Dimitar Anakiev
POVRATAK PTICAMA I CVEĆU
So, Japanese culture remains unknown more than 200 years later or for ever.
--iz pisma japanskog haiku pesnika
Prošlo je dvadeset godina od pada komunizma na Balkanu. Sa nestankom „gvozdene zavese“ i širenjem režima tzv. globalne demokratije došlo je do značajnih promena i u kulturnoj politici haiku pesništva u ovom delu sveta. Balkan je po raširenosti, i još više po odomaćenosti haikua, jedan od svetskih centara. Balkanski haiku je u novom trenutku kulturnu politiku svojeg haikua preusmerio od japanaskog haikua ka haikuu na engleskom jeziku. Taj preobrat doveo je do destrukcije domaćeg haiku pesništva u elementima po kojima je balkanski haiku bio bliži japanskom nego engleskom haikuu. Da bi čitaoc razumeo o čemu se radi potrebno je prikazati stanje balkanskog haikua pre njegovog okretanja od Istoka ka Zapadu i istovremeno orisati glavne tendencije u haiku na engleskom jeziku.
Haiku na engleskom jeziku je tokom zadnje dve decenije postao izraz imperijalne politike globalnog kapitalizma koji je skoro u potpunosti sproveo iskorenjivanje lokalnih kultura a uticaj japanske kulture suzbio. Reč je o potpunoj, totalitarnoj dominaciji. Ključni aspekti te kultururne politike bila je demonizacija japanske forme haikua od 5,7,5 slogova koja je napadnuta praktično sa svih strana i iz svih oružja, a vodeća propagandna floskula bila je da japanski „onji“ nisu slogovi. Time je naravno idirektno rečeno da ni japanski pesnici ne pišu u 5,7,5 slogova. Medjutim, ako bi se ova mistifikacija japanskih „onji“ uzela ozbiljno, ona bi u svom radikalnom obliku dovela i do negacije japanskog jezika. Sa tom tvrdnjom, pesnici engleskog haikua koji su se stavili na čelo kulturnog boja, napuštaju zajednička poetska tla i počinju da vode politiku kulturnih razlika. Ta politika je u odredjenim aspektima dostigla ksenofobne dimezije. Na više mesta mogli smo pročitati teze o tudjosti „japanskog senzibiliteta“ a mogli smo pročititati štošta i o specifičnom „japanskom uvu“ (naviklom na ritam 5,7,5 slogova ) itd. Kultururni mostovi koji su zahvaljujući pionirima haiku na Zapadu obezbedjivali koegzistenciju „japanskog senzibiliteta“ i time obogaćivali Zapadnu kulturu počeli su se rušiti. Štaviše, pesme pesnika u engleskom jeziku koji su pisali haiku u „japanskom stilu“, poput Richarda Wright ili Jamesa Kirkupa, eliminisane su iz glavnog toka engleskog haikua.
Drugi značajni aspekt kulturne borbe za dominaciju engleske kulture putem haikua je koncept „imažizma“ kojim je u engleskom haiku zamenjen konept 5,7,5. Imažizam je lažno preuzeo mesto ontološkog koncepta u haikuu, nadomestivši pravi ontološki koncept – formu 5,7,5. Lideri kulturne borbe u engleskom haiku zatvrdili su da oni putem imažizma slede „unutrašnju prirodu“ haikua (dakle, ontološki koncept) dok je forma 5,7,5 spoljašnja i mehanička. Naravno, ako se formi 5,7,5 oduzmu ontološka svojstva onda ona zaista izgleda kao puko brojanje, tako kao što je to slučaj u aleksandrincu, recimo. Medjutim, iza ove argumentacije se skriva potpuno drugačija poetska percepcija. Suština ontološke forme 5,7,5 nije toliko u brojanju koliko u ritmu kao osnovi poezije. Hoću reći: osnova haikua nije
slika nego
ritam. Haiku nije intelektualna, hladna, objektivna slikovnica, već jednostavna, razigrana i za bilo života vezana pesma. Ritam, kao osnova i ulazna vrata u pesmu je arhetip poezije a i života samoga.
To da osnova haiku nije slika nego ritam je vrlo lako dokazati na primeru sledećeg haikua sa najviše „slika“:
烏賊 はっか アカ刑事 放火 金盞花
ika hakka akadeka hoka kinsenka
squid peppermint
Red-detective arson
marigold
Hoshinaga Fumio /tr. Ito Yuki & Richard Gilbert/
lignja pepermint
udbadžija paljevina
neven
/prevod: Dimitar Anakiev/
Ovaj haiku ima čak pet „slika“ ali on nije imažistična nego ritmična pesma. Ako je istinita tvrdnja ruskog filmskog režisera Andreja Tarkovskog, da „umetnička istina nje u objektu umetnosti već u metodu, da umetnost ne odgovara na pitanje „šta“ več „kako“, onda je jasno da se ontološka istina haikua skriva u njegovom ritmu. Sam autor gornje pesme, Hoshinaga Fumio, tvrdi da je njegov umetnički metod bio kopiranje ritma dečije brojanice. A to što haiku generalno preuzima, „kopira“ je ritam prirode. Brojevi 3, 5 i 7 se takodje na Zapadu smatraju poetskim, „magičnim“ brojevima.
U haiku engleskog jezika i satelitskim kulturama takodje je promenjen i u potpunosti odbačen japanski sistem vrednosti relevantan za razmatranje haiku pesme. Od ranije često isticane vrednosti „makoto“ (iskrenost, srčanost) prešlo se je na mnogo prozaičniji pojam „kvaliteta“. Očito je i haiku dobio status „robe“. Uz sve te promene literarnih vrednosti i ontološke osnove, haiku je na sasvim drugi način počeo da prelama i ostale vrednosti života. Uzmimo za primer samo jednu temu o kojoj sam nedavno pisao tekst „Patriotizam i haiku“. Ali ne samo patriotizam, prizma zapadnjačke haiku koalicije izražena u vodećoj ulozi engleskog haikua deformisala je ili ukinula mnoge druge vrednosti od suštinskog značenja za život pojedinca i život pojedih kultura.
Većina gore pomenutih pogleda ne bi bilo spornih kada tu ne bi bilo trećeg, ključnog aspekta, političkog aspekta, koji je sebi dao pravo da stavove koji bi bili nesporni kao individualni stav ili „litentia poetica“ nekog pesnika, uzdigne na nivo svevažećeg kulturološkog stava. Ova po svojoj prirodi totalitarna tendencija je funkcionisala kao bojni poklič, poziv satelitskim kulturama da se priključe u dominantni kulturni trend. Većina balkanskih haiku uradnika i relevantnih autoriteta je podlegla toj agresivnoj tendenciji. Čak i Vladimir Devidé, dobitnik odlikovanja japanske carske kuće, koji je tridesetak i više godina uporno propagirao haiku i japansku kulturu na Balkanu, u nedavnom intervjuo za niške Haiku novine (Srbija) u br. 24 ovih novina izjavio je da je zastupanje forme 5,7,5 bio „nesporazum“. Medjutim, i ugledna japanska delegacija podpisnika dekleracije iz Matsuyame u sastavu: Arima Akito, ministar obrazovanja Japana, Haga Toru, predsednik fakulteta za umetnost univerziteta u Kjotu, Ueda Makato, gost profesor na universitetu Standford, Soh Sakon, pesnik, Kaneko Tohta, predsednik Udruženja modernih haiku pesnika, Jean Jacques Origas, francuski japanolog -- izjavili su u jednoj tački te delaracije da je „insistiranje na 5,7,5 formi i pratećim tehnikama u stranim jezicima besmisleno“ („non-sense“). Iako je ova izjava malo omekšana svojom širinom ( „5,7,5 i prateće tehnike“—jer, nisu sporne prateće tehnike koje se na široko upotrebljavaju u „imažističkom haikuu“ već samo 5,7,5) ipak čudi tendencija ove izjave da zauzme kulturološki stav i da govori u ime tudjih kultura—zašta ih niko nije pozvao, koliko znam, a pogotovo ih nisu pozvale sve tudje kulture, niti je takav stav u ozbiljnom diskurzu uopšte moguć--čudi dakle, da prisustvo japanske forme 5,7,5 u tudjim kulturama ovi ugledni Japanci smatraju besmislenim. I tu „besmislicu“ uzdižu na nivo kulturološkog stava. Ali več u sledećem pasosu Matsuyamske izjave ovi ugledni Japanci „veruju“ u rodjenje „nove fiksne forme i pratećih tehnika“ za pojedinačne jezike. Dakle, ipak priznanju neophodnosti
yuki teikei, fiksne forme, za haiku. Ova krajnje neobična vera u novu fiksnu formu odkriva pravo stanje stvari jer očito aludira na formu 2-3-2 u engleskom jeziku, formu koju je umesto 5,7,5 predložio William Higginson, tvorac ranije spomenute teorije „onji“. Ako svi ti ljudi koji sami pišu u 5,7,5 slogova -- kao što reče Vladimir Devidé: „Mnogobrojni eksperimenti u haiku su potvrdili klasičnu formu“ (Paun,3-4/1989), ako dakle svi ti ljudi najednom negiraju formu 5,7,5 onda ne čudi da su se i mnogi haiku pesnici engleskog haikua, čak i oni koji zastupaju multikulturizam, uzdigli svojim tvrdnjama do zastupnika pobedonosne kulture. Jer ova kulturna uzurpacija pruža iluziju kulturološkog napredka. Na ovom mestu se treba setiti Kyoshi Takahame (1874-1959) koji je smatran japanskim nacionalistom i konzervativcem zato što je formu 5,7,5 i svoju teoriju haikua
kacho fuei („ptice i cveće“) uzdigao na nivo kulturološkog stava.
U vreme kada balkanski haiku trči u demokratski zagrljaj engleskog haikua na prostorima Balkana već postoji ozbilja haiku literatura. Pogledajmo za primer Srbiju, zemlju u kojoj je haiku možda najodomaćeniji. Pored odlične literature na do tada zajedničkom srpskohrvatskom jeziku, gde spadaju i dela Vladimira Devidéa, Srbija je zemlja u kojoj je većina tzv. „nacionalnih pesnika“
pisala haiku, i to u 5,7,5 slogova; mnogi medju njima su ostavili i značajne opuse u haiku poeziji. Da pomenem samo tri od njih: Desanku Maksimović, Dobricu Erića i Srbu Mitrovića.
Desanka Maksimović, najveća srpska pesnikinja, koja svakako nije formalistični pesnik pisala je haiku u 5,7,5 slogova. Čak i one njene pesme koje nemaju striktnih 5,7,5 slogova pisane su u maniru 5,7,5 i bazirane su u ritmu a ne u imažizmu. Njen opus broji stotinak haiku pesama, pisala je i haiku za decu takodje. Zanimljivo je da su srpski prevodioci kod posthumnih izdanja njenih pesama njene haikue prevodili u engleskih 5,7,5, --dakle u jezik gde ta formula navodno ne može biti dobra:
Bogorodica (5)
neoprezno drži Hrista (8)
ispustiće ga! (5)
The Virgin Mary
holds Jesus Christ awkwardly-
She will let him fall!
Desanka Maksimović (1898-1993)
Preci sa zida (5)
gledaju me iz neke (7)
strašne daljine. (5)
Dobrica Erić (1936)
Vesnik pobede (5)
okrenuo nam ledja. (7)
Jesenja magla. (5)
Srba Mitrović (1931-2007)
Neću preterati ako kažem da se broj srpskih haikua napisanih u 5,7,5 slogova meri hiljadama. Mnogi stručnjaci, medju njima i Hiroshi Yamasaki Vukelić, lektor japanskog jezika na univerzitetu u Beogradu smatraju da je ritam 5,7,5 slogova prirodan u srpskom jeziku. A možda je još važnije reći da je tradicionalno srpska poezija, ne samo haiku, bazirana u ritmu a ne u imažizmu. Ne postoji ni jedna deklaracija, niti ministarstvo, pa ni ministar kulture Japana, koji može kulturne činjenice spske literature smatrati besmislicom. Niti je posredi "nesporazum".
Na žalost, mnogi pesnici, prevodioci i urednici u današnjoj Srbiji smatraju nove glasove koji do njih dolaze iz engleskog haikua, pa vidimo i iz Japana, releventnim. Iako je za većinu srpskih pesnika imažistička teorija apstraktna i neživotna sve je više bezobličnih haikua. Nepoštovanje klasične forme vidi se i u prevodima. Nedavno sam u Haiku novinama uočio dva prevoda japanskih pesnika Kyoshieve Hototogisu škole: u srpskom jeziku u kome je ritam 5,7,5 prirodan jedan od haikua bio je preveden u 22 sloga, a drugi u 28! Očito, „imažizam“ pobedjuje. Koliko će nove generacije srpskih pesnika shvatiti suštinu Hototogisu škole sa takvim primerima u svom jeziku teško je reći.
Posledice takvog stanja su nepoznavanje umetnosti pisanja haikua i to da se mnoga kulturna obeležja značajna za ovaj prostor gube u objektivnosti imažizma. Na Balkanu je kontakt ljudi sa prirodom mnogo dublji i neposredniji nego što je to na Zapadu. Zato je u mnogim elementima balkanski haiku bliži japanskom od haiku na engleskom jeziku. To se u haiku pre svega prepoznaje u izraženoj metaforici pojedinih pesnika i spontanoj upotrebi pesonifikacija.
Dajem za primer pesmu Momčila Tešića, još jednog od značajnih srpskih pesnika kojem je haiku bio pri srcu:
Kristalni izvor. (5)
Šumica me posmatra (7)
njegovim okom. (5)
Momčilo Tešić (1911-)
I pesmu poznatog haiku pesnika Nikole Nilića:
Tužno je lepa (5)
prazna vaza na stolu: (7)
sanja proleće. (5)
Nikola Nilić (1939-2002)
Ako bi se usudio da kvalifikujem, rekao bi da su dva gornja haikua i njihova sredstva, dakle:
yuki teikei,
kacho fuei i
personifikacija „trade mark“ balkanskog haiku i istovremeno primer vrste „narodnog haikua“, „folklornog haiku“, koga Zapad ne može imati. I evo baš danas mi dolazi u ruke nova knjiga haikua Predraga Pešića-Šere, plodnog i dobrog srpskog pesnika sa Kosova koji danas živi u Smederevu, kraj Dunava. Otvorim knjigu i nerazočaram se:
kacho fuei. Knjiga me je osvežila i vratila mi optimizam. Možda sledeći Šerin haiku govori baš o budućnosti balkanskog haikua. Prevod pesme je načinio sam autor:
U sitnoj zemlji (5)
mama sakriva vešto (7)
sitno semenje. (5)
Into loose soil
mom skillfully hides
little seedlings.
Predrag Pešić-Šera (1956-)
PS. Ovaj tekst napisan je na molbu Toma D'Evelyna urednika časopisa Juxtapositions.
Posts
.jpg)
