PROBIJANJE KROZ VETAR - vežba iz kulturološko pesničke alhemije

Posle duže pauze nastale zbog nagomilanih obaveza sinoć mi se je "dogodio" haiku prilikom moje ginko ture uz reku Savu od Lancova prema kampu Zaka. Evo tog zapisa, koji nisam želeo da "pakujem" u 5,7,5 jer po duhu više spada u jiyuritsu (slobodnu formu):


prelazeći s jedne obale reke na drugu
probijam se kroz vetar

crossing the river from one bank to another
I break through the wind

Dimitar Anakiev

Ovaj haiku me je podsetio na poznatu Santokinu pesmu:

I go in I go in still the blue mountains
(tr.Hiroaki Sato)
Probijam se probijam se i dalje zelena gora
(pr. Hiroši Jamasaki i Srba Mitrović)

U mojoj pesmi prelazak sa jedne obale na drugu ( život je u budizmu često predstavljen kao metafora prelaska od obale do obale) može biti shvaćen kao metafora, na sličan način kao što je zelena planina metafora kod Santoke. Moja pesma tematizuje život, a Santokina budističku praksu ( Da bi se u potpunosti shvatila Santokina pesma moramo poznavati "jezik budizma" tj. poznavati budističke simbole. U budizmu planina vrlo često simboliše Budu samog odnosno večitost prosvetljenog uma. Dakle pesnik nas u svojoj pesmi obaveštava da koliko god meditirao /a Santoka je kao neki stari kineski monasi koristi hodanje kao način meditacije a ne sedenje koje obično praktikuje soto zen škola kojoj je Santoka pripadao/, koliko god daleko hodao-meditirao probijajući se kroz šipražje neznanje i poteškoće - još uvek njegova planina ostaje zelena tj. negovo prosvetljenje nedovoljno. Medjutim, čak i ako ne poznajemo budističke simbole mi intuitivno osećamo šta je Santoka želeo reči slikom o zelenoj planini). Treba reći da se Santokini haikui kod prevodioca označavaju kao ZEN HAIKU, dakle budistički haikui odnosno, srpski rečeno i pomalo uprošćeno: pesme meditacije (japanska reč zen znači meditacija). Ali već u ovoj oznaci "zen haiku" jasno je da reč "haiku" nije generično vezane na zen budizam već na nešto drugo. Šta je to nešto drugo videćemo kasnije. Da se vratim mojoj pesmi koja ima medidatitvni karakter takodje. Jasnost metafore i prizivanje budističke konotacije su razlog zašto sam ostavio pesmu sa tako velikim brojem slogova (22) jer ta pesma u stvari prestaje da bude (samo) pesma tj. njene estetske pretenzije ustupaju mesto filozofskim ili religijskim - tako kao što su radili Santoka i Hosai takodje: izražavali svoje mesto i "put" u ideologiji i praksi Budizma (Santoka možda više i "napadnije" nego Hosai). Medutim ima tu i nešto drugo a to je da bi "formatirenje" pesme u 5,7,5 promenilo njen ideološki predznak: prestala bi da bude "zen" haiku i postala bi samo haiku. Njen budistički pejzaž bi nestao a
evo i dodatnog objašnjenja: šta bi u stvari značilo zapisati doživljaj sa reke kao klasičnu japansku pesmu? U prvom redu popraviti broj slogova na 17, i drugo, esencijalno, dati vetru sezonski karater tj. učiniti da reč "vetar" postane kigo. Na primer prolećni vetar. Eve jedne klasične varijante, dakle:

Prelazim reku
probijajući se kroz
prolećni vetar.

Pored oblika i ritma pesma je zamenila potpuno svoju simboliku. Reč "vetar" u prvoj verziji
(nazovimo tu verziju "budističkom" ili samo "monoteističkom") označava, simboliše, životne teškoće koje čovek susreće u životu (dakle, dok prelazi "sa jedne obale reke na drugu" kako budisti slikovito predstavljaju život "od kolevke pa do groba"). U drugoj verziji medjutim reč "vetar" gubi značenje "životnih teškoća" i postaje simbol ponovnog radjanja života. Dogadja se znači potpuna zamena svega: ideološki background (pozadina) pesme se zameni tako što budistički (tj. monoteistički) pogled na život biva zamenjen animističkim, panteističkim, iz koga je zapravo haiku, kao pesnička forma, nastao. Na ovom mestu želim vrlo kategorično popraviti mišljenje (takodje vrlo kategoričko) koje je više puta izneo Devide i drugi Blythe-ovi sledbenici a to je da je "haiku izraz budizma". To nije tačno u generičkom smislu. Haiku može biti izraz budizma (kao Santokini haikui koji se tako i zovu: zen tj. budistički haikui) i hrišćanstva i islama konačno, ali je nastao iz paganskog, panteističkog osećanja sveta i baš to osećanje sveta da sve stvari, žive i nežive, imaju dušu je u osnovi haikua. Na Balkanu je panteizam (paganizam) još uvek vrlo živ i to je jedan od razloga zbog kojeg mi možemo uspešno da pišemo haikue koji su vrlo slični japanskim. Većina zapadnjaka na takav način to ne može (zapadnjački haiku je po svom kvalitetu po pravilu monoteistički tj. ideološki) i ako se pokušam prisetiti nalazim tek nekolicinu (Higginson, Kirkup) koji izlaze iz monoteističkog pesničkog kruga-obojica su bili veliki poznavaoci japanske kulture - dok balkanski pesnici pišu "japanske" (paganske) haikue izvirući iz vlastite kulture. Moja zbirka Kraj nadgrobnika/At the tombstone je živi dokaz mojeg vlastitog paganizma tj. sposobnosti da "govorim sa kamenom" ili u travki vidim majčinsku brigu. Medjutim, gornji doživljaj nema taj kvalitet, on govori nešto sasvim drugo, izvire iz drugih delova bića, verovatno plićih i već uhvaćenih, kodifikovanih, u monoteističke stereotipe, metafore i predstave o svetu. Racionalnom čoveku Zapada je monoteizam (kroz hrišćanstvo) bliži nego paganizam jer zapadnjaci polako ali sigurno gube sposobnost komuniciranja sa kamenjem i travkama a umesto toga njihovu/našu svest pokrivaju slojevi ideologije (hrišćanstva, budizma ili islama svejedno). Razlika izmedju budističke i hrišćanske simbolike je samo u tome da su budisti svoju ideologiju izražavali koristeći simbole uzete iz prirode a hrišćani iz mita o Hristu, dakle iz jednog dela istorije koji su prepoznali kao početak svoje kulture. Medjutim, značenja su skoro ista. Na primer, ako bi želeo da u gornjoj pesmi budističke simbole zamenim hrišćanskim, onda bi slika "prelaska sa jedne obale na drugu" postala moj "put na Golgotu" a vetar ( teškoća na tom putu) postao bi "moj krst" ( u stilu izraza "svako nosi svoj krst").
Da zaključim: pitanje forme nije banalno pitanje, ono vuče za sobom duboke posledice i pre svega označava pogled na život. Pisati haiku u 17 slogova i koristiti kigo znači na neki vrlo posredan način "propagirati" paganizam i odricati se monoteističkih ideoloških predstava. S obzirom da gornja pesma koristi budističke metafore to je bio razlog da je nisam želeo oblikovatu u 17 slogova -- potpuno bi izmenila svoj smisao i izneverila uzrok svog nastaka. Budistički pogled na svet koji se u trenutku kod mene javio morao bi da zamenim panteističkim, dakle da "lažiram" izvorni trenutak. A sve ovo je bilo potrebno napisati da bi se stvar razjasnila: putovanje kroz kulture nije lak posao a to je jedna od suština haiku pesništva - kako na Zapadu tako i na Istoku.
Za kraj ovog pesničko-kulturološkog razmatranja želim da isti osećaj izrazim u haiku formi ali koristeći hrišćansku simboliku. Dakle. pesma je počela kao zen budistička, pretvorio sam je zatim u pagansku, animističku, izvorno japansku formu a za kraj hoću taj isti doživljaj ispričati i kao da sam goreći hrišćanin, evo jedne hrišćanske verzije:

Golgotu predjoh
od obale do obale: krst
moj ovaj vetar.

Pesma je vrlo jaka, zato što je iza nje jak doživljaj, verovatno nama puno bliža od budustičke verzije ali to nije toliko bitno: očito je da su hrišćanska i budistička verzija bliže jedna drugoj po značenju (obe su izraz monoteizma) nego paganska, panteistička, koja relativizira životne teškoće jer u prirodi se stvari stalno ponovo radjaju, život se ciklično obnavlja i značenje života nije apsolutno kao u monoteizmima. U njoj je mnogo više "lakoće". Dakle: haiku, zen haiku i hrišćanski haiku. I tu sad možemo videti odakle Ban'yi Natsishiju ideja o "svetskom haiku". Prosto, haiku se danas piše u tako mnogo kultura, da je vrlo teško a možda i nemoguće razmatrati ga u okviru samo jednog kulturnog konteksta, jedne vere, jedne ideologije i usko definisane simbolike. Pogledajmo odmah ključne reči koje u svim ovim pesmama služe asocijativnoj nadgradnji direktnog izraza tj. one reči koje, da upotrebim matemičku frazu, linearne izraze pretvaraju u eksponencijalne; reči koje izkaz dižu na kvadrat, kub... U prvonapisanoj "budističkoj" pesmi je prisutna cela budistička alegorija o životu kao putovanju izmedju dve obale. Medjutim obala ovde nije ključna reč već vetar u značenju teškoća koje kroz život srećemo. U drugonapisanoj "paganskoj" pesmi reč vetar prestaje da bude univerzalni simbol teškoća i zahvaljujući atributu prolećni vetar koji ga lokalizuje postaje kigo tj. lokalni simbol ponovnog radjanja. U toj pesmi je dakle ključna reč pretvorena u kigo, univerzalni simbol pretvoren u lokalni. U trećenapisanoj "hrišćanskoj" pesmi je takodje prisutna alegorija, ovaj put hrišćanska, o Golgoti, je ključna reč krst u značenju, istom kao i vetar, sudbinskih teškoća.