POVRATAK JEDNOUMLJU U HAIKU POEZIJI?

Dimitar Anakiev
POVRATAK JEDNOUMLJU U HAIKU POEZIJI?
(Izjava povodom 32. broja Haiku novina)

Tokom drugog svetskog rata japanska tajna policija hapsila je haiku pesnike čiji su haikui odstupali od tradicionalne ideologije koju je kao pesničku teoriju Kaćo Fuei (Cveće i ptice), oslonjenu na Budizam, formulisao carski pesnički ideolog Takahama Kyoshi. Mnogi od pesnika čija dela su odstupala od doktrine bili su poslati na prvu liniju fronta ili u Mandžuriju. Bili su izloženi smrtnom riziku, a neki su ostavili svoje živote na frontnoj liniji zato što njihove pesme nisu bile “doktrinarno ispravne”.

Nakon drugog svetskog rata japanski pesnici uložili su ogromne napore da bi se oslobodili jednoumlja i izborili za slobodu govora i pisanja, za multikulturnost i žanrovski pluralizam haiku poezije. Na čelu ove borbe bio je plodotvorni pesnik Tota Kaneko koji se smatra rodonačelnikom “savramenog haikua”, haikua koji ne poznaje ideološke, kulturne ili žanrovske granice. Nekoliko decenija nakon što su japanski pesnici izborili svoje pravo za slobodu govora i pisanja, jednoumlje se vraća u haiku poeziju kroz delo Wilijama Higinsona, nekadašnjeg obaveštajca iz američke avijacije stacionirane u Japanu. Naročito rigidno primenjuje se u američkom časopisu Moderni haiku (sic!) koga uređuje Čarls Trambl, bivši urednik propagandnog radija Glas Amerike u Minhenu.
Mnogi vladini službenici naći će svoja zaduženja kao “kontrolori jednoumlja u haiku”, ne samo u Americi, nego širom sveta. Jadan od takvih ljudi, izvesni Robert Vilson, koji je uspeo da se infiltrira na Balkan, mnogo puta je napadao moju poeziju kao “ideološki neispravnu”. O borbi protiv jednoumlja svedoči moj odgovor Vilsonu u tekstu “Obućaru drži se cipela” (1).

Redakcija Haiku novina je tokom 25 godina postojanja uglavnom je dosledno sprovodila književne principe kako ih propisiju Međunarodni P.E.N. kroz parolu “sve forme su univerzalne, sve kulture ravnopravne”. Međutim u broju 32. Haiku novina došao je do izražaja uticaj Roberta Vilsona, preko njegovih saradnika koji su vremenom postali istaknuti članovi naše redakcije. Deo readakcije, odlučio je bez širih konsultacija, da ovaj broj posveti ideologiji jednoumlja izraženoj kroz koncept “senryu” koji - istrgnut iz japanskog kulturnog konteksta u koji spada - reprezentuje “crvljive jabuke” (termin Džejn Rajholds) u haiku tj. ideološki neispravne haikue. Ovom terminu pridodat je i famozni Higinsonov termin bez sadržine “zapai” kao sredstvo diskvalifikacije “neispravnih” haikua. Diskvalifikacija u dotada slobodnom i kulturno autonomnom srpskom haiku je odmah sprovedena u delo od naših urednika-pobornika “zavođenja reda” u spskom haiku: Dragana J. Ristića i Zorana Dodorevića. Prva žrtva je bio dr. Živan Živković, čije je značajno delo književne kritike jedinstveno u svetu haiku, “Gost sa istoka”, bilo odmah i bez ikakve argumentacije anulirano. Još veću štetu napravila su ova dva urednika kada su – takođe bez argumentacije - napravili svoj izbor “crvljivih jabuka” srpskog haiku i u njega svrstali neke od uopšte najboljih savremenih srpskih haiku autora kao što su Rade Dacić, Moma Dimić, Mirjana Božin i slično.

Ovome treba dodati da su moje primedbe bile dočekane “na nož” i huliganskim rečnikom nekih članova redakcije. Izgleda da je posredno prisustvo Roberta Vilsona u redakciji Haiku novina neupitno, jer mi je deo redakcije odmah stavio do znanja da će pre oni svi napustiti redakciju nego da se tu nešto promeni.


(1)http://kamesanhaikublog.blogspot.si/2018/02/sutor-ne-ultra-crepidam-obucaru-drzi-se.html