7,5 slogova. A naš zapadni idimi-dodjimi haiku pripada carstvu BMW-a, Marksa i Engelsa, Rolling Stonesa i dragačevskih truba. Uz retke izuzetke.

Treba takodje reći da su prevodi japanskih haiku (pesnici Šova ere) uredjeni dosta dobro i odgovorno, kao i pesme Rjokana na sledećoj strani HN (ne znam da li oba prevoda potpisuje Mirjana Mihajlović?).

HAIKU I POLITIKA

Najnoviji broj Haiku novina (24) pogodio je vitalnu temu: haiku i politika. Vitalnost te teme nije samo u izražavanju raznih političkih tema putem haiku već pogotovu i pre svega jer je haiku svojevrsno bojno polje kulturnog rata izmedju Istoka i Zapada. Hteli to mi ili ne, svi pesnici haikua učestvujemo u tom ratu. Glavna bitka vodi se za to da li će se putem haiku izražavati istočnjački ili zapadnjački filozofski stav prema svetu. Ključna kota te bitke je forma 5,7,5, jer budući da je iznikla iz japanskog jezika ona je mnogima zapadnjacima "kost koju nemogu progutati" tj. strano telo. Dakle, treba učiniti sve da se toj formi odrekne ontološka funkcija. Iz tog razloga u antologijama američkog haikua ne možete naći pesnike koji pišu u 5,7,5, slogova-recimo Richard Wright (1908-1960), crnoputi romanopisac i haiku pesnik, autor značajne antologije 817 haikua, udaljen je iz antologija američkog haikua. Pored toga lansiraju se razne propagandne teorije. Neke od njih su stare, kao ta da haiku nije trostih već monostih. Na takvu tvrdnju francuskog profesora Renéa Étiembliea odgovorio je vrlo ubedljivo Vladimir Devide u poznatoj polemici iz 1977: ... Étiemble inzistira da haiku uopće nije trostih nego monostih. Ja mislim da to ipak ne stoji, ne samo zato što dosada nikom nije palo na pamet, nego zato što u prevodjenju japanske poezije uopće, uvjeren sam, nema svrhe tretirati haiku kao monostih; moraju se uzeti neki razumni kriteriji pri prenošenju japanskih poetskih kategorija na Zapad. Ako bi haiku bio monostih, waka (tanka) bi bila distih, a za chöku sedöku uopće ne bi više bilo jasno što je... (Paun, 11-12,1990). Teorija onji koju je lansirao američki pesnik Bill Higginson ima za cilj diskreditaciju japanskog kulturnog modela u haikuu. Ta teorija tvrdi da japanski onji zapravo nisu slogovi u zapadnom smislu te reči. Svaki prevodilac poezije i pesnik zna da se u različitim jezicima različito broje slogovi. Zbog toga niko nije ukinuo slogove nekog jezika, kako god se oni zvali. Problemi sa brojanjem dugih i kratkih slogova postoje naročito u engleskom jeziku gde se zato ne broje dupli konsonati, ali u Italijanskom se broje – medjutim tamo niko nije zbog toga ukinuo slogove. Engleskih 5,7,5 ne može biti isto što i italijanskih 5,7,5. U svakom jeziku je 5,7,5 ili svaka druga pesnička formula -- drugačija. Bugarski jezik, na primer, dodaje sufikse imenicama umesto odredjenih članova i time obogaćuje silabičku sliku tog jezika. Sigurno je drugačije pisati 5,7,5 u srpskom i bugarskom, iako su jezici i kulture srodne. U tome je draž i lepota različitih jezika, a ne problem. Medjutim, u slučaju japanskog jezika takve tvrdnje postaju groteska jer ako u ime ekakvih nepremostivih kulturnih razlika ustvrdimo da onji nisu slogovi, onda možemo slobodno ići korak dalje sa tvrdnjom da ni ideogrami nisu slova (već slike, što je doslovno tako) i onda smo samo još korak do negiranja japanskog jezika uopšte. Možemo tvrditi, iz ugla naše kulture, da se Japanci ne služe jezikom već da se igraju dečijim slikovnicama.

Teorija Williama Higginsona je bila mnogo puta osporena od strane različitih pesnika (brojanje slogova ne spada u kulturološku teme već u pesnički zanat) a posebno od engleskog pesnika svetskog glasa Džejmsa Kerkapa (James Kirkup). On je napadao tu teoriju gde je mogao, skoro u svakom broju japanskog časopisa Kô mogli smo čitati njegove misli o značaju forme 5,7,5 za pesnika. U svojoj knjizi „Stvarno stanje uma“ na strani 71 piše: Zagovornici tzv. slobodne forme tvrde da engleski slogovi nisu isto što i japanski onji. To bi trebalo značiti da ni japanski pesnici u stvari ne pišu u 17 slogova. Medjutim slogovi su slogovi u svakom jeziku i ako japanski pesnik koristi 17 slogova ne vidim razloga zašto pesnici na engleskom jeziku ne bi pisali u 17 slogova—bez izmotavanja. Potpuno je u pravu: takve tvrdne su obično izmotavanje i to izmotavanje sa tendencijom vodjenja odredjene kulturne politike.
I kod nas je Vladimir Devidé nebrojeno puta branio klasične principe japanskog haiku. Iz mnogih publikacija izdvajam tekst „Što haiku jeset, a što nije i što jest haiku, a što to nije“ u Paunu 3-4, jesen-zima, 1989 godine. Tamo na strani 5 piše: čini mi se da trostisi sa ukupno znatno više od sedamnaest slogova ne mogu smatrati haiku pjesmom a da time taj pojam radikalno ne izmeni značenje.“ Dakle, za Vladimira je 17 slogova predstavljalo temeljnu odrednicu značenja pojma „haiku“. Ja bih se tim složio, ili, ako ništa drugo, mogao bih i morao reći: Japanci bi se sa tim složili. U tom tekstu dalje Vladimir kaže: ...-- općenito uzevši eksperimenti su potvrdili klasični oblik. I dalje, posle razmatranja kigoa za koga takodje smatra da bi se u našem klimatskom pojasu mogao upotrebljavati kao što ga upotrebljavaju Japanci, na strani 7 kaže: Haiku oblik je toliko fundamentalan, da se uopće ne može eksplicitno definirati -- on je sam svoja definicija kao kao što je život sam definicija života. Velike i tačne reči. Vladimir Devidé smatra „oblik haikua“ ontološkom formom. Džejms Kerkap tvrdi odprilike isto kada ističe da je forma 5,7,5 magična.
"Izmotavanja" i kulturološki pritisci na haiku se stalno obnavljaju i stalno ponovo postavlja pred Zapadnog pesnika pitanje „Zašto pišemo haiku?“ Da li zato što haiku privremeno gostuje kod nas ili su naše potrebe za „makoto duhom“ i prirodnošću u prvom planu? Drugim rečima: pišemo li haiku zato da bi smo kao Zapadnjaci nadvladali filozofiju prirode u haiku, ili smo baš nju, filozofiju prirode, prigrabili obema rukama kroz haiku zato što osećamo da nam je potrebna? Verujem da svaki haiku pesnik za sebe mora pronaći odgovor. U svom tekstu „Haiku i kaptalizam“, čiji je prevod na engleski uvršćen u prošlogodišnju Red Moon antologiju najboljih engleskih tekstova o haiku, izražavam svoje mišljenje da je haiku nemoguće asimilovati u filozofiju zapadnjačkog materijalizma čiji je vrhovni predstavnik globalni kapitalizam. Jer takva, asimilovana pesma više nije vredna imena HAI-KU 俳句, u kojem prvi ideogram označava „prirodu“ a drugi „kosmos-prazninu“.
To su sve su aspekti kulturne borbe, a tu istu kulturnu borbu, iz japanskog ugla tretira i tekst Ita Yukija "Novonastali haiku" (Verovatno mogući prevod bio bi i "Skorojevićki haiku") takodje objavljen u Haiku novinama br. 24.. Elemente fašizma u kulturnoj politici na nalazimo samo u ratom zahvaćenom Japanu. Ona je prisutna i kod nas i to danas. Ako postoje razlozi za "slobodnu formu" oni sigurno nemogu biti opravdani negiranjem japanskog jezika i kulture već ih moramo tražiti u individualnom izboru i litentia poetica svakog pesnika. Pokušaj da se "slobodna forma" predstavi ontološkom je apsurdan.
Zbog nepoštovanja i ukidanja klasične forme haikua trpi umetnost haikua: pesme i prevodi. Urušava se mogućnost da bi se učilo od Bašoa... Zapadni pesnik piše instant haikue. Koliko vremena potroši naš pesnik da bi zapisao jedan haiku, da nadje prave reči i značenje? Baš se pitam. Bašo je haiku o vrani pisao nekoliko godina. Da li mi nastavljamo taj put ili idemo nekim drugim. Neka svako odgovori za sebe. Ali ono što je bitno: ne treba slaviti lažne proroke i netreba verovati svim teorijama haikua-pogotovu ne onim najmodernijim. Šiki je svesno reformisao haiku i može se smatrati reformatorom, medjutim odnos Bašoovog pesništva i onog Danrin škole nije ni u kakvoj reformskoj vezi. Reč je jednostavno o mnogo višem nivou pisanja kod Bašoa.

Iz intervjua Vladimira Devidéa za HN parafraziram njegove zaključne misli: „za haiku je manje važna masovnost od kvaliteta.“

DAMIROV BRODSKI DNEVNIK(2)

Nebo

Dok brod lagano prilazi kopnu, iz belih pramenova magle izranja josh sneno
ostrvo Kyushu. Moja prva i dugoochekivana poseta Japanu. Vec vidim sebe
kako sa uzhivanjem shetam ulicamam Hakate. Nazhalost, moji snovi ce se
kasnije izjaloviti.
Manovra* je pomjerena i od 8 sati predvidjenih za ostanak broda u luci
baksuz mora da provede 6 u gvardiji**. Ljutitog pogleda uprtog ka nebu
ugledah Orion, blistavo sazvezdje koje sam u mom rodnom kraju pri vedrim
nocima vec toliko puta imao prilike posmatrati.

Nebo Hakate
kao u ogledalu
nebo Kotora.


*Jednom kada brod doplovi do samog ulaska u luku, tj. do pilotske stanice na
brod dolazi pilot. Pilot je struchno lice za pojedine reone plovidbe, koji
svojim savjetima pomazhe kapetanu da dovede brod do veza, kao i obratno da
ga izvede iz luke. U pomorskom zhargonu ovaj etapa putovanja naziva se
manovra.
** Guardija ili strazha. Oficiri palube daju dvije vrste gvardije. Po moru to je bridge watch, i svaki od 3 oficira daje dnevno 2 puta po 4 sata strazhe kada upravljaju brodom. U luci to je port watch 2 puta po 6 sati, kada nadgledaju
ukrcaj ili iskrcaj tereta. Uovom sluchaju radi se o port watch.



The Sky

While the ship is slowly approaching the land, the still sleepy island of
Kyushu looms out of the white patches of fog. My first and long-awaited
visit to Japan. I already picture myself walking, with enjoyment, the
streets of Hakata. Regretfully, my dreams will later be dashed.
The maneuver has been changed, and instead of 8 hours stay in the harbor, the
unlucky one must be on 6 hours watch. Glancing angrily at the sky, I catch
sight of Orion, a brilliant constellation I have observed so many times
during clear nights in my native country.

the sky of Hakata
as if in a mirror
the sky of Kotor

Prevod: Sasa Vazic

"HAIKU OSLOBAĐA"-Damirov brodski dnevnik(1)

PISMO IZ BOCE

kroz brodski prozor
gledam, dan shto tone u
jesenjem moru

180. dan sam na vodi i penushavi trag moga broda dug vec 50.000 nautichkih milja. Suochen sa nepreglednim plavetnilom Tihog okeana duh klone i javlja se osecaj nishtavnosti. U osami brodske kabine postavljam pitanje nisu li svi ovi dani protraceni i shto je josh bolnije jeftino prodani za shaku dolara.
Ali onda. Onda se desi taj trenutak koji istrgnut iz vechnosti i pretochen u 17 slogova svemu daje novi smisao. Ta pesma kratka poput sna koja chini moju javu. Taj haiku koji me gura dalje. I onda josh jedan, i josh jedan, i josh jedan.

tek mesechina
obojila u belo
shum morskog vala

U potpisu: Damir Damir

A LETTER FROM THE BOTTLE

ship window
I watch the day sinking
in the autumn sea

It's been the 180th day on the water and the foamy trail of my ship is already 50.000 nautical miles long. Confronted with an immense blue of the Pacific, I become discouraged and a blank feeling emerges. Alone in the cabin, I wonder if all these days have been wasted, and what's even more painful, sold at a very low price, for a handful of dollars.
But then....then that moment comes, the moment torn off from eternity and transformed into 17 syllables giving a new meaning to everything. That poem as short as a dream making my reality. That haiku which pushes me on. And then one more, and one more, and one more.

just the moonlight
has dyed white
the murmur of the sea wave

Damir Damir

Prevod: Sasa Vazic

5,7,5 i patke

Današnji večernji ginko mi je doneo još jedan haiku, ovaj put bez budističkih misli već potpunu
fascinaciju prirodom. I ovaj haiku je u neposrednoj vezi sa rekom Savom koja kod Radovljice, gde se spajaju dve planinske reke: Sava Dolinka i Sava Bohinjka, postaje malo veća i mirnija ali ne gubi još svoj planinski šarm. Zapisao sam:

Niz reku pliva
jato pataka-redom:
pet, sedam i pet.

Dimitar Anakiev

Ovaj haiku izražava uverenje da je haiku potpuno prirodna formacija baš kao i jato pataka koje pliva rekom.

ZINOVY

Nedavno me je posetio rusko-jevrejsko-američki pesnik Zinovy Vayman. Proveli smo nekoliko lepih dana pričajući o različitim stvarima i pokušavajući da vidimo vrh Triglava koji se uporno skrivao u oblacima i magli. Zinovy živi već 30 godina u Bostonu sa svojom ženom Keiko ali ga haiku svet poznaje kao globalnog lutalicu: putuje po svetu gurajući pred sobom dečija kolica natovarena koferima. Kad sam ga ispraćivao na železničkoj stanici Bled-Jezero prisetio se Zinovy da bih trebalo da napišem haiku kao pozdrav učesnicima haiku konferencije u Torinu gde je putovao. Napisao sam:

Friend departs;
I am following my thougts
in a stream of the lake

Dimitar Anakiev

PROBIJANJE KROZ VETAR - vežba iz kulturološko pesničke alhemije

Posle duže pauze nastale zbog nagomilanih obaveza sinoć mi se je "dogodio" haiku prilikom moje ginko ture uz reku Savu od Lancova prema kampu Zaka. Evo tog zapisa, koji nisam želeo da "pakujem" u 5,7,5 jer po duhu više spada u jiyuritsu (slobodnu formu):


prelazeći s jedne obale reke na drugu
probijam se kroz vetar

crossing the river from one bank to another
I break through the wind

Dimitar Anakiev

Ovaj haiku me je podsetio na poznatu Santokinu pesmu:

I go in I go in still the blue mountains
(tr.Hiroaki Sato)
Probijam se probijam se i dalje zelena gora
(pr. Hiroši Jamasaki i Srba Mitrović)

U mojoj pesmi prelazak sa jedne obale na drugu ( život je u budizmu često predstavljen kao metafora prelaska od obale do obale) može biti shvaćen kao metafora, na sličan način kao što je zelena planina metafora kod Santoke. Moja pesma tematizuje život, a Santokina budističku praksu ( Da bi se u potpunosti shvatila Santokina pesma moramo poznavati "jezik budizma" tj. poznavati budističke simbole. U budizmu planina vrlo često simboliše Budu samog odnosno večitost prosvetljenog uma. Dakle pesnik nas u svojoj pesmi obaveštava da koliko god meditirao /a Santoka je kao neki stari kineski monasi koristi hodanje kao način meditacije a ne sedenje koje obično praktikuje soto zen škola kojoj je Santoka pripadao/, koliko god daleko hodao-meditirao probijajući se kroz šipražje neznanje i poteškoće - još uvek njegova planina ostaje zelena tj. negovo prosvetljenje nedovoljno. Medjutim, čak i ako ne poznajemo budističke simbole mi intuitivno osećamo šta je Santoka želeo reči slikom o zelenoj planini). Treba reći da se Santokini haikui kod prevodioca označavaju kao ZEN HAIKU, dakle budistički haikui odnosno, srpski rečeno i pomalo uprošćeno: pesme meditacije (japanska reč zen znači meditacija). Ali već u ovoj oznaci "zen haiku" jasno je da reč "haiku" nije generično vezane na zen budizam već na nešto drugo. Šta je to nešto drugo videćemo kasnije. Da se vratim mojoj pesmi koja ima medidatitvni karakter takodje. Jasnost metafore i prizivanje budističke konotacije su razlog zašto sam ostavio pesmu sa tako velikim brojem slogova (22) jer ta pesma u stvari prestaje da bude (samo) pesma tj. njene estetske pretenzije ustupaju mesto filozofskim ili religijskim - tako kao što su radili Santoka i Hosai takodje: izražavali svoje mesto i "put" u ideologiji i praksi Budizma (Santoka možda više i "napadnije" nego Hosai). Medutim ima tu i nešto drugo a to je da bi "formatirenje" pesme u 5,7,5 promenilo njen ideološki predznak: prestala bi da bude "zen" haiku i postala bi samo haiku. Njen budistički pejzaž bi nestao a
evo i dodatnog objašnjenja: šta bi u stvari značilo zapisati doživljaj sa reke kao klasičnu japansku pesmu? U prvom redu popraviti broj slogova na 17, i drugo, esencijalno, dati vetru sezonski karater tj. učiniti da reč "vetar" postane kigo. Na primer prolećni vetar. Eve jedne klasične varijante, dakle:

Prelazim reku
probijajući se kroz
prolećni vetar.

Pored oblika i ritma pesma je zamenila potpuno svoju simboliku. Reč "vetar" u prvoj verziji
(nazovimo tu verziju "budističkom" ili samo "monoteističkom") označava, simboliše, životne teškoće koje čovek susreće u životu (dakle, dok prelazi "sa jedne obale reke na drugu" kako budisti slikovito predstavljaju život "od kolevke pa do groba"). U drugoj verziji medjutim reč "vetar" gubi značenje "životnih teškoća" i postaje simbol ponovnog radjanja života. Dogadja se znači potpuna zamena svega: ideološki background (pozadina) pesme se zameni tako što budistički (tj. monoteistički) pogled na život biva zamenjen animističkim, panteističkim, iz koga je zapravo haiku, kao pesnička forma, nastao. Na ovom mestu želim vrlo kategorično popraviti mišljenje (takodje vrlo kategoričko) koje je više puta izneo Devide i drugi Blythe-ovi sledbenici a to je da je "haiku izraz budizma". To nije tačno u generičkom smislu. Haiku može biti izraz budizma (kao Santokini haikui koji se tako i zovu: zen tj. budistički haikui) i hrišćanstva i islama konačno, ali je nastao iz paganskog, panteističkog osećanja sveta i baš to osećanje sveta da sve stvari, žive i nežive, imaju dušu je u osnovi haikua. Na Balkanu je panteizam (paganizam) još uvek vrlo živ i to je jedan od razloga zbog kojeg mi možemo uspešno da pišemo haikue koji su vrlo slični japanskim. Većina zapadnjaka na takav način to ne može (zapadnjački haiku je po svom kvalitetu po pravilu monoteistički tj. ideološki) i ako se pokušam prisetiti nalazim tek nekolicinu (Higginson, Kirkup) koji izlaze iz monoteističkog pesničkog kruga-obojica su bili veliki poznavaoci japanske kulture - dok balkanski pesnici pišu "japanske" (paganske) haikue izvirući iz vlastite kulture. Moja zbirka Kraj nadgrobnika/At the tombstone je živi dokaz mojeg vlastitog paganizma tj. sposobnosti da "govorim sa kamenom" ili u travki vidim majčinsku brigu. Medjutim, gornji doživljaj nema taj kvalitet, on govori nešto sasvim drugo, izvire iz drugih delova bića, verovatno plićih i već uhvaćenih, kodifikovanih, u monoteističke stereotipe, metafore i predstave o svetu. Racionalnom čoveku Zapada je monoteizam (kroz hrišćanstvo) bliži nego paganizam jer zapadnjaci polako ali sigurno gube sposobnost komuniciranja sa kamenjem i travkama a umesto toga njihovu/našu svest pokrivaju slojevi ideologije (hrišćanstva, budizma ili islama svejedno). Razlika izmedju budističke i hrišćanske simbolike je samo u tome da su budisti svoju ideologiju izražavali koristeći simbole uzete iz prirode a hrišćani iz mita o Hristu, dakle iz jednog dela istorije koji su prepoznali kao početak svoje kulture. Medjutim, značenja su skoro ista. Na primer, ako bi želeo da u gornjoj pesmi budističke simbole zamenim hrišćanskim, onda bi slika "prelaska sa jedne obale na drugu" postala moj "put na Golgotu" a vetar ( teškoća na tom putu) postao bi "moj krst" ( u stilu izraza "svako nosi svoj krst").
Da zaključim: pitanje forme nije banalno pitanje, ono vuče za sobom duboke posledice i pre svega označava pogled na život. Pisati haiku u 17 slogova i koristiti kigo znači na neki vrlo posredan način "propagirati" paganizam i odricati se monoteističkih ideoloških predstava. S obzirom da gornja pesma koristi budističke metafore to je bio razlog da je nisam želeo oblikovatu u 17 slogova -- potpuno bi izmenila svoj smisao i izneverila uzrok svog nastaka. Budistički pogled na svet koji se u trenutku kod mene javio morao bi da zamenim panteističkim, dakle da "lažiram" izvorni trenutak. A sve ovo je bilo potrebno napisati da bi se stvar razjasnila: putovanje kroz kulture nije lak posao a to je jedna od suština haiku pesništva - kako na Zapadu tako i na Istoku.
Za kraj ovog pesničko-kulturološkog razmatranja želim da isti osećaj izrazim u haiku formi ali koristeći hrišćansku simboliku. Dakle. pesma je počela kao zen budistička, pretvorio sam je zatim u pagansku, animističku, izvorno japansku formu a za kraj hoću taj isti doživljaj ispričati i kao da sam goreći hrišćanin, evo jedne hrišćanske verzije:

Golgotu predjoh
od obale do obale: krst
moj ovaj vetar.

Pesma je vrlo jaka, zato što je iza nje jak doživljaj, verovatno nama puno bliža od budustičke verzije ali to nije toliko bitno: očito je da su hrišćanska i budistička verzija bliže jedna drugoj po značenju (obe su izraz monoteizma) nego paganska, panteistička, koja relativizira životne teškoće jer u prirodi se stvari stalno ponovo radjaju, život se ciklično obnavlja i značenje života nije apsolutno kao u monoteizmima. U njoj je mnogo više "lakoće". Dakle: haiku, zen haiku i hrišćanski haiku. I tu sad možemo videti odakle Ban'yi Natsishiju ideja o "svetskom haiku". Prosto, haiku se danas piše u tako mnogo kultura, da je vrlo teško a možda i nemoguće razmatrati ga u okviru samo jednog kulturnog konteksta, jedne vere, jedne ideologije i usko definisane simbolike. Pogledajmo odmah ključne reči koje u svim ovim pesmama služe asocijativnoj nadgradnji direktnog izraza tj. one reči koje, da upotrebim matemičku frazu, linearne izraze pretvaraju u eksponencijalne; reči koje izkaz dižu na kvadrat, kub... U prvonapisanoj "budističkoj" pesmi je prisutna cela budistička alegorija o životu kao putovanju izmedju dve obale. Medjutim obala ovde nije ključna reč već vetar u značenju teškoća koje kroz život srećemo. U drugonapisanoj "paganskoj" pesmi reč vetar prestaje da bude univerzalni simbol teškoća i zahvaljujući atributu prolećni vetar koji ga lokalizuje postaje kigo tj. lokalni simbol ponovnog radjanja. U toj pesmi je dakle ključna reč pretvorena u kigo, univerzalni simbol pretvoren u lokalni. U trećenapisanoj "hrišćanskoj" pesmi je takodje prisutna alegorija, ovaj put hrišćanska, o Golgoti, je ključna reč krst u značenju, istom kao i vetar, sudbinskih teškoća.