ШТА СЕ УЗ ”НЕИЗГОВОРЕНО” ЈОШ МОРА РЕЋИ

Димитар Анакиев

”Све литерарне форме су универзалне, све културе су раправноправне”
- - - Међународно удружење П.Е.Н.


ШТА СЕ УЗ ”НЕИЗГОВОРЕНО” ЈОШ МОРА РЕЋИ - кратки критични џем-сешн на тему књиге Људмиле Балабанове : ”Хаику, вилин коњиц под капом -снага неизговореног” -
Издавачки центар ”Бојан Пенев”, Софија, 2014ISBN 978-954-872-88-0


Обимним и темељним делом Људмиле Балабанове на 500 страна под називом ”Хаику, вилин коњиц под капом - снага неизговореног” бугарски читаоц добио је културолошко-поетску студију каква су на енглеском дела Р.Х. Блајта и на хрватскосрпском Владимира Девидеа. Реч је заиста о великом догађају за бугарску литературу и пре свега за бугарски а самим тим и за балкански хаику. Тамо где Балабанова проговара као песник значајног песничког искуства књига се чини посебно убедљивом а ауторица је једнако занимљив књижевни критичар у разматрању естеике хаикуа, питања симболизма и метафоричности.
Главна снага и слабост ове књиге проистичу из велике ауторичине амбиције да у једном истом делу разматра хаику као културолог, као лингвиста и као песник. Такав комплексан и свеобухватан став доноси књизи значајну предност пред разним данашњим редукованим схватањима хаикуа и омогућује да се разуме сва величина бављења хаику поезијом; с друге стране поставља нас пред проблеме који су у западном хаикуу били уочени већ раније а један од тих проблема је превелики утицај културолога и лингивиста на наша схватања о (хаику) поезији. Другим речима могу ли мишљења културолога и лингвиста о поезији и версификацији бити једнако валидна као и мишљења песника и књижевних критичара (могу ли чак она преовладавати над песничким мишљењем?). Ово исто исто питање поставили су бројни песници у задњој деценији, међу осталима Бања Нацуши и аутор ових редова. Поновићу своје схватање: мислим да мишљења културолога и лингвиста о поезији не могу бити мериторнија од мишљења песника и књижевних критичара, јер ако јесу, то би онда значило да, на пример, прихватамо став да су мишљења инжeњера о медицини важнија и мериторнија од мишљења лекара. Такве деформације у пољу хаику поезије почеле су у почетку због превелике фасцинације културним разликама а касније су манифестоване у тенденцији културне надвладе Запада над Истоком (тзв. ”оријентализам” и касније ”глобализам”). Уистину немамо никакве разлоге да би хаику као поетску форму третирали другачије од било које друге литерарне форме само зато што потиче из другачије културе. Шта више, то би било супротно духу поезије и супротно основном постулату Међународног удружења П.Е.Н. који каже ”све форме су универзалне, све културе су раправноправне.”
Ако ово стајалиште Међународног П.Е.Н. узмемо за основу нашег става, као цивилизацијски стандард, онда можемо приметити да се у поменутом делу Балабанове рефлектују контрадикције које су последице савремених културолoшких притисака на разумевање поезије. Мислим да је то нормално с обзиром да је у питању владајући тренд у англосаксонској литератури кога ни један релевантан аутор не може заобићи. Зато је важно изнова се суочавати са контрадикторним ставовима. О чему се ради? Суочавамо се са две основне стратегије наметања културне супериорности Западњака над хаику поезијом и политике културног апартхејда (1):
Реч је прво о лингвистичкој негацији форме хаикуа кроз негацију јапанских слогова (”онђи”, ”море”) и друго о разумевању хаикуа као идеолошке (црквене) поезије - поезије једне идеологије, идеологије ”зен будизма”. Несумљиво је да је хаику свој врхунац доживео са Башоом и његовим зен-будистичким опитима, једнако као што је несумљиво да је форма романа свој врхунац доживала са Достојевским. Да ли ми због тога роман називамо ”хришћанском формом”? Мора ли писац романа да буде хришћанин? А шта ако је писац атеиста попут Максима Горког? Идеолошка ограничења уметности су неприхватљива и могу се срести само у тоталитарним друштвима. Због тога чуди данашња раширеност ставова да се хаику мора третирати као ретроградна-релиозна-историјска форма а не као модерна уметност која служи савременом човеку да изражава свој живот.
Једнако се понавља неистина да су стихови са 5 и 7 слогова уникатно јапански и због тога непреносиви у западне језике. Уистину су стихови од 5 и 7 слогова кинеског порекла. Они означавају ритам природе јер се бројеви 3, 5 и 7 сматрају магијским зато што су узети из природе (седмица има 7 дана, рана зацељује за 7 дана, бамбусова колиба има животни век 7 година итд.) Песници старине сматрали су поетским идеалом да њихова поезија одражава ритам природе и зато су писали стихове у 5 и 7 слогова. Као што ”киго” везује садржај песме за циклус годишњих доба (природу), тако и форма од 5 и 7 слогова везује ритам песме за природни ритам. Морам рећи да у свом песништву увек поштујем ритам од 17 слогова у песмама које тематизирају природу. Ако пак пишем о друштвеним темама, онда се, логично, не обазирем на ритам 5,7,5. На пример недавно сам као рекцију на немила догађања у Америци написао хаику на енглеском:

Black president kills (5)
marginal Negros: hand in hand (8)
racism and classism (5)

Овај хаику има на енглеском 18 слогова а дословно преведен на српски чак 26:

Црни председник убија (8)
маргиналне црнце: руку под руку (11)
расизам и класизам (7)

Наравно да сам ја ту песму могао да препевам у 17 слогова, ево верзије којом сам врло задовољан:

Црни председник (5)
убија маргиналне (7)
црнце: класни рат (5)

Међутим, с обзиром на друштвени карактер песме, нема никаквог смисла држати је у ритму природе јер се класни рат не одвија путем природних ритмова већ због историјско-политичких разлога. Дословна верзија пак задржава виталност и сировост оригинала, који је у потпуности у складу са ђијурицу стилом Сантока Танеде и друштва. Упитању је јединство стила и тематике.

Овим примерима желим рећи две ствари: хаику форма има дубоки смисао и идејно-идеолошко значење и не може бити апстракно регулисана некаквим квази научним лингвистичким и културолошким теоријама. И друго, одлуку о форми доноси само и једино песник а не никави лингвисти или културолози, јер је одговорност за написану песму искључиво песничка - није то нека лингвистичка или културна ствар или ствар друштвеног договора. 3бог тога постоји у песништву још од античких времена институција ”поетске лиценце” (litentia poetica) који обезбеђује песнику сувереност приликом писања. Исто тако одбацујем дилетантско стварање неких посебних културних модела хаикуа (на културно-лингвистичкој бази) јер су противни законима поезије и литерарним стандардима цивилизације на које нас упућује Међународни П.Е.Н.

Паралелно са покушајем лингвистичке и културне нагације хаику форме и идеолошког дефинисања (зен)-обоје нескладних са основним становиштима Међународног П.Е.Н.-а - потиче акција да се хаику дефинише као ”жанр”. Ово је у потпуности амерички изум складан са културом капитализма који све претвара у робу, па тако и хаику. Они дакле тврде да хаику није ”форма” већ ”жанр” а шта је жанр? Жанрови су тржишне нише направљене ради брзе и лаке продаје. Због тога се хаикуу одриче статус посебне и самосталне поетске врсте (форме) и претва се у ”жанр”, као што је то у филму: криминалка, хорор, трилер, вестерн... где је тачно прописан садржај који се стално понавља у другим комбинацијама и зато има своју публику којој се лако продаје због предвидљивости. Мислим да је управо то тачка у којој књига Људмиле Балабанове заслужује пажљиву критику јер делимично некритички прихвата комерцијалне ставове о хаику а удаљава се од литературних стандарда које прописује П.Е.Н. У одбрану аутора треба одмах рећи да сем владајућих комерцијалних учења доступних на енглеском других и другачијих ставова нема- нису публиковани, нити разматрани, нити постоји институција која на међународној равни заступа хаику. Вероватно због послератне Америчке окупације Јапана хаику је изузет из корпуса светске литературе и третира се приближно као ратни плен и приватно власништво неколицине песничких занесењака. Ово нарочито важи у последнје две-три деценије када је хаику потпуно привитазован. Ауторица је зато била принуђена да се ослони на оно једино што постоји: приватно ”знање” које скоро четири деценије лансира амерички козервативни и приватни часопис Модерни хаику и његови сателити. Институционализирано јавно знање о хаику не постоји, вероватно због послератне Америчке доминације над јапанском културом и државом. Да се потсетимо речи Владимира Девидеа: ”ми на жалост данас хаику учимо од Амариканаца а не од Јапанаца”.

Ово стање се рефлектује и у другом делу књиге који Људмила Балабанова посвећује Светском хаику јер употрабљава назив ”жанр” и делимично следи идеју културних подела хаикуа. Ипак је у питању значајно поглавље који омогућава увид у хаику на свету. Ауторица овако дели хаику:

1.Први покушају адаптације хаику жанра изван Јапана
2. Јужноамерички хаику
3. Европски хаику
4. Руски хаику
5. Енглески хаику
6. Балкански хаику

Сматрам да је Балабанова добро учинила што је издвојила балкански хаику од Европског јер је балкански аутор по много чему ближи јапанском анимизму (велики број персонификација) него западњачкој рационалности (”објективни корелатив”) а то истовремено показује да жанровска паковања хаикуа нису пут којим се може доћи до значајних схватања.
Ако би мене неко питао ја бих поделу хаику у свету - следећи Људмилу - учино овако:

1. Први сусрети са хаику
2. Хаику у Јужној Америци
3. Хаику у Европи
4. Хаику у Русији
5. МекДоналдс хаику, хаику у Енглеској
6. Хаику на Балкану

У трећем делу Људмила Балабанова опширно анализира хаику у Бугарској и доноси доста занимљивих увида који обогаћују разумевање хаику на Балкану а која ми из ех-Југославије не познајамо довољно.
У овом мом кратком и неуједначеном прегледу треба поменути и значајне додатке ове књиге, као што су копије оригиналних писама између Блајта и Хекета и копије првог издања бугарских превода хаикуа иѕ 1943 (Песме Јамата).
Значајна књига, која упркос контраверзном утицају владајућих комерцијалних принципа, представља један од великих корака хаикуа на Балкану. Посебно треба истаћи ауторичину амбицију, тако ретку на овим просторима, да се темељито и свеобухватно позабави једном темом која захтева специфична и комплексна знања до којих није једноставно доћи. Треба истаћи и њену храброст да се упусти у пионирски истраживачки подухват у врло неповољном склопу друштвених околности. У својој намери је у потпуности успела.

(1) више о овој теми у постовима на мом блогу (Камесан хаику блог):

-Талибани хаику заједнице (на енглеском): http://kamesanhaikublog.blogspot.com/2014/01/taliban-of-haiku-community.html

-Политика културног апартхејда (на енглеском): http://kamesanhaikublog.blogspot.com/2014/01/politics-of-cultural-apartheid-in-haiku.html