Bašoo i budizam (rođendanski poklon samom sebi)

"Planinska trešnja cveta... " u kamen uklesan haiku Macua Bašooa pred ulaskom u zen manastir Daihikaku (fotografija: Dimitar Anakiev )


Budistički kanon propisuje pravilo "tri dragulja" (Mitsubishi) do bi se neko smatrao budistom. Ta tri dragulja su: budistička teorija, budistička praksa i budistička zajednica, pri čemu je naročito zadnji dragulj prilično ograničavajući. Naime, niko ne može sebe smatrati budistom ako nije deo budističke monaške zajednice tj. zamonašenje je uslov da bi se stupilo na put budizma.
Na osnovu pravila "tri dragulja" jasno je da Macuo Bašoo - za razliku od nekih drugih poznatih japanskih pesnika, na primer Sagjoa ili Santoke, nije bio budista u pravom smislu reči, jer, jednostavno, nikad se nije bio zamonašio. Bašoo je previše bio pesnik da bi mogao biti bilo šta drugo. Pre nego budista Bašoo je bio i ono što je rođenjem postao pa kasnije zbog poezije napustio - samuraj jedne od grana klana Minamoto (na samrti Bashoo je tražio da bude sahranjen pored Kisa Yoshinake, velikog ratnika i vojskovođe, samuraja klana Minamoto - tamo je i sahranjen - što nijedan budista nikad ne bi uradio, jer budisti ubijanje smatraju najvećim grehom a samuraje smeštaju u pakao.) Pa ipak njegov poetski imidž i način života bili su potpuno budistički a svojom poezijom Bašoo je propovedao budizam možda više nego monah Sajgjo, iz 12. veka, zaljubljenik prirode, ili monah Santoka iz 20.veka, koji je zbog levičarskih ideja, pacifizma u doba rata i divljenja Oktobarskoj revoluciji bio više puta hapšen od strane carističke policije. Bašoo je provodio život nalik na kineske hodajuće monahe putujući ogrnut monaškom odorom, noseći slamnate sandale i slamnati šešir kako se inače nose budistički monasi. Živeo je u siromaštvu, bez vlastitog poseda, ali nije poput budističkih monaha prosio na ulici da bi preživeo (praksa prošnje je ključna za budiste, zato da se ubije vlastiti ego ali Bašoou to nije dozvoljavala samurajska uzvišenost) već je živeo kao profesionalni pesnik od donacija svojih učenika i sledbenika.

Ako je svojim životom Bašoo propagirao budizam, još više je budizam propovedao kroz svoju poeziju. Uzimajući u fokus svoje poezije male, neškodljive stvorove na način kako to propoveda budistički umetnički kanon dinastije Sung, stvoren u 10. veku: Huā, niǎo, yú, chóng (花 ， 鳥 ， 魚 ， 蟲) što znači: cveće, ptice, ribe, insekti - to su za kineske budiste bile teme umetnosti, i tog koncepta se držao i Bašoo (ovaj kineski budistički koncept kasnije će, u 20. veku, pesnik Kjoši Takahama, sin samuraja, pretvoriti u japanski haiku kanon poznat pod imenom Kachi fúei: 諷 詠, "ptice i cveće"). Evo dva primera.

Prvo, poznata Bašoova pesma o rusomači (prvi stih: "yuku mireba"). Ova pesma se lako prevodi u 17 slogova na BHMS jeziku i poznati su i dobri prevodi Vladimira Devidea i Hirošija Jamasakija sa Srbom Mitrovićem. Međutim, i doslovni prevod u našem jeziku takođe je u 5,7,5 slogova:

Pogledaj dobro
rusomače cvet cveta
pokraj živice.
- - - Bašoo (1687), prev. Dimitar Anakiev

Bašo je bio poznat po javnom tonu svojih pesama koji je bio takav jer je on sebe smatrao učiteljem (poezije a zapravo budizma). Tu ulogu su mu priznavali i drugi i to ga je činilo "majstorom" tj. učiteljem. Tu, međutim, možda ima i jedna samurajska crta - uzdignutost iznad društva i navika da se zapoveda...
Nadavno sam po prvi put na BHMS preveo Bašoove dve pesme napisane u Zen manastiru Daihikaku (Velika Milost). Jedna od njih čak je uklesana u kamen i postavljena pred ulazom u manastir. Evo te pesme:

Planinska trešnja
cveta - tek malo višlje
Velika Milost.
- - - Bašoo (1691), prev. Dimitar Anakiev

Bašoo ovom pesmom podučuje da smisao života nije u predavanju čulnim zadovoljstvima - kakvo je pagansko obožavanje prolećnog behara - već da je samo mali napor potreban da se nađemo u velikoj milosti spiritualnog života kakvog nudi budizam.
To je poetska poruka po svom karakteru suprotna porukama koje je svojim tanka pesmama nudio monah Sajgjo, koji u jednoj pesmi doslovno kaže da bi zbog behara na planini Jošino mogao da se odrekne monaške mantije...
Bašoo se je na svojim neprekidnim putovanjima u kojima je takođe skrivena metafora budizma (budizam uči da je život samo jedno putovanje) držao u blizini budustičkih zajednica ali nije noćio kod monaha već je svoje samotne kolibe postavljao u njihovoj blizini. Verovatno je postojala neka simbioza ali ne i jedinost.
Bašoova koliba pored manastira Konpuku u Kjotu, nalazi se na uzvisini približno 70 do 100 metara iznad manastira. Takođe, monasi manastira Daihikaku nisu postavili kamen sa Bašoovom pesmom napisanom u njihovom manastiru u slavu budizma unutar manastirskih zidina već su je izneli izvan manastira, u podnožje brda, na prilazu manastiru. Kao da su hteli da kažu da Bašoou nije mesto u budističkom manastiru- čak ni njegovoj pesmi koja tematizira budizam. Kao i svi ideološki koncepti i budizam je isključiv. Ili je možda bolje reći da i ljudi posvećeni prosvetljenju ostaju samo ljudi. U tom smislu Bašoo demonstrira samurajski asketizam i spremnost da nosi svoju pesničku samoću. On je rano prelomio svoj životni put i vrlo brzo uspeo da se etablira u pesničkim krugovima kao profesionalni pesnik međutim taj uspeh ga nije zadovoljio, nije uspeo da mu nadoknadi ono što je izgubio ostavivši vojnu službu, pre svega izgleda da mu je nedostajao njen idealizam. Profanost književnog uspeha bila je za njega površna. U njega se uvlači nemir i zato se povlači iz pesničkih krugova. U budizmu pokušava da nadje utehu ali zapisi koji su ostali za njim svedoče da ga nemir nije ostavljao do kraja života. Možda se je smirio tek našavši se pored Kisa Yoshinake. To je bila njegova poslednja životna želja.