LETO - Haiku kalendar (22)

LETO, leto, doba godine

Svetlosnih leta
bilion krivokletstva:
krvna grupa 'B'.

Hošinaga Fumio

Pominjući pesnika Ljubomira Dragovića u postu Letnja oseka i sa njim u vezi pomenutu entičku diskriminaciju koja je glavni balkanski sport ( nismo umeli da izmislimo lov na lisice, kao Englezi, jel naši vlastodršci nisu aristokrate ) prisetih se haikua sensei Hoshinage o nepravoj krvnoj grupi koja kao da je pisana za balkansku upotrebu jer tematizira baš entničku diskriminaciju. Teme raznih fašizama i etničkog razlikovanja, diskriminacije i slično, su često prisutne u pesništvu Hošinage Fumia. Žao mi je što sensei Hošinaga ne živi ovde kod nas jer bi imao diskriminatornog materijala za svoje pesme mnogo više nego u Japanu. A sa jednim pesnikom takvog formata naš nadaleko čuveni mentalitet mogao bi konačno da napusti crne hronike čovečanstva i možda uđe u svetsku kulturnu baštinu. Ovako, u svojoj poniženosti i kulturnoj onesposobljenosti, čak i ono po čemu nas poznaje cela planeta neumemo da podignemo na kulturni nivo i produhovimo tj. oprirodnimo. Pesnik, u gornjoj pesmi, vrlo spretno etnične razlike vezuje za krv koju simbolično predstavlja krvna grupa i to baš B aludirajući na gradnjane drugog reda. Već smo navikli da u pesmama Hoshinage Fumia vidimo velike kontraste, takve kakvi se vidjaju u, recimo, slikarstvu Van Goga ( koji takodje u svom radu koristi tzv. harmoniju razlika - komplementarnih boja - umesto 'malogradjanskije' harmonije sličnosti ). Vrlo neprijatan, mračan, sadržaj diskriminacije pesnik postavlja uz rame blještavoj svetlosti leta. Hošinaga Fumio vrlo verovatno svetlost leta ovde tretira simbolično takodje ( dakle, nije u pitanju samo simbolika krvne grupe ) te da ova pesma može biti shvaćena takodje dvosmerno, u smislu kritike svetlosti. I zbog toga upotrebljava vremensku hiperbolu svetlosno, ne samo da bi istakao večnost trajanja diskriminacije medju ljudima već i da bi akcentovao reč svetlost.Kao da pesnik hoće reči nije zlato sve što sija tj. istina nije u svetlosti jer često iza onog što se vidi, iza onog što pokazujemo, skrivaju se druge, nepokazane, stvari. Drugim rečima, pesnik iznosi i svoj poetski kredo, da ne treba verovati očima, čulima uopšte, već treba istinu tražiti iza vidljivih čulnih utisaka. Kigo LETO u pesmi ima višestruko značenje, pored doba godine označava i period od jedne godine, a pesnik ga i simbolično upotrebljava.

TOMO - Prijatelj ( 1996-1998 )

Kaligrafija na slici: Sampo Kimura - TOMO ( Prijatelj )




Japanska kaligrafija koja je prikazana je shikishi ( o tome šta je shikishi je bilo više reči u postu Zabavni park ) koji sam dobio na poklon od, sada pokojnog i u postu Zagrevanje pomenutog, urednika časopisa Azami iz Osake, gospodina Ikkoku Santo-a, takodje istaknutog pesnika. Po uzoru manufakure njegovog časopisa Azami, koji je čitao celi svet, najednostavnijem što sam ikad u izdavaštvu video - počeo sam i sam ručno da proizvodim haiku časopis Prijatelj u Sloveniji. Ikkoku, kad je video da sledim njegov put, za Japance sveta stvar, odmah je naručio kod svog grafičkog urednika - preciznije rečeno majstora japanske kaligrafije pod imenom Sampo Kimura da napiše japanski znak za reč Prijatelj i to je gornji znak, pomalo nalik na veliko ćirilično slovo "đ", a koji se na japanskom čita Tomo. Prvi broj Prijatelja izašao je 16.6.1996 i neću preterati ako kažem da je ovaj časopis, inače prvi haiku časopis u Sloveniji uopšte, stvorio tamošnji haiku pokret iz koga su kasnije nastali vredni autori i haiku edicije u ozbiljnim izdavačkim kućama. Prijatelj je bio i ona iskrica na kojoj se stvorila Antologija balkanskog haiku - Knots, a kasnije stvoreno i Svetsko haiku društvo (WHA), čija prva i osnivačka konferencija se je održala 2000. u Tolminu. U sedam brojeva koliko je izašlo objavili smo 747 haikua autora sa svih kontinenata ( sem Afrike ), 29 tekstova o haikuu, i desetak vezanih formi ( haibun i renku ), uz sve to još i stotinak crteža, grafika, akvarela i haiga. Neverovatan učinak tog nevelikog, ručno napravljenog, haiku svitka, kako se je u podnaslovu zvao. Što je najvažnije, Prijatelj je zaista širio duh prijateljstva na zapaljenom Balkanu u kome su zajedno objavljivali pesnici iz zaraćenih balkanskih država kao na svojevrsnoj, i u to vreme možda jedinoj, od mržnje oslobodjenoj teritoriji. Ali povod za ovo pisanje nije samo prisećanje na haiku svitak Prijatelj, čiji se zadnji broj pojavio tačno pre 10 godina, već i sećanje na Sampa Kimuru koji je kaligrafiju Tomo napisao, a kasnije i objavljivao i svoje haikuue u Prijatelju. Pomen Sampa Kimure opet ima veze sa velikom ulogom grafičkih urednika-kaligrafa i likovnjaka uopšte u vezi sa haikuuom i haiku časopisima a treba reći i to da većina haiku pesnika oprobava ruku ilustrujući svoje haikue crtežima koji se zovu haiga. Tu se opet pokazuje uloga haikua kao čvora u kome se sve stiče i sve povezuje: jezici, nacije, umetnosti, ljudi... A u pesmama se povezuju stvari koje nikad nisu ni slutile da će se vezati: atletska stopala i Hitler, oblaci i brak, starac i lav itd. Haiku nam otkriva jedinstvo sveta, baš ono što religija (re-ligare !) pokušava da propoveda. Značaj, kakav je imao Sampo Kimura za Ikkoku Santoa i njegov haiku rad ( i obrnuto ), za mene je imao likovni rad mojih niških prijatelja, umetnika Slavoljuba Stankovića, čiji značaj za Haiku novine i Knots je već legendaran širom sveta, i Dragana Perića čije su ilustracije zbirke Kraj nadgrobnika / At the Tombstone doprinele američkoj Merit Book Award dodeljenoj toj zbirci, toliko koliko i moje pesme. Verujem takodje, da je magični uticaj shikishija na kome je pisalo Tomo doprineo neshvatljivom uspehu Prijatelja ( koga je u Sloveniji uredjivao stranac i beskućnik tj. ja tadašnji - da stvar bude jasnija ) a jednako i dobri duh i koren koga je Prijatelj preuzeo od Azami - jer stvari bez korena, kao i biljke, teško uspevaju. Za kraj ovog posta preuzimam iz Prijatelja još nekoliko haikua Ikkoku Santoa i jedan haiku Sampa Kimure:

Čistači idu
ali lišće nastavlja
da dalje pada.

Gluvać kakav sam
ja, mora kožom slušati
prolećnu kišu.

Na putovanju,
pod kišobran sa strancem.
Iznenadni sneg.

Ikkoku Santo(1913-2002)

Zenica, stalno
platno je za slikanje
oblaka Mušrum.

Sampo Kimura

LETNJI OBLACI - Haiku kalendar (21)

LETNJI OBLACI, leto, nebo

Letnji oblaci:
iz divljeg braka idu
svak svojim putem.

Dimitar Anakiev

Ovaj svoj haiku navodim ne samo zbog letnje teme već i u dokaz da se sa haiku, dakle: koristeći simboliku prirode, može izraziti sve, pa čak i tematizirati brak. Meni je tema divljeg braka bliska jer nikad u životu nisam stao pred matičara, a prvi put mi je pala na pamet tokom jednog od razgovora sa sensei Hošinagom, kada sam bio ne malo iznenadjen njegovim potpuno iskrenim komentarima o svom bračnom životu i odnosima sa pokojnom ženom. Suprotno našem mišljenju o zatvorenosti Japanaca, moje iskustvo govori o kulturi iskrenosti i prirodnosti koja je u Japanu itekako vidljiva i prisutna, i u mnogo čemu su Japanci otvoreniji od nas. Istovremeno postoji i kultura stidljivosti ali ona se odnosi na skromnost, nenametljivost i poštovanje drugih a ne na ličnu zatvorenost. Pa zar konačno i sam haiku nije jedna praksa iskrenosti i prirodnosti, traženje kontakata sa vlastitim srcem ? Zanimljivo je da jedino letnji oblaci imaju mogućnost nezavisnog kretanja 'svako svojim putim' zbog tromosti neba i nepokretnosti vazdušnih masa, koje inače kad se razduvaju vetrovi gone oblake kao stado ovaca.

ZAGREVANJE - Haiku kalendar ( 20 )

( Na slici Safet Zec, šporet, tempera, 1999 )

Podgrevam li to
smrt, pomislih, dok peglam
odeću staru.

Džejms Kerkap

ZAGREVANJE ( podgrevanje i ostala dodavanja toplote ) je po svom asocijativnom dejstvu zimski kigo ( zima, život ). Gornja pesma Ser Džejmsa Kerkapa pokazuje majstorsku upotrebu toga kigoa za izražavanje svojeh emocija, misli o smrti, koja je tema ove pesme. I kad pominjem temu smrti, prisetih se danas pokojnog pesnika i urednika časopisa Azami iz Osake, gospodina Ikkoku Santoa i njegove pesme koju mi je poslao za moj časopis Prijatelj uradjen na isti način kao njegov Azami ( papir A4 presavijen na pola pa tako dobijene A5 "duple" strane zaheftane na slobodnoj strani u papirnom omotu opet A5 savijenog papira ). Njegova pesma se glasila:

Novokupljini
grob možda baš ja isprobam:
smeh planine.

Ikkoku Santo

Ova pesma, koja u mom srpskom prevodu ima ritam 5,8,4 sadrži meni nepoznati kigo Smeh planine. Sledeći pesničkom osećaju i poznavajući logiku gradnje pesme pretpostavljam da je Smeh planine prolećni kigo kojim pesnik nagoveštava prirodni ciklus novog radjanja i gledaju ći oprirodnjenim očima na smrt kao jednu od normalnih faza života. Pretpostavljam takodje da je Smeh planine metafora preuzeta iz japanske kulture, ali mi nikad nije uspelo odgonetnuti precizno njen značaj. Obe pesme pokazuju zavidljivo stanje duha kod obojice pesnika: iako je kot Ikkoku Santoa smrt povezana kontrapunktom sa prolećem, novim životom, a kod Džejmsa Kerkapa umeštena u prirodni okvir zime ( zime kao smrti prirode ) obe pesme izražavaju sličan osećaj cikličnosti života. Ako se malo našalimo, kao i Ikkoku, možemo reći da je Ikkoku Santo malo požurio sa ponovnim radjanjem - još nije bio ni umro a već razmišlja o novom rodjenu.

BRŠLJAN - Haiku kalendar ( 19 )

BRŠLJAN, jesen, biljke

Dim iz dimnjaka
te napuštene kuće:
izraso bršljan.

Antonina Karalambeva

Ljubaznošću Ljudmile Balabanove, bugarske pesnikinje koja svoj pesnički opus već poduže gradi uglavnom na haikuu, dobio sam rezultate upravo završenog bugarskog haiku konkursa. Zanimljivo za status haikua na Balkanu je to da su rezultati konkursa objavljeni u prestižnom Sofijskom književnom časopisu Literaturen vestnik. Gore citirana pesma je pobednička, prevod-prepev u srpskih 5,7,5 je moj. Drugu i treću nagradu dobile su sledeće pesme:

Kad zamiriše
jorgovan, kukavice,
uzalud kukaš.

Rosica Pirinska

Dolazi veče
i mačka na uglu-
jedva se vidi.

Ljudmila Hristova

BRŠLJAN je zimzelena biljka ali cveta u jesen ( septembar, oktobar ) i zbog toga pomen ove biljke budi jesenje aluzije. Bobice bršljana, plod, kojim se hrane ptice, pojavljuje se krajem zime i početkom proleća.
Čitajući izbor bugarskih haikua sa konkursa, objavljen u Literaturnom vestniku, opažam da su tematski slični našim. Balkanski pesnici trenutno najdublja osećanja izražavaju na temu napuštenosti i zapuštenosti vlastite kulture ( koju tematizira i pobednička pesma ) koju će uskoro progutati nadolazeći kapitalizam, obnoviti je u novoj formi, i dati joj možda i drugačiji smisao. Medjutim za balkanskog pesnika je to bez sumlje bolan proces koji govori i o vezanosti Balkanaca za svoju kulturu, po duhu različitu od Evropske. Očito je prisutan i strah od gubitka kulturne identitete.

LETNJA OSEKA - Haiku kalendar (18)

LETNJA OSEKA, leto, zemlja

Ljetna oseka.
Školjke na osami
leže spljoštene.

Ljubomir Dragović

Ljubomir Dragović je pesnik lirske meditacije sa prirodom i po predanosti, kako prirodi, tako i meditaciji, se može uporediti sa poznatim američkim pesnikom, Blajtovim ( RH Blyth ) učenikom, Džejmsom Heketom ( James W. Hackett ). Možete pročitati bezmalo sve Ljubomirove pesme a da ne pronadjete nijednu direktnu društveno - kulturnu refleksiju, niti bilo kakav biografski podatak. Oko pesnika se dogadjaju dramatična istorijska zbivanja ali on ih ne registruje svojom poezijom. Za Ljubomira Dragovića je haiku pre svega eskapizam od društveno-istorijske stvarnosti. Na poseban način takav autorski odnos pretstavlja i potpunu negaciju istorijske stvarnosti ali ne njenom kritikom već okretanjem glave od nje prema prirodi u kojoj pesnikova lirska duša nalazi hranu i utehu. Po svom doslednom položuju "napolju, iz dvorišta" ( soto ), tj. ne pripadanja "kući" (uchi ) kulture, Dragović je takodje sabrat japanskim odpadnicima od društva i kulture Santoki i Hosaiu dok na ovim prostorima sličnu medatativnu liriku gaje i Bojan Jovanović i Tomislav Mijović - svaki od njih trojice, ili šestorice, sa posebnim i prepoznatljivim autorskim rukopisima. U najboljim Ljubomirovim pesmama, u onima u kojima ostvaruje višak značenja tj. tamo gde nadilazi realističko skiciranja prirode i doseže metaforičnost - u tim metaforama i skrivenim značenjima su takodje i odredjene kulturne paradigme i ispovedne crte. Gornja letnja pesma je takav slučaj. U njoj autor, verovatno pritešnjen novom balkanskom stvarnošću u kojoj se i sam našao u delikatnom položaju, identificira sebe sa sudbinom školjke, koja kao da je spljoštena od težine mora koju trpi. More se je povuklo i spljesnuta školjka ostala usamljena i nasukana. Metafora mora kao velikog istorijskog procesa koji pritiska i melje pod sobom i metafora školjke kao nemoćne individualne sudbine koja je potpuno u vlasti mora je vrlo rečita. Na metaforičan način pesnik kao da progovora o sebi ali i o sudbini bilo kojeg malog čoveka zahvaćenog velikim istorijskim tokom. Pesma ima dva istosmerna kigoa koji se dopunjuju: letnja oseka i školjka i oba pesnik koristi i kao univerzalne simbole - metafore. Pesma je napisana u tačno 17 slogova, sa nešto izmenjenim ritmom: 5,6,6, koji medjutim deluje prirodno. U mnogim pesmama Dragović pokazuje izuzetan lirski talenat ali gornja pesma o spšljoštenoj školjki je najrečitija od svih njegovih haikua koje sam uvek sa zadovljstvom čitao.

PS. Ovo pesničko pominjanje Ljubomira, kolosalne pojave u našem haikuu, navodi me i na potpuno privatna osećanja. Nekoliko puta smo se, više usput i po nekim hodnicima ili festavalima i sajmovima, susretali i uvek mi je susret sa njim bio vrsta prazničnog dogadjaja. Pored pesničke bliskosti i kolegijalnost tj. pripadnosti istoj haikuističkoj porodici, zbližavala nas je i raseljenička sudbina jer smo obojica devetesetih lutali po bivšoj Jugi, ko dve zabludele ovce, od nemila do nedraga. Pa ako Ljubomir kojim slučajem bude čitao ovoj blog, i ako još luta po svetu, bilo bi mi drago i da zaluta do Slovenije i poseti me. Ostavljam i adresu : Na Mlaki 1 B, 4240 Radovljica, mobilni: +386.40.246.853.

PPS. Kad ovo pišem o kolosalnosti Ljubomira u "našem haiku" imam na umu i srpsku i hrvatsku književnost, kojima Ljubomir jednako pripada - i obema literaturama treba da je na čast da imaju takvog pesnika. ( Baš mi je žao što se Ljubomir ne uklapa u političke koncepte balkanskih političara :-). Sećam se da mi je svojevremeno jedan beogradski kritičar pričao da ne može da recenzira Ljubomirove pesme jer su pisane na hrvatskom, te da ne pripada korpusu srpske već hrvatske literature. Na žalost je takva "stručna" uskogrudost tipična za Balkan ali verujem da haiku ima moć premoštavanja uskogrudosti - možda je to čak i misija haikua na Balkanu i verujem da je Ljubomir jedan od glavnih haiku misionara.

VIŠAK ZNAČENJA - Haiku radionica (13)

U postu Korov haiku kalendara na ovom blogu izneo sam tvrdnju da je haiku koji ilustruje prolećni kigo korov a tematizira seosko groblje, bolji od svih prehvaljenih Desankinih haikua napisanih na istu temu. Reč je o sledećem haiku Saše Važić:

Seosko groblje.
Razgrćem visok korov
tražeći pretke.

Da ova tvrdnja ne bi izgledala tek kao još jedna od mnogih domaćih visokoletećih gugutki, karakterističnih za pisanje o haikuu kod nas, želeo bih da tvrdnju objasnim. Jedan od glavnih razloga sam već naveo: stvarna humana osećanja iz kojih je ova pesma nastala. Ona je rodjena u srcu a ne u glavi - kao neobavezna i opšta misao. I još jedan razlog sam naveo: idealna forma ove pesme. A sada ću navesti i treći, glavni razlog, za čije objašnjenje moram nazad do Macua Baša, i njegove poznate izreke: da svako ko napiše 2-3 dobra haiku može biti smatran pesnikom, a ko ih napiše 10 je majstor. Smatram da je ova tvrdnja ozbiljna i da ni danas nije izgubila smisao, naprotiv. U prvom redu ona očito pretpostavlja princip kvaliteta u odnosu na kvantitet, nudeći pritom i red veličine a uspostavlja i normu majstorstva. Medjutim, ostaje nedorečeno šta je to dobar haiku. Srećom, Bašo je kao pesnik velike slave često sudio pesničkim konkursima i svoje odluke donosio pismenim putem, tako da danas možemo vrlo precizno ustanoviti koje i kakve kriterijume je koristio Bašo. Sve to jednako važi danas. Bašo je haiku delio u tri kategorije: niži haiku, srednji i visoki. Očito je da je pod gore citiranim izrazom 'dobar haikue' smatrao samo poslednjenju kategoriju visokog haikua. I šta je to visoki haiku ? Objašnjenje opet nadjemo kod Bašoa. Pored nužnih elemenata, kao što je u prvom redu makoto - drugim rečima: istina srca ili srčana iskrenost, iskrenost rodjena u srcu - zatim izražajne moći forme, dolazi glavna vrednost pesme koja je čini visokom: višak značenja. Danas bi se to jednostavno nazvalo metaforičnost tj. da pored osnovnog značenja, onoga o čemu pesma govori direktno, iza tog direktnog značenja postoji i skriveno, dodatno značenje.
U ovom blogu sam uglavnom citirao visoke haikue: Momine spajalice potajno skrivaju ličnu dramu, moj zgaženi gušter govori o nevinim žrtvama rata, Hošinaga pišući o svrabu stopala govori o psihologiji fašizma itd. itd. Medju Desankinim haikuima samo je jedan za koji bi smo mogli reći da spada u visoki haiku i to je haiku o Bogorodici. U tom haikuu Desanka konačno uspeva da izadje iz pesničke poze iz koje se je razbacivala haikuima, i da iz nje progovore prava osećanja: osećanja majke. Tu Desanka prestaje da bude pesnik i postaje obična majka. Kako paradoksalno. Otud stvarna osećanja. Forma te pesme nije najpreciznija ali je približno tačna. I postoji višak značenja, skriveno značenje koje kaže: Isus i Bogorodica nisu Bogovi nego ljudi. Dakle stvarnim osećanjima ona uspeva tu da se izdigne iznad stereotipnih mišljenja kojima je tako rado volela da se služi u svojoj poeziji. Ali vratimo se haikuu Saše Važić. Kada bi taj haiku bio samo haiku o neočišćenom groblju, realistična priča o stanju nekog groba, on bi bio banalan i verovatno bi bio i drugačije zapisan. Izrazio bi neka osećanja i to je sve. Medjutim u njemu je i skriveno značenje, mitološka dimenzija ovog haikua. Traželji svoje pretke razgrtanjem korova pesnikinja progovara i animističkim jezikom koji ostavlja mogućnost čitaocu da pesnikinjine pretke vidi oživele u biljnom svetu i da nju zamisli i kao kći šuma, livada i trava - kao vilino biće. Postoji dakle lični nivo, postoji društveni nivo ( jer ovaj haiku je i metafora cele društvene baštine ) a postoji i skriveni mitološki smisao ove pesme, koji nas potseća da je ne tako davno čovek imao moć da razgovara sa kamenom. I taj mitološki smisao je i najuniverzalniji, jer ako, na primer, Japanac bude čitao ovu pesmu, čovek koji nikad nije video naša groblja, prva dva lokalna značenja možda neće shvatiti ali će mitološko značenje podsvesno dopreti do njega. Paradoksalno, ali to dodatno, najskrivenije i najudaljenije, znaćenje ove pesme je i njeno glavno značenje.
Dodatna značenja su plod nesvesnih magnovanja, radjaju se iz dubokih delova bića i nisu plod namere. I tu se prepoznaje pesnik.

PS. Sledeći ovom mišljenju da je baš iz materinskih osećanja Desanka napisala svoj najbolji haiku, i prisetimo li se Krvave bajke iz koje je verovatno opet progovorio njen majčinski glas, možemo zaključiti da je možda baš neostvarena materinskost glavni pokretač Desankinih najboljih ostvarenja tj. to je tačka njene potpune autentičnosti.